Autor: Ne­nad Ve­lič­ko­vić

–Pred­sjed­ni­če, ima­mo ide­ju…
–Ot­pu­šte­ni ste.
–Ali…
–U pro­šlom se ni­sam po­ja­vio, pret­pro­šli je za­bra­njen, sa sva tri se lju­di spr­da­ju… Od sad ja sam smi­šljam ide­je…
–Pred­sjed­ni­če, uz du­žno po­što­va­nje, to je po­sao za ko­ji se lju­di ško­lu­ju.
–Ima fa­kul­tet za sni­ma­nje iz­bor­nih spo­to­va?
–Ne­ma, ima vi­še fa­kul­te­ta. Za­to spot ra­di eki­pa, a ne je­dan čo­vek…
– Šta ho­će­te da ka­že­te? Da je­dan čo­vek mo­že da vo­di Sr­bi­ju, ali ne mo­že da sni­mi je­dan spot?
–A šta vi ho­će­te da ka­že­te, da čo­vjek ko­ji mo­že da vo­di Sr­bi­ju, mo­že sve?
–Ka­ko to raz­go­va­ra­te sa mnom!
–Pa ot­pu­sti­li ste nas, sad mo­že­mo.

–Ni­sam, ali ot­pu­sti­ću vas ako po­no­vi­te. Ka­kvu ste ide­ju ima­li?
–Da ope­ri­še­te sa­mi se­be.
–Kako?
–Pa na po­čet­ku le­ži­te na ope­ra­ci­o­nom sto­lu, i ka­že­te ,,Sa­mo Sr­bi­ja mo­že da iz­le­či sa­mu se­be''. On­da se­bi da­te nar­ko­zu, i on­da se­be ope­ri­še­te.
–Šta se­bi ope­ri­šem?
–Mo­zak.
–Šta fa­li mom mo­zgu?
–Pa ne fa­li vam ni­šta, ali mo­ra­te ne­što da ope­ri­še­te.
–Ali za­što baš mo­zak?
–Za­to što je to naj­te­ža ope­ra­ci­ja.
–Ka­ko čo­vjek mo­že sam se­bi da ope­ri­še mo­zak?
–Pa gle­da­te na ekra­nu šta ra­di­te. I kad se za­vr­ši, na ekra­nu se po­ja­vi slo­gan za br­žu, ja­ču i bo­lju Sr­bi­ju.
–Mo­ram da raz­mi­slim. Sad imam dru­gu ide­ju. Do­la­zim ja u bi­bli­o­te­ku. Bi­bli­o­te­kar­ka…
–Vi je glu­mi­te?
–Za­što ja?
– Pa re­kli ste da će­te sve sa­mi…
–Ni­sam mi­slio bu­kval­no. Glu­mi je že­na. Tre­ba da bu­de ni­ska, da se bo­lje vi­di ko­li­ko sam ja vi­sok.
–I kad joj go­vo­ri­te da vas ka­me­ra sni­ma od­o­zdo, iz per­spek­ti­ve va­ših gla­sa­ča.
–Na to ni­sam mi­slio, ali svi­đa mi se. Tu sam že­nu za­mi­slio da iz­gle­da kao Jor­go­van­ka, ali da ne li­či na nju… Zo­ve se Na­da.
–Od­lič­no! Na­da je u bi­bli­o­te­ci. Od­lič­na po­ru­ka.
–Ja uđem i ka­žem: “Go­spo­đo Na­do…” Ona se okre­ne, i pre­po­zna me. Ka­že: “Ma­li Alek!!” Is­pad­ne joj knji­ga od iz­ne­na­đe­nja.
–Zna­či, to je bi­bli­o­te­kar­ka u bi­bli­o­te­ci u ko­ju ste vi išli kad ste bi­li ma­li?
–Ni­sam ja ni­kad bio ma­li. To je me­ta­fo­rič­no. Ona je ni­ska, ja vi­sok, a ona me­ne zo­ve ma­li. Ra­zu­mi­je­te. Ona je ne­ga­ti­vac.
–Na­da je na­ga­ti­vac. Ra­zu­mi­je­mo.
–Ja pre­đem pre­ko te nje­ne uvre­de i pi­tam: “Ka­ko ste, go­spo­đo Na­do?” A ona mi od­go­vo­ri, ona­ko iro­nič­no: “Ja do­bro, a vi­dim da i te­bi do­bro ide.” Ja i to stoč­ki pod­ne­sem, ka­žem “Iz­vo­li­te”, i dam joj knji­gu.
–Ko­ju knji­gu?
–To i ona pi­ta, sa­mo dru­gim ri­je­či­ma: “A šta je to?” Ja od­go­vo­rim: “Vo­đa. Obe­ćao sam da ću da vra­tim knji­gu i, evo, dr­žim svo­ju ri­ječ.” Ovo “dr­žim svo­ju ri­ječ”, to ka­žem u ka­me­ru. A ona na­sta­vi da pro­vo­ci­ra, iro­nič­no: “Vi­dim da ti je tre­ba­lo vre­me­na.”
–Knji­gu ste uze­li na ri­ječ? Ni­ste pot­pi­sa­li re­vers?
–Ka­kav re­vers?
–Pa u bi­bli­o­te­ci kad uz­me­te knji­gu pot­pi­še­te se na kar­ti­cu ko­ja je u knji­zi. Je­ste li bi­li član bi­bli­o­te­ke?
–Po­mi­je­ša­li ste me sa Ra­do­va­nom Tre­ćim.
–Iz­vi­ni­te. Ali ta re­pli­ka vi­si.
–Ko­ja re­pli­ka, i ka­ko to mi­sli­te vi­si.
–U na­šem žar­go­nu, ka­že­mo da ne­što vi­si ako ni­je do­bro po­ve­za­no. Va­ša re­pli­ka “dr­žim svo­ju ri­ječ” vi­si, jer dje­ca u bi­bli­o­te­ka­ma ne da­ju ri­ječ da će vra­ti­ti knji­ge, ne­go pot­pi­su­ju re­ver­se.
–Ja ni­sam. U me­ne su svi uvi­jek ima­li po­vje­re­nja i ja sam sve do­bi­jao na ri­ječ.
–I kad ste bi­li ma­li?
–Ja ni­sam ni­kad bio ma­li.
–I čo­ko­la­de ste ku­po­va­li na ri­ječ?
–Kad ja ni­sam bio ma­li ni­je bi­lo čo­ko­la­de.
–A sli­či­ce, kli­ke­re…
–Ni­je me to za­ni­ma­lo. Ja sam sa­mo či­tao knji­ge. Kad bih pro­či­tao sve knji­ge u jed­noj bi­bli­o­te­ci, pre­la­zio bih u dru­gu. Pro­či­tao sam vi­še bi­bli­o­te­ka ne­go mo­ji vr­šnja­ci knji­ga. Od­u­vi­jek sam se spre­mao da bu­dem pred­sjed­nik Sr­bi­je.
–Ka­kve ve­ze ima či­ta­nje knji­ga s pred­sjed­ni­kom Sr­bi­je?
–Ni­ka­kve, ako se zo­ve­te To­ma Me­dve­dev.
-A za­što baš Vo­đa?
–Zbog na­slo­va.
–Da, ali u pri­či se opi­su­je sli­je­pac ko­ji ci­je­li na­rod od­ve­de u sur­duk.
–To zna­mo vi i ja, ali To­mi­ni gla­sa­či ne zna­ju.
–Mo­žda vam ne­će bi­ti do­volj­ni sa­mo oni. Bo­lje da uz­me­te ne­što što svi zna­ju… Šta mi­sli­te o ovim sti­ho­vi­ma:
,,Pje­smo mo­ja, za­ki­ti se cvi­je­tom,
Pje­smo mo­ja za­mi­ri­ši svi­je­tom;
Još sva sr­ca ohlad­ni­la ni­su, –
Po­zna­će te, pje­smo, po mi­ri­su''!
– To je Zdrav­ko Čo­lić?
–Ne, Zmaj, ,,Đu­li­ći''.
–Ša­lio sam se. Oda­kle vi to zna­te?
– Stu­di­ra­li smo knji­žev­nost.
– I sad ra­di­te iz­bor­ne spo­to­ve?
– Pa ne­ma bo­ljeg fa­kul­te­ta za taj po­sao od knji­žev­no­sti.
–Do­bro, mo­gu ,,Đu­li­ći''.
–Ali on­da tre­ba da pro­mi­je­nim ime, ni­je go­spo­đa Na­da, ne­go go­spo­đa Ru­ža? Zma­je­va se že­na zva­la Ru­ža, tur. ,,đul'', za­to se knji­ga zo­ve ,,Đu­li­ći''.
–Ne mo­že. Ru­ža zvu­či pre­vi­še jor­go­van­ski. Gdje smo sta­li? Na­da me­ni ka­že: “Vi­dim da ti je tre­ba­lo vre­me­na”, da vra­tim knji­gu, a ja njoj od­go­vo­rim: “Da, u me­đu­vre­me­nu sam bio i po­ma­lo za­u­zet”.
–Da, bi­li ste u Sa­ra­je­vu. Ka­kvi su vam uti­sci?
–Pa iz­gra­di­lo se, ali ni­je kao Pa­le. Od­go­vo­rim ja njoj: “Da, u me­đu­vre­me­nu sam bio i po­ma­lo za­u­zet”, a ona me­ni na to, ona­ko bez­o­bra­zno, aro­gant­no, baš kao ovi svi što me kri­ti­ku­ju: “Pri­mi­je­ti­la sam, Alek­san­dre. Ali opro­sti, mo­ram ne­što da te pi­tam. Kao pre­mi­jer ra­diš svoj po­sao od­lič­no. Ali šta ti sa­da tre­ba da se kan­di­du­ješ za pred­sjed­ni­ka?” A ja njoj od­go­vo­rim: “Uvi­jek dr­žim svo­ju ri­ječ. Pri­je tri go­di­ne svi­ma sam obe­ćao da ću sa­ču­va­ti Sr­bi­ju od fi­nan­sij­ske pro­pa­sti i usmje­ri­ti ze­mlju na pra­vi put. Do­bar po­sao smo na­pra­vi­li. Čla­no­vi sta­rog DOS-a sa­mo ho­će da uni­šte sve što smo po­sti­gli u pret­hod­ne tri go­di­ne. Ne­ću im do­zvo­li­ti da to ura­de.” I on­da ide ono BR­ŽE, JA­ČE, BO­LjE, AV.
–On­da ona vas pi­ta ka­ko to mo­že­te da spri­je­či­te kao pred­sjed­nik, a ne mo­že­te kao pre­mi­jer?
–Ne, ona ni­šta ne ka­že, sa­mo žmir­ka. A ja ka­žem: “Do­vi­đe­nja, go­spo­đo Na­do.” I kre­nem da iza­đem, a ona za mnom: “Šta mi­sliš ku­da si kre­nuo.” A ja njoj: “Ku­ći, na­rav­no.” A ona me­ni: “Slu­šaj, Alek­san­dre. Odr­žao si ri­ječ, ali ka­sniš 35 go­di­na. Idi u ćo­šak.”
–Pre­mi­je­ra ko­ji ra­di svoj po­sao od­lič­no, u ćo­šak??
–Da. A ja nju pi­tam: “Dje­ca vas i da­lje zo­vu Aj­ku­la?” Ona ka­že: “Da”. A ja ka­žem: “Ta­ko sam i mi­slio.”
–I?
–Ni­šta, to je kraj spo­ta.
– Ta­ko što ste vi bi­bli­o­te­kar­ki re­kli da je aj­ku­la?
–Da.
–A za­što aj­ku­la?
–Ka­ko za­što? Pa za­to što je si­ja­la strah.
–Ali u spo­tu vi si­je­te strah. Vi pla­ši­te lju­de da će DOS sve uni­šti­ti.
–Ne­će, ako me­ne lju­di iza­be­ru. Ne­ću do­zvo­li­ti.
–A ako vas ne iza­be­ru?
–I on­da ne­ću do­zvo­li­ti, jer ja uvi­jek dr­žim ri­ječ.
–Pa što ste se kan­di­do­va­li, ako je sve­jed­no ho­će li vas iza­bra­ti ili ne­će?
–Ko­me je sve­jed­no?
–Va­ma. Ka­kve ve­ze ima­ju iz­bo­ri s tim da vi uvi­jek dr­ži­te ri­ječ.
–Me­ni ni­je sve­jed­no. Bo­lje ću dr­ža­ti ri­ječ kao pred­sjed­nik ne­go kao pre­mi­jer.
–Ka­ko ri­ječ mo­že da se dr­ži bo­lje i go­re?
–Li­je­po, mo­že­te da je odr­ži­te od­mah, a mo­že­te za 35 go­di­na. Šta ka­že­te za spot?
–Ne zna­mo… Glav­na po­ru­ka je da vi uvi­jek dr­ži­te ri­ječ, a on­da na kra­ju iz­vri­je­đa­te že­nu ni kri­vu ni du­žnu da je aj­ku­la.
–Ka­ko ni kri­vu ni du­žnu, kad me ša­lje u ćo­šak.
–Pa do­bro ste pro­šli, sva­ko dru­gi bi vas po­slao kod psi­hi­ja­tra.Pe­šča­nik.net