Autor: Zig­mar Ga­bri­jel


Evro­po, ro­đen­dan ti je! Pri­je 60 go­di­na, 25. mar­ta 1957. go­di­ne, osni­vač­ke dr­ža­ve su pot­pi­sa­le Rim­ske ugo­vo­re. Ovaj da­tum je su­štin­sko obi­ljež­je naj­u­spje­šni­jeg pro­jek­ta za slo­bo­du, mir i pro­spe­ri­tet ko­ji je svi­jet ika­da vi­dio!
To je po­vod za ra­dost.
Me­đu­tim, na­kon 60 go­di­na Evro­pe, na­la­zi­mo se na pre­kret­ni­ci. Fi­nan­sij­ska kri­za i od­nos pre­ma iz­bje­glič­kim to­ko­vi­ma ne­mi­li­ce su ot­kri­li sla­bo­sti pro­jek­ta evrop­skog uje­di­nje­nja. Za ne­ko­li­ko da­na će Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja slu­žbe­no pro­gla­si­ti na­mje­ru da na­pu­sti Evrop­sku uni­ju. To je znak za bu­đe­nje. Mo­ra­mo po­sti­ći do­go­vor o to­me šta nam Evro­pa zna­či, ku­da že­li­mo s na­šom Evro­pom i šta smo, u tu svr­hu, sprem­ni da ulo­ži­mo.
U to­me je pra­vi zna­čaj ove go­di­šnji­ce.
Pro­je­kat evrop­skog uje­di­nje­nja je da­nas iz­lo­žen ne­pri­ja­telj­skim sta­vo­vi­ma kao ri­jet­ko pri­je to­ga, iz­nu­tra i spo­lja, od stra­ne po­pu­li­sta ko­ji za­go­va­ra­ju na­iz­gled jed­no­stav­na r­je­še­nja, od stra­ne auto­kra­ta ko­ji za­zi­ru od na­ših vri­jed­no­sti. Svi oni že­le da raz­gra­de Evro­pu ili čak da je sru­še.
Za me­ne je ja­sno da je put evrop­skog uje­di­nje­nja pra­vi i je­di­ni put. Da se ne za­va­ra­va­mo: U ovom svi­je­tu po­tre­se­nom kri­za­ma, u ko­jem je ne­sta­lo to­li­ko čvr­stih uvje­re­nja, dr­ža­ve Evro­pe će bi­ti u sta­nju da uspje­šno bra­ne svo­je in­te­re­se i vri­jed­no­sti sa­mo ako go­vo­re jed­nim gla­som. Ni­jed­na ze­mlja Evro­pe, uklju­ču­ju­ći i Nje­mač­ku, to vi­še ne mo­že da uči­ni sa­ma. Za­jed­no nas je ne­u­po­re­di­vo vi­še i ne­u­po­re­di­vo smo ja­či ne­go zbir po­je­di­nač­nih dr­ža­va. Za­to se mo­ra­mo vi­še zbli­ži­ti.
Sto­ga 60. go­di­šnji­ca mo­ra da bu­de ja­san znak na­de, po­ziv na bor­bu za Evro­pu. Ne smi­je­mo osta­ti ni­je­mi ka­da se pri­zi­va kraj evrop­skog uje­di­nje­nja.
Bo­ri­ti se za Evro­pu, to zna­či bra­ni­ti za­jed­nič­ke vri­jed­no­sti, bra­ni­ti evrop­ske vri­jed­no­sti. Že­li­mo da ospo­so­bi­mo Evro­pu za bu­duć­nost, onu Evro­pu ko­ja nam je de­ce­ni­ja­ma obez­bje­đi­va­la slo­bo­du i sta­bil­nost. Vla­da­vi­na pra­va i de­mo­kra­ti­ja, me­đu­sob­na so­li­dar­nost i ra­zno­li­kost su ele­men­ti evrop­skog pro­jek­ta. To mo­ra­mo za­stu­pa­ti pre­ma spo­lja, isto ta­ko kao i pre­ma unu­tra.
Bo­ri­ti se za Evro­pu, to zna­či, ta­ko­đe, od­bra­ni­ti ono što je po­stig­nu­to. Raz­grad­nja na­še in­te­gra­ci­je nas ne vo­di ni­ku­da. Za­jed­no smo pre­va­zi­šli du­žnič­ku kri­zu. Ra­di­mo na to­me da svi u evro­zo­ni mo­gu gle­da­ti s op­ti­mi­zmom u bu­duć­nost, da se svu­gde ostva­ri no­vi rast i da sa po­ve­ća­njem bro­ja rad­nih m­je­sta na­sta­ju i no­ve per­spek­ti­ve. Za to će­mo mo­ra­ti da da­lje pro­du­bi­mo Eko­nom­sku i Ca­rin­sku uni­ju, ne da bi­smo se ogra­di­li, ne­go za­to što smo, za­jed­nič­kom va­lu­tom, kraj­nje ti­je­sno po­ve­za­ni jed­ni s dru­gi­ma kao ni­ka­da pri­je.
Me­đu­tim, mo­ra­mo ići još da­lje: Isto­rij­ski za­da­tak ko­ji je pred na­ma je­ste da stvo­ri­mo bo­lju, ja­ču Evro­pu. Mo­ra­mo za­jed­no ula­ga­ti u Evrop­sku uni­ju, ka­ko bi­smo ospo­so­bi­li naj­va­žni­ji pro­je­kat mi­ra i pro­spe­ri­te­ta na­šeg do­ba za bu­duć­nost.
Pr­vo, u evrop­skoj spolj­noj i bez­bjed­no­snoj po­li­ti­ci: Vri­je­me je da se od­u­sta­ne od pred­sta­ve da mi u Evro­pi ne sno­si­mo sa­mi od­gor­nost za svo­ju bez­bjed­nost. Is­prav­na je re­če­ni­ca da Evro­pa ko­nač­no mo­ra od­ra­sti. Part­ner­stvo sa SAD-om i NA­TO-om te­me­lji su tran­sa­tlant­ske za­jed­ni­ce. Me­đu­tim, Evrop­ska uni­ja mo­ra bi­ti u sta­nju da sa­mo­stal­no pre­va­zi­đe kri­ze i su­ko­be u svom su­sjed­stvu. Pr­vi ko­ra­ci su uči­nje­ni, dru­gi mo­ra­ju usli­je­di­ti.
Dru­go, po­treb­na nam je za­šti­ta spolj­nih gra­ni­ca EU ko­ja taj na­ziv za­i­sta za­slu­žu­je. Unu­tar EU su gra­ni­ce mno­go iz­gu­bi­le na zna­ča­ju. To je ve­li­čan­stve­no do­stig­nu­će, ali to je­su i ja­ke spolj­ne gra­ni­ce. Usred kri­za u na­šem su­sjed­stvu i iz­bje­glič­kih to­ko­va, vi­di­mo ko­li­ko je va­žna efi­ka­sna za­šti­ta na­ših gra­ni­ca. Ono­me ko­me Šen­gen ne­što zna­či, mo­ra ne­što da zna­či i za­šti­ta spolj­nih gra­ni­ca. Do­sta to­ga je već po­kre­nu­to, ali mo­ra­mo da uči­ni­mo vi­še. To je evrop­ski za­da­tak ko­ji se ti­če svih nas, a ne sa­mo onih me­đu na­ma ko­ji su naj­vi­še po­go­đe­ni.
Tre­će, Evro­pa mo­ra po­sta­ti bo­lja u obla­sti unu­tra­šnje bez­bjed­no­sti. Bor­ba pro­tiv te­ro­ri­zma pred­sta­vlja za­jed­nič­ki na­por. Tu mo­že­mo, tu mo­ra­mo po­sta­ti bo­lji, pu­tem bo­lje sa­rad­nje i po­ve­ća­ne raz­mje­ne. Cilj je da lju­di u Evro­pi ne mo­ra­ju ži­vje­ti u stra­hu, bi­lo u Bri­se­lu, Pa­ri­zu, Ber­li­nu ili na ne­kom dru­gom mje­stu. Slo­bo­da i bez­bjed­nost za­vi­se jed­na od dru­ge.
Če­tvr­to, mo­ra­mo če­šće da se pod­sje­ti­mo na či­nje­ni­cu da je evrop­sko obe­ća­nje uvi­jek bi­lo i obe­ća­nje pro­spe­ri­te­ta. Unu­tra­šnje tr­ži­šte je sko­ro svi­ma do­ni­je­lo pro­spe­ri­tet, i to za du­gi pe­ri­od. Me­đu­tim, pre­vi­še lju­di u Evro­pi ima osje­ćaj da vi­še ne pro­fi­ti­ra od za­jed­nič­ke Evro­pe, da ni­ko ne vo­di ra­ču­na o nji­ho­vim po­tre­ba­ma. Mo­ra­mo to ra­zu­mje­ti i ura­di­ti ne­što pro­tiv to­ga. Bo­ri­ti se za Evro­pu, sto­ga, za me­ne zna­či da tre­ba ja­ča­ti unu­tra­šnje tr­ži­šte i shva­ti­ti ozbilj­no so­ci­jal­nu di­men­zi­ju evrop­skog pro­jek­ta. Po­treb­ni su nam no­vi okvir­ni uslo­vi za rast i pro­spe­ri­tet. Dio to­ga su evrop­ske in­ve­sti­ci­je u di­gi­tal­nu in­fra­struk­tu­ru i u obra­zo­va­nje i na­u­ku. Ne­će­mo bi­ti ni ne­to-da­va­o­ci ni ne­to-pri­ma­o­ci, već će­mo svi bi­ti ne­to-do­bit­ni­ci Evro­pe, uko­li­ko us­pi­je­mo da bo­lje is­ko­ri­sti­mo sred­stva i ako su isto­vre­me­no svi sprem­ni da po­kre­nu po­treb­ne re­for­me za odr­ža­va­nje kon­ku­rent­no­sti.
Že­li­mo da sta­ne­mo ra­me uz ra­me da bi se iz Ri­ma po­slao sig­nal: Mi, Evro­plja­ni, pri­hva­ta­mo se po­sla, za­la­že­mo se za Evro­pu, že­li­mo je uči­ni­ti bo­ljom! Us­pje­će­mo u to­me ako se ne da­mo obes­hra­bri­ti, ako od­luč­no i sa­mo­u­vje­re­no ob­no­vi­mo evrop­ski duh, ako se svi uklju­či­mo i ako pre­i­spi­ta­mo i ne­ka od na­ci­o­nal­nih ras­po­lo­že­nja.
Nje­mač­ka je sprem­na za to.
(Autor je mi­ni­star vanj­skih po­slo­va SR Nje­mač­ke)