-Pi­še: El­mir Đo­ko­vić

Kad bi­lo ko­jem dje­ča­ku ne­ko spo­me­ne lju­bav, on u svo­joj svi­je­sti već ocr­ta­va ne­što kao... Mo­lio sam je da za­bo­ra­vi sve što smo ikad jed­no dru­go­me re­kli... Mo­lio sam je da sva­ki dje­lić me­ne za­tre du­bo­ko u se­bi... Mo­lio sam je da me za­bo­ra­vi, a ja sam pam­tio sva­ku nje­nu ri­ječ... Sve što je ika­da re­kla, uči­ni­la... Sva­ki njen po­lju­bac još je uvi­jek ži­vio u me­ni... Sva­ki njen do­dir raz­di­rao mi je sr­ce i pi­tao sam se da li se ma­kar ne­kad sje­ti na­ših bu­đe­nja... Ma­kar on­da ka­da su­ze pad­nu na mo­je uko­če­ne oči... I ka­ko ta­da mo­že re­ći da jed­no dru­go­me ni­smo zna­či­li ni­šta ka­da sam sva­ki put mo­gao umri­je­ti za nju?! I da ni­šta ne upi­tam, da ni ne pri­mi­je­tim... I bio bih sre­tan, bio bih da­le­ko pro­šlo vri­je­me. Pro­bu­dio sam se umo­ran... Sva­ki put ka­da bih po­mi­slio na nju neo­d­re­đe­na tu­pa bol ja­vlja­la se u sr­cu... Svu­da oko me­ne vi­si­la je ti­ši­na na­ru­še­na sa­mo uda­ri­ma slo­mlje­nog sr­ca, je­di­nog ne­sprem­nog da pri­zna po­raz... Bje­li­ča­sti veo bo­la ma­gli­ča­sto joj je skri­vao lik i že­lio sam ne­sta­ti... Ma gdje bi­la ona, že­lio sam ma­kar na tren bi­ti i ja, i dok se­be ta­ko za­mi­šlja sa ča­šom u ru­ci i svi­ra­či­ma ko­ji ga pra­te u zo­ru i pje­smom, ko­ja se po nje­go­voj že­lji, za­vr­ša­va ne­što kao: I do­šao sam jed­nom ta­mo gdje je bi­la ona, i ona se okre­nu­la, i po­gle­di su nam se sre­li... Ali to vi­še ni­je bi­la lju­bav mog ži­vo­ta, bi­la je to ne­ka ne­po­zna­ta že­na, a ja sam bun­cao u snu, uvi­jek sam se pi­tao ot­kud nam to da su sve pra­ve lju­ba­vi ne­sreć­ne. Čuj, ne­sreć­ne? Je li to vi­še ni­ko ne či­ta baj­ke? Gdje je ono da su ži­vje­li sreć­no i u ra­do­sti do kra­ja ži­vo­ta? I ka­kva je to pra­va lju­bav ako je ne­sreć­na? Zar lju­bav po sa­moj svo­joj pri­ro­di, ra­di­lo se o lju­ba­vi pre­ma že­ni, mu­škar­cu, do­mo­vi­ni, Bo­gu ne zna­či ne­što uz­vi­še­no, ne­što što se sta­pa ne­gdje na po­la pu­ta iz­me­đu dva sr­ca i oba­vi­ja nas fi­nom pa­u­či­nom iz ko­je nas ne mo­gu is­tje­ra­ti ni si­lom? Zar pra­va lju­bav ne zna­či že­lje­ti da onaj ko­ga vo­li­mo bu­de bes­kraj­no sre­ćan? Zar i mi sa­mi ne že­li­mo bi­ti sreć­ni? Mo­že­mo li sa­mi se­be usre­ći­ti? I da li je sva­ko baš osu­đen da mo­ra vo­lje­ti ne­ko­ga od­re­đe­nog ili je u pi­ta­nju pu­ka slu­čaj­nost?
Od ko­ga smo sprem­ni pri­hva­ti­ti lju­bav, a ko­me smo sprem­ni da­ti svo­ju? Zna­mo li mi uop­šte šta je to što no­si­mo u se­bi, a što zo­ve­mo lju­ba­vlju? Od­go­vo­ri se kri­ju s onu stra­nu od­ra­sta­nja kad nas pro­đe vo­lja za ra­do­zna­lo­šću, ka­da se umo­ri­mo od pi­ća, di­ma i svi­ra­ča. Ka­da se za­že­li­mo to­pli­ne i shva­ti­mo da sa­mi se­be sa­ka­ti­mo, sa­ka­te­ći svo­ju lju­bav, ki­da­ju­ći sa­mo di­je­lo­ve ko­ji nam od­go­va­ra­ju i pri­klad­ni su u tom tre­nut­ku. Ka­da shva­ti­mo da lju­bav ni­je uzi­ma­nje, već ra­dost da­va­nja, a na­gra­da ni­ka­da ne iz­o­sta­je za one ko­ji se ne bo­je. Ne­ki to shva­te pri­je, ne­ki po­sli­je, ne­ki ni­ka­da.