Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek
Vri­je­me je hlad­nih mi­sli i hlad­nih po­gle­da. Vri­je­me ne­po­vje­re­nja, uz­dr­ža­no­sti i dis­tan­ci­ra­nja od sve­ga što čo­vje­ka zbli­ža­va s čo­vje­kom i či­ni ih bli­ski­jim. Emo­ci­ja ni­je do­bro­do­šla. Na­pro­tiv, sma­tra se ne­po­želj­nom i vra­ta joj se za­tva­ra­ju pred no­som.
Bi­ti emo­ti­van, da­nas je de­mo­de, jer se no­se ne­ki mno­go gru­blji ma­te­ri­ja­li. Po­ka­zi­va­nje i is­ka­zi­va­nje emo­ci­ja vr­lo ra­do se sank­ci­o­ni­še pod­smi­je­hom i po­dru­glji­vo­šću. Za­gr­li­ti ne­či­ju sre­ću i tu­gu, pru­ži­ti ru­ku, ću­ta­ti ne­či­ju bol, pla­ka­ti na sav glas, smi­ja­ti se do su­za, odav­no ni­je ne­što što za­pra­vo či­ni su­šti­nu ži­vo­ta. Upra­vo ne­do­sta­tak emo­ci­ja je iza­zvao ne­da­će i ne­vo­lje ko­je su sna­šle sa­vre­me­nog čo­vje­ka. Ogro­man jaz iz­me­đu lju­di, iz­me­đu sve­ga što bi tre­ba­lo da stva­ra i spa­ja lju­bav.
Tra­ži­li ste – gle­daj­te, re­če­ni­ca je ko­ja uka­zu­je, ali i po­tvr­đu­je ova­kvo sta­nje. Ja je shva­tam vr­lo ozbilj­no i na­ža­lost joj vje­ru­jem. Mo­žda ne­ki ne mi­sle ta­ko, jer mi­sle da oni ‘’ni­su tra­ži­li’’, ali gri­je­še, jer svi mi gle­da­mo odav­no isti ‘’pro­gram’’.
Tra­ži­li smo svi, jer smo se svi na­šli na istom mje­stu. Mje­stu otu­đe­nja, od­boj­no­sti, li­ce­mjer­ja, po­vr­šno­sti i du­bo­ke kri­ze emo­ci­ja. Za­tvo­ri­li smo se u svo­je pr­ći­je, za­man­da­li­li pro­zo­re du­še i sta­vi­li ka­tan­či­nu na lju­bav. Za­ko­pa­li bla­gu ri­ječ, za­be­to­ni­ra­li osmi­jeh. Okre­nu­li gla­vu od lju­ba­znog i iskre­nog po­gle­da. Ugu­ši­li sna­gu na­de, i ućut­ka­li glas sr­ca.
Tra­ži­li ste – gle­daj­te, opet mi go­vo­ri isti glas. Glas pri­stoj­nog i skrom­nog ži­vo­ta, ži­vo­ta pu­nog do­sto­jan­stva i smi­sla. Glas onog ži­vo­ta ko­ji nam je dat da ga pu­nim sr­cem pri­gr­li­mo i za­vo­li­mo. Da ga ču­va­mo, hra­ni­mo i ne­se­bič­no di­je­li­mo s dru­gi­ma. Ni­šta od to­ga ni­smo ura­di­li i za­to i je­smo tu gdje je­smo. Ni­gdje. Sra­mo­ta nas je da po­ka­že­mo emo­ci­je, da ih pu­sti­mo da po­ka­žu ko smo. Ko­li­ko smo sa­mo sla­bi u svo­joj gor­doj po­hle­pi da ih za­pe­ča­ti­mo. A, upra­vo nji­ho­va sna­ga i že­lja da nas vo­de i no­se uči­ni­la bi nas i bo­lji­ma i ja­či­ma. Bi­ti emo­ti­van ne­iz­mjer­no je bo­gat­stvo i dra­go­cje­nost. Već du­go se svu­da oko nas ne mi­sli ta­ko, jer je škr­tost osje­ća­nja za­go­spo­da­ri­la na­šim unu­tra­šnjim svi­je­tom. Da­li smo pred­nost onom spo­lja­šnjem, tri­vi­jal­nom, po­vr­šin­skom i bez­vri­jed­nom. Uljujljka­li se u be­smi­sao i ni­štav­nost. Na­ba­ci­li nad­me­nost i aro­gant­nost umje­sto osmi­je­ha. Umje­sto to­plim i ve­drim okom, gle­da­mo se pre­ko ni­ša­na. Ru­ši­mo mo­sto­ve, spa­ja­ju nas mr­žnja i oho­lost. Ga­zi­mo sva­ko tlo gdje po­ku­ša­va da iz­nik­ne lju­bav.
Tra­ži­li ste- gle­daj­te, od­zva­nja u me­ni i oko me­ne isti glas onog ži­vo­ta ko­ji smo be­stid­no i su­ro­vo od­gur­nu­li od su­šti­ne i smi­sla. Tra­ži­li smo, i te ka­ko smo tra­ži­li. Sa­da smo svi u is­toj ma­ši­ni, ko­ja ra­di na prin­ci­pu bez­na­đa. U ma­ši­ni ko­ju smo sku­po pla­ti­li, pro­da­ju­ću jef­ti­no svo­ju lju­bav i sve što ži­vi u njoj. Sa­da se vr­ti­mo u kru­gu bez­i­dej­no­sti, su­da­ra­mo s bes­cilj­no­šću. Hra­ni­mo se agre­siv­no­šću, s pri­mi­ti­vi­zmom se dru­ži­mo sva­ko­dnev­no. Emo­ci­je su u to­tal­noj blo­ka­di i ne­ma na­go­vje­šta­ja ka­da će iza­ći iz nje. Ne­ma ni že­lje, ni htje­nja da se to de­si. Za­le­di­li smo od­no­se sa so­bom, u dru­gi­ma vi­di­mo sa­mo ne­kog ne­bit­nog. Pru­ži­li smo ru­ku dr­skoj i gru­boj ru­ci. Sa­da je ona ta ko­ja nam po­ka­zu­je put.
Tra­ži­li ste – gle­daj­te, po­ru­ču­je glas onog ži­vo­ta ko­ji je je­di­ni vri­je­dan, zbog ko­ga smo i do­šli na ovaj svi­jet, a ko­me smo ta­ko ola­ko okre­nu­li le­đa.
Za­to, dra­gi mo­ji, ako još ima vre­me­na, vra­ti­te se za­gr­lja­ju, osmi­je­hu, za­lij­te to­plim ri­je­či­ma ne­či­ju du­šu. Ulij­te sna­gu jed­ni dru­gi­ma. Po­ka­ži­te lju­bav i pu­sti­te da emo­ci­je pro­va­le iz vas. Ja že­lim, ho­ću i mo­ram. I ja i moj bič. Jer ži­vot bez emo­ci­ja je kič.
(Autor­ka je pje­sni­ki­nja)