-Pi­še: aka­de­mik Zo­ran La­kić

Kad god na­i­đem na sta­re po­žu­tje­le pa­pi­re, mi­sao mi po­đe ka ar­hiv­skoj gra­đi i nje­nom zna­ča­ju za isti­ni­ti pri­kaz isto­rij­ske pro­šlo­sti. Is­tra­ži­va­či ve­o­ma ci­je­ne ar­hiv­sku gra­đu, sma­tra­ju­ći je zlat­nim rud­ni­kom isto­rij­ske pro­šlo­sti. Osvi­je­tli­la je mno­ge isto­rij­ske do­ga­đa­je i za­slu­žne lič­no­sti. Ni­je bez raz­lo­ga naš je­di­ni No­be­lo­vac – dok­tor isto­rij­skih na­u­ka – knji­žev­nik Ivo An­drić iz­re­kao la­ska­va pri­zna­nja ar­hi­vi­ma i ar­hi­vi­sti­ma. Ci­ti­ra­će­mo ga: „Ja i su­vi­še li­je­pih ča­so­va i... ra­do­snih ot­kri­ća – du­gu­jem ar­hi­vi­ma... Oni su po­treb­ni, ko­ri­sni, va­žni i neo­p­hod­ni – dru­štve­ni či­ni­o­ci“.
Na­rav­no da dr Ivo An­drić ni­je je­di­ni ko­ji je vi­so­ko oci­je­nio va­žnost ar­hi­vi­sti­ke i ar­hi­vi­skog ra­da. Svi ko­ji su tra­ga­li za pu­nom isti­nom o pro­šlim vre­me­ni­ma, na sli­čan na­čin su vred­no­va­li ar­hiv­sku gra­đu.
Bi­lo je, na­rav­no, i onih dru­gih. Uosta­lom, na­rod je odav­no za­klju­čio da u „sva­kom ži­tu imam ku­ko­lja“. Sa­kri­va­li su re­le­vant­nu gra­đu, čak i on­da ka­da su se „za­la­ga­li da se sa­gle­da i „skri­ve­na stra­na isto­ri­je“. Naj­no­vi­ji pri­mje­ri se ti­ču po­nov­nog su­đe­nja i re­ha­bi­li­ta­ci­je ge­ne­ra­la Dra­že Mi­ha­i­lo­vi­ća. Što je još go­re, u po­sli­je­rat­nom pe­ri­o­du ima­li smo pri­mje­re svje­snog uni­šta­va­nja gra­đe. Naj­bo­lji pri­mjer je slu­čaj In­for­mbi­roa 1948. go­di­ne, ko­ji se sve vi­še kva­li­fi­ku­je kao su­kob dva kul­ta lič­no­sti. Ne­do­stup­na je re­le­vant­na gra­đa o „slu­ča­ju“ Mi­lo­va­na Đi­la­sa, pa za­tim o „slu­ča­ju“ Alek­san­dra Ran­ko­vi­ća itd. itd. Ima ih po­pri­lič­no iz pe­ri­o­da ta­ko­zva­ne „na­rod­ne de­mo­kra­ti­je“.
Is­po­sta­vi­lo se da ni­je „je­di­na isti­na“ o tom vre­me­nu – u ta­ko­zva­noj par­tij­skoj do­ku­men­ta­ci­ji. Par­tij­ski sta­vo­vi su da­le­ko od na­uč­ne isti­ne. Taj ras­ko­rak iz­me­đu po­li­ti­ke i na­u­ke – ne­ki­ma je do­nio ko­rist; dru­gi su mo­ra­li u su­no­vrat. U tom su­ko­bu do­bra i zla stra­da­lo je dru­štvo; uspo­ren je nje­gov raz­voj.
Tra­ga­ju­ći za ta­kvom iz­vor­nom ar­hiv­skom gra­đom, usta­no­vi­li smo, na pri­mjer, da su „skraj­nu­ta“ vr­lo bit­na ar­hiv­ska do­ku­men­ta – iz Beč­kog ar­hi­va; bez njih ne­ma pu­ne isti­ne o ubi­stvu knja­za Da­ni­la u Ko­to­ru 1860. go­di­ne, ni­ti o ka­pi­tu­la­ci­ji Cr­ne Go­re u Pr­vom svjet­skom ra­tu 21.1.1916. go­di­ne. Još uvi­jek se tra­ga za pri­tu­žbom To­do­ra Ka­di­ća, na­kon iz­ri­ca­nja smrt­ne pre­su­de. Ne­ma ni tra­ga o mol­bi za po­mi­lo­va­nje, iako je evi­dent­no da po­sto­je ta do­ku­men­ta. Ne­spor­no je da je Cr­na Go­ra bi­la oku­pi­ra­na ja­nu­a­ra 1916. go­di­ne. Ali do da­nas ne­ma prav­no va­lja­nog do­ku­men­ta o nje­noj ka­pi­tu­la­ci­ji – pr­vi put u svo­joj isto­ri­ji.
Enig­ma­tič­no je i ubi­stvo po­pu­lar­nog di­vi­zi­ja­ra Bla­ža Bo­ško­vi­ća. Zva­nič­no ob­ja­šnje­nje je bi­lo da je iz­vr­šio sa­mo­u­bi­stvo. Pa­to­lo­ški na­la­zi oba­vlje­ni 100 go­di­na ka­sni­je uz DNK na­laz – go­vo­re da je imao pet pro­stri­jel­nih ra­na.
Ar­hi­va­li­je ču­va­ju isti­nu o svim do­ga­đa­ji­ma pro­hu­ja­lih vre­me­na. Za­to su za sva vre­me­na od ne­pro­cje­nji­ve va­žno­sti. „Za­kle­la se ze­mlja ra­ju da se taj­ne sve sa­zna­ju“. I ho­će. Naj­go­re je ka­da smo sli­je­pi kod oči­ju. Pre­va­zi­đi­mo vri­je­me rav­no­du­šnih. Isti­na je sa­mo jed­na: za nju se va­lja iz­bo­ri­ti. U ime bu­duć­no­sti. I mo­ral­nih vri­jed­no­sti.