Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek

Još de­se­tak da­na je osta­lo do gla­sa­nja u Sr­bi­ji. Tač­ni­je, 2. apri­la, zna­će­mo ko je no­vi pred­sjed­nik ove dr­ža­ve. Da je od­re­đe­ni da­tum bio 1. april, mno­gi bi to vje­ro­vat­no shva­ti­li kao ša­lu, mo­žda čak i pro­vo­ka­tiv­nu, pa ne bi ni iza­šli na gla­sa­nje. Ipak su mu­dre gla­ve (mo­žda su ov­dje tre­ba­li na­vod­ni­ci) zna­le šta ra­de, pa će nas pu­sti­ti da se si­ti na­ša­li­mo tog 1. apri­la, da bi mr­tvi ozbilj­ni sle­de­ćeg da­na pri­stu­pi­li gla­sač­kim li­sti­ći­ma.
No, ka­ko god, ša­lu ipak na stra­nu, jer za­i­sta mi­slim da je gla­sa­nje, po­red gra­đan­ske du­žno­sti, je­dan vid od­go­vor­nog od­no­sa pre­ma sa­mom se­bi, i svom po­lo­ža­ju u dru­štvu.
De­kar­to­va iz­re­ka ,,Mi­slim, da­kle po­sto­jim'', gdje on svo­jim mi­sli­ma da­je pred­nost nad svim onim dru­gim što ga okru­žu­je, i da sa­mo dok čo­vjek raz­mi­šlja vje­ru­je da stvar­no po­sto­ji, mo­gla bi da bu­de pod­stre­kač ili ne­ka vr­sta pa­ra­le­le, ko­ja bi uka­za­la na va­žnost od­no­sa pre­ma svo­joj dr­ža­vi, kon­kret­no pre­ma iz­bo­ri­ma u njoj. Zna­či, gla­sam- da­kle po­sto­jim. Jer sa­mo ta­ko mo­gu da uti­čem na pro­mje­ne, ili sa­mo ta­ko mo­gu da dam svoj glas oni­ma za ko­je sma­tram da nas vo­de u pra­vom smje­ru. Gla­sam, jer sam du­žna da se­bi, svo­joj po­ro­di­ci i okru­že­nju po­ka­žem da vje­ru­jem u bo­lje da­ne. Gla­sam, jer je dr­ža­va ta­ko­đe du­žna da me svo­jim re­zul­ta­ti­ma ubi­je­di u bo­lje sju­tra.
Bor­ba za vlast je­ste gad­na ra­bo­ta, to zna­ju i ma­la i ve­li­ka dje­ca, i to ni­je ni­ka­kva na­u­ka. Na­gle­da­mo se i na­slu­ša­mo sve­ga i sva­če­ga, na svim TV ka­na­li­ma se ,,vr­te'' kan­di­da­ti i nji­ho­vi adu­ti ko­ji­ma po­ku­ša­va­ju da pri­do­bi­ju gla­sa­če za se­be. Svi smo već umor­ni od to­ga i je­dva če­ka­mo onu olak­ša­va­ju­ću i re­lak­si­ra­ju­ću pred­iz­bor­nu ti­ši­nu. Ali, to ni­ka­ko ne smi­je da nas obes­hra­bi, uspa­va i ne do­ve­de do gla­sač­kog mje­sta. Upra­vo ta inert­nost i re­če­ni­ca da su svi isti i do­vo­di dru­štvo u ne­za­vi­dan po­lo­žaj. Iako su iz­bo­ri (ba­rem kod nas) uvi­jek bi­li re­fe­ren­dum gdje se gla­sa pro­tiv, a ne za ne­ko­ga, to ne smi­je bi­ti je­dan od raz­lo­ga da se osta­ne kod ku­će. Na­pro­tiv.
,,Što da iz­la­zim na iz­bo­re kad znam ko će po­bi­je­di­ti''? Ili ono: ,,Ma ima da po­kra­du gla­so­ve i ovog pu­ta'', sa­mo su pu­ka i ne­do­pu­sti­va oprav­da­nja, ko­ja ni­ka­ko ni­su do­bro­do­šla i ko­ja nam si­gur­no ne­će do­ni­je­ti ne­ki bo­lji­tak. Svo­jim gla­som da­je­mo ru­ku de­mo­kra­ti­ji, tra­ži­mo svo­ju slo­bo­du, i zah­ti­je­va­mo pra­vo na is­pu­nja­va­nje pred­iz­bor­nih obe­ća­nja. Pro­mje­ne su uvi­jek u sve­mu neo­p­hod­ne, a do njih se mo­že do­ći, sa­mo ako se uče­stvu­je u dru­štve­no-po­li­tič­kom ži­vo­tu. Gla­sa­nje je, da­kle ljud­sko pra­vo za ko­je su se vje­ko­vi­ma bo­ri­li mno­gi na­ro­di. Da se nji­ho­ve po­tre­be i že­lje ču­ju. Da ne bu­du po­tla­če­ni i dis­kri­mi­ni­sa­ni. Ako je de­mo­kra­ti­ja že­lja svih nas, a na­dam se da je­ste, on­da sva­ko mo­ra te­ži­ti ka njoj. Pa čak i ako smo za­do­volj­ni po­sto­je­ćim sta­njem i vje­ru­je­mo da od ovo­ga ne mo­že i ne tre­ba bo­lje, i ta­da smo u oba­ve­zi da se za to i iz­ja­sni­mo. Jer, sa­mo ve­li­ki pro­ce­nat iz­la­ska gra­đa­na na iz­bo­re da­je pra­vo ne­koj vla­sti da ima le­gi­ti­mi­tet. Da­kle, va­žno je da gla­sa­mo.
Že­lim da na­gla­sim da je ras­pli­nja­va­nje ener­gi­je i ''mi­je­nja­nje svi­je­ta'' na dru­štve­nim mre­ža­ma vr­lo ne­ga­ti­van i de­struk­ti­van vid ko­mu­ni­ka­ci­je, gdje sve ono što bi tre­ba­lo da se ka­že i ura­di u stvar­nom, re­al­nom ži­vo­tu, za­vr­ši u bes­ko­nač­nim vir­tu­el­nim re­pli­ka­ma po ne­ka­kvim sil­nim fo­ru­mi­ma.
Za­to, sma­tram da je vr­lo va­žno po­kre­nu­ti se i bi­ti ak­ti­van i pri­su­tan u stvar­nom ži­vo­tu. Sa­mo ta­ko bi­će­mo za­do­volj­ni­ji i sreć­ni­ji. I mi i na­še okru­že­nje. Za po­če­tak oti­đi­te svi ko­ji ima­te pra­vo gla­sa i gla­saj­te. Ni­je te­ško, a i bli­zu vam je. Ja sam već sprem­na. I ja i moj bič. Jer oni ko­ji ne gla­sa­ju su kič.
(Autor­ka je pje­sni­ki­nja)