- Autor: Mi­ro­slav La­zan­ski

Ho­će li ne­ke biv­še ju­go­slo­ven­ske re­pu­bli­ke u te­žnji da se što br­že in­te­gri­šu u evro­a­tlant­ske struk­tu­re i do­dvo­re ino­stra­nim spon­zo­ri­ma po­sta­ti pu­ki in­stru­ment an­ti­ru­ske hi­ste­ri­je ko­ja da­nas vla­da, pri­je sve­ga, u SAD?
Na­i­me, Stejt de­part­ment je opet op­tu­žio Ru­si­ju za po­ku­šaj fan­tom­skog dr­žav­nog uda­ra u Cr­noj Go­ri, ko­ji su cr­no­gor­ske slu­žbe ot­kri­le i spri­je­či­le baš na sam dan iz­bo­ra. O če­mu poj­ma ni­su ima­li ni pred­sjed­nik dr­ža­ve, ni mi­ni­star od­bra­ne, ni mi­ni­star unu­tra­šnjih po­slo­va. Bu­du­ći da je ru­ski po­ku­šaj dr­žav­nog uda­ra bio to­li­ko taj­ni po­du­hvat, go­re na­ve­de­ni ni­šta o to­me ni­su zna­li pa je u isti čas uhap­še­no de­se­tak lju­di iz Sr­bi­je, jed­na go­spo­đa od 62 go­di­ne, ne­ki klin­ci, po­slo­vo­đe, šu­ma­ri, skla­di­šta­ri, po­šta­ri i je­dan srp­ski po­li­cij­ski ge­ne­ral u pen­zi­ji, ina­če te­ško bo­le­stan. Glav­ni svje­dok po­ku­ša­ja dr­žav­nog uda­ra tre­ba­lo bi da bu­de iz­vje­sni Sin­đe­lić, ko­ji ka­da ga vi­di­te na fot­ki oči­to za­slu­žu­je pro­du­že­ni bo­ra­vak u usta­no­vi za oso­be sa po­seb­nim du­šev­nim po­tre­ba­ma. Osim to­ga, lik je u Hr­vat­skoj osu­đen na za­tvor zbog rat­nog zlo­či­na. Oruž­je ko­jim je tre­ba­lo da se iz­ve­de dr­žav­ni udar za­vje­re­ni­ci su, na­vod­no, udar­nič­ki spa­li­li. Ima­li su vre­me­na i za tu ope­ra­ci­ju.
Ka­da sam ne­du­go po­sle osa­mo­sta­lje­nja Cr­ne Go­re za­pi­tao ta­da­šnjeg na­čel­ni­ka ge­ne­ral­šta­ba u Pod­go­ri­ci, ad­mi­ra­la Sa­mar­dži­ća, ko­li­ko su kao rat­na mor­na­ri­ca za­jed­nič­ke nam dr­ža­ve obo­ri­li NA­TO avi­o­na 1999. go­di­ne, kao iz to­pa mi je re­kao: „Dva“. „Ima li osta­ta­ka, do­ka­za za to”, in­si­sti­rao sam. „Pa, je­dan je pao u Ja­dran­sko mo­re“. „Do­bro, a dru­gi?” „ Dru­gi je pao u Ska­dar­sko je­ze­ro“.
Da­kle, s olak­ša­njem sam do­če­kao to naj­no­vi­je sa­op­šte­nje Stejt de­part­men­ta o ru­skom po­ku­ša­ju dr­žav­nog uda­ra u Cr­noj Go­ri. Na­i­me, sve do­sad sam mi­slio da je to bi­la obič­na far­sa, jer su za­vje­re­ni­ci či­ta­vu ak­ci­ju kon­spi­ra­tiv­no na­zva­li Ope­ra­ci­ja „Đek­na“.
Za­pra­vo, od naj­ma­nje tri ob­ja­šnje­nja za „Đek­nu“ mo­že­te da oda­be­re­te ono ko­je vam se naj­vi­še do­pa­da. Op­ci­ju je­dan pred­sta­vlja tvrd­nja lo­kal­nih po­li­tič­kih ana­li­ti­ča­ra u Pod­go­ri­ci da ni­je ri­ječ o ru­skim taj­nim slu­žba­ma i po­ku­ša­ju dr­žav­nog uda­ra, već je to bi­la pret­hod­ni­ca Al Ka­i­de, od­no­sno ID-a, ko­ji su ne­dav­no na pla­ni­ni Ru­mi­ji raz­vi­li i svo­ju za­sta­vu, a sa­da i pre­ko me­di­ja pri­je­te vas­ko­li­kom pra­vo­slav­nom sta­nov­ni­štvu mi­le nam ne­ka­da­šnje Ju­go­sla­vi­je. Op­ci­ja dva je­ste da je u br­di­ma Cr­ne Go­re do­šlo do oru­ža­nog su­ko­ba dva ple­me­na oko sje­če šu­me, a pod­va­ri­jan­ta te op­ci­je je­ste da je u pi­ta­nju, za­pra­vo, bio su­kob dva kla­na iz raz­li­či­tih gra­do­va oko po­dje­le mu­kom za­ra­đe­ne lo­ve. I op­ci­ja tri je­ste da se ra­di­lo o obič­noj se­o­skoj svad­bi gdje su na­ša bra­ća Cr­no­gor­ci, ona­ko u ve­se­lju, ma­lo za­pu­ca­li iz li­vo­ra i pu­ša­ka. Što je bi­lo do­sta opa­sno, jer ta­da Cr­na Go­ra još ni­je bi­la čla­ni­ca NA­TO-a, pa su auto­mat­ski mo­gli da do­le­te ame­rič­ki avi­o­ni sa no­sa­ča Še­ste flo­te i da iz­bom­bar­du­ju mla­do­že­nju i mla­du. Po­seb­no mla­du. Po­što to re­dov­no ra­de u Av­ga­ni­sta­nu kao do­pri­nos se­o­skim vjen­ča­nji­ma. U stva­ri, sa­da mi je pot­pu­no ja­sno za­što je Cr­na Go­ra ušla u NA­TO. Da bi sva­to­vi mo­gli ne­sme­ta­no da pran­gi­ja­ju.
Na­rav­no, zlob­ni­ci ka­žu da je za po­li­tič­ke eli­te biv­ših so­ci­ja­li­stič­kih dr­ža­va ula­zak u NA­TO ga­rant oču­va­nja nji­ho­ve vla­sti. Po­koj­ni Mi­ljen­ko Smo­je bi na to re­kao: „La­žu kur­vi­ni si­no­vi“. Ula­zak u NA­TO kao cilj ima do­bi­ja­nje po­mo­ći u mo­der­ni­za­ci­ji oru­ža­nih sna­ga i olak­ša­va­nje pri­stu­pa ma­te­ri­jal­noj po­dr­šci Za­pa­da za pre­va­zi­la­že­nje eko­nom­skih te­ško­ća. Mo­žda, ali ka­da bi li­de­ri NA­TO-a bi­li al­tru­i­sti, a ne su­ro­vi prag­ma­ti­ča­ri. Jer, eks­pan­zi­ja NA­TO-a ima za cilj učvr­šći­va­nje do­mi­na­ci­je Ali­jan­se, tač­ni­je SAD, u Evro­pi, kao i sna­žan do­dat­ni me­ha­ni­zam za uti­ca­nje na unu­tra­šnju i spolj­nu po­li­ti­ku no­vih čla­ni­ca.
Da­le­ke 1997. go­di­ne ta­da­šnji mi­ni­star spolj­nih po­slo­va Slo­ve­ni­je Zo­ran Ta­ler re­kao je da ako Slo­ve­ni­ja bu­de pri­mlje­na u NA­TO, to će bi­ti op­šte­e­vrop­ski pro­ces, pa bi svi tre­ba­lo da se ta­ko i od­no­se pre­ma nje­mu. Ako, pak, Slo­ve­ni­ja ne bu­de pri­mlje­na u NA­TO, on­da ši­re­nje Ali­jan­se ima či­sto an­ti­ru­ski ka­rak­ter. Ne­ka­ko u isto vri­je­me, pri­li­kom po­sje­te Va­šing­to­nu, ta­da­šnji li­der opo­zi­ci­je u Sr­bi­ji, go­spo­din Vuk Dra­ško­vić je iz­ja­vio „da ne vi­di raz­lo­ge za pri­jem ze­ma­lja biv­ših čla­ni­ca Var­šav­skog ugo­vo­ra u NA­TO“. Po mi­šlje­nju go­spo­di­na Dra­ško­vi­ća, „biv­šim so­ci­ja­li­stič­kim dr­ža­va­ma neo­p­hod­na je po­li­tič­ka i eko­nom­ska po­moć i te ze­mlje bi mo­gle da se in­te­gri­šu u EU, ali ne i u voj­nu ali­jan­su, jer ni­je ja­sno pro­tiv ko­ga će bi­ti upe­re­no pro­ši­re­nje NA­TO-a“.
„Glas Ru­si­je“ je 14. apri­la 1997. to­plo po­zdra­vio raz­mi­šlja­nje go­spo­di­na Dra­ško­vi­ća, autor pri­lo­ga Ju­rij Ostro­vi­dov kon­sta­to­vao je ka­ko su sta­vo­vi Dra­ško­vi­ća „če­sto spor­ni i kon­tra­dik­tor­ni, ali u ovom slu­ča­ju je po­go­dio u gla­vu“.
Stejt de­part­ment je op­tu­žio Ru­si­ju i za po­ku­šaj spre­ča­va­nja ula­ska Ma­ke­do­ni­je u NA­TO. A ru­ski am­ba­sa­dor se u jav­no­sti u Sko­plju po­ja­vlju­je sa­mo na iz­lo­žba­ma fre­sa­ka. Nje­gov ame­rič­ki ko­le­ga ak­tiv­no sa­sta­vlja vla­du. Sa­da ja­vlja­ju da će Ma­ke­do­ni­ja bi­ti pri­mlje­na u NA­TO, ne pod svo­jim ustav­nim ime­nom, već kao „Biv­ša ju­go­slo­ven­ska re­pu­bli­ka Ma­ke­do­ni­ja“. Ki­ro Gli­go­rov je na pu­tu pre­ma UN iz­gu­bio ustav­no ime. Šta li će na pu­tu ka NA­TO-u da iz­gu­be nje­go­vi na­sled­ni­ci?
wwwi­skra.co