Pi­še: Mi­ha­i­lo Me­de­ni­ca


Re­sto­ran u Sa­ra­je­vu, za sto­lom Vu­čić, Isa Mu­sta­fa, Edi Ra­ma i re­sto post­faj­ront­ske dru­ži­ne. At­mos­fe­ra kraj­nje na­pe­ta, sko­ro kao la­stiš na uskim ga­ća­ma…
Vu­čić: Slu­šaj me do­bro, Mu­sta­fa, jer ne­ću vi­še da ti po­na­vljam- Ko­so­vo je sr­ce Sr­bi­je i je­deš li ti te će­vap­či­će ili ćeš či­ta­vu noć sa­mo da ih gle­daš?!
Mu­sta­fa: O, sljat­ki moj Alek­ćić, opet si s Vu­lji­na pu­šio one smi­je­šne ci­ga­re, a, pri­znaj tvom Mu­sta­fi­ci..?
Vu­čić: Ne­mam ja vre­me­na oka da sklo­pim, a ka­mo­li da ro­lam s Vu­li­nom, opet ti po­na­vljam da­lje ru­ke od će­va­pa…ovaj, od na­še imo­vi­ne na Ko­so­vu ina­če…
Mu­sta­fa: Ra­ma, opet si za­mi­je­nio ća­ši­ce s Alje­ka, pri­znaj, a za­mo­ljio sam te da ga vi­še ne spr­daš ta­ko! Znaš ka­ko je bi­lo po­sljed­nji put: lju­pio ru­kom od sto, po­zvao mu­zi­ku i na­ru­ćio onu: “Vi­dov­dan”, i plja­tio or­ke­stru na pro­fak­tu­ru, sra­mo­ta me po­je­la, pa sam mu re­fun­di­rao u Bri­selj da ima ne­ki ar­gu­ment kad iza­đe u dnev­nik…
Ra­ma: Ni­sam, ta­ko mi Bog, vi­diš da pi­je onaj nje­gov žu­ti ga­zi­ra­ni so­kić, alj oće i od nje­ga da od­bru­si kad mu mje­hu­ri­ći po­će­šu no­sić…
Vu­čić: Do­sta, mo­re, vas dvo­ji­ca! I ja po­ne­kad na­cr­tam ko­nja al’ ne li­či na ko­nja ko­li­ko god me Ne­boj­ši­ca ubje­đi­vao da ljep­šeg ko­nja ni­je vi­dio ni na li­va­di, što zna­či da ne mo­žeš da uzi­maš i dr­žav­nu imo­vi­nu Sr­bi­je na Ko­so­vu i će­va­pe na kaj­ma­ku!
Mu­sta­fa: U, bre, što si ne­ki lju­tit ćo­vek po­stao od kad si do­bio be­pljat­no one “mi­go­ve” za 180 mi­lji­o­na evra, ne mo­že s te­be vi­še ni da se ša­lji ma­lo… Evo ti će­va­pi, na­je­di se, ni­sam vi­še gla­dan kad si ta­ko ljut i od­bru­siš da mi se Ba­kir tre­se ce­lo ve­će, a lje­po smo re­kli: “Dru­ga­ri, ide­mo ve­če­ras u ka­fa­nu, a ako no­vi­na­ri pi­ta­ju ka­že­mo da pre­go­va­ra­mo, vo­di­mo ozbilj­nu po­lji­ti­ku, glje­da­mo se mr­ko dok ne stig­ne mu­zi­ka a on­da ze­za­nje ko u Sva­ma­lju kod te­be, Aljek”!
Vu­čić: Ovo su sve­ti srp­ski će­va­pi i naj­sku­plja srp­ska ri­ječ- ne mo­že ni­ko da se igra sa Sr­bi­jom i oti­ma šta mu vo­lja i kad mu vo­lja, bre!
Mu­sta­fa: Iz­vi­ni, a šta si tać­no hteo da ka­žeš s tim?! Na­zi­va­šme ljo­po­vom, jel?!
Vu­čić: Ne, bre, šta se lo­žiš, ne­go mo­ra o ne­koj mo­joj po­bje­di da se pi­še ovih da­na jer ni­sam u kam­pa­nji, a znaš i sam ka­ko će moć­no da zvu­či: “Vu­čić od­bru­sio Mu­sta­fi i po­jeo mu sve će­va­pe”!
Mu­sta­fa: A, ok, ja mi­sljio ne­što se bu­niš za onu imo­vi­nu što ću da uzmem…
Vu­čić: Pa, pra­vo da ti ka­žem i bu­nim se…
Mu­sta­fa: Što sam ta­ko, Aljek­ćić moj?! Oćeš još de­set će­va­pa i sa­la­ti­cu, pa da pre­bi­je­mo ko lju­di..?
Vu­čić: Ne pro­da­je se Sr­bi­ja za por­ci­ju ili dvi­je će­va­pa, bre! Re­kao sam da ne­ma oti­ma­nja srp­ske imo­vi­ne na Ko­so­vu i tač­ka! Ja­sno?!
Mu­sta­fa: Pa ni­sam oteo sa­mo ni­sam htio da ti sme­tam i ziv­kam sva­ki ćas kad znam od­go­vor: “Uzmi, bre, Mu­sta­fa, šta pi­taš, ne­moj da me ci­maš za sva­ku glu­post”…
Vu­čić: Ta­ko je- ne mo­žeš ti da oti­maš ka­ko i šta ti vo­lja, već ja mo­gu da ti dam šta mi i kad vo­lja, i oko to­ga ne­ma pre­go­vo­ra!
Mu­sta­fa: Do­bro, ce­pi­dlja­ko na­pred­na, jel si mi dao, ili da kao uzi­mam, a ti kao ne daš pa ja po­pu­stim pred ćvr­sti­nom tvog auto­ri­te­ta i opet uzmem?!
Vu­čić: Uzmi, bre, ne sma­raj, ali sam prin­ci­pi­jel­no pro­tiv da oti­ma­te išta što je na­še, jer po­sto­ji cr­ve­na gra­ni­ca na­ci­o­nal­nih in­te­re­sa is­pod ko­je ne­će­mo ići, i ne mi­slim sa­mo na Ra­si­ma Lja­ji­ća i Kr­ko­ba­bi­će, već i na ono cr­ve­no ta­mo u či­ni­ji is­pred Ra­me…a rot­kvi­ce, eks­tra- is­pod njih ne ide­mo, rot­kvi­ca je sr­ce Sr­bi­je…
U, evo i mu­zi­ke ko­nač­no! Ma­li, ova­mo…
Mu­sta­fa: Ku­uu, opet će da me bru­ka… Aljek, Aljek, mo­re, ne na­ru­ćuj…e, jbg!
Vi­o­lji­nist, do­đi do ći­ka Mu­sta­fe. Da ne bu­de ko pro­šlji put- ja ću da plja­tim, a on nek pla­će, iona­ko na kra­ju i pla­ća i pla­će sa­mo što se to kod nje­ga u vi­je­sti­ma ne zo­ve sev­dah već di­pljo­mat­ska po­be­da, ha­ha­hah…
Aj­mo, Aljek: “Vi­dov­dan”- pr­vo ne­ću pa sve dam…