-Pi­še: Bo­ri­vo­je Ćet­ko­vić

U oma­njoj knji­zi ,,Šta to ( u stva­ri) ho­će Ame­ri­ka’’ No­am Čom­ski, je­dan od naj­cje­nje­ni­jih i naj­u­ti­caj­ni­jih in­te­lek­tu­a­la­ca na svi­je­tu, dao je svo­je vi­đe­nje ame­rič­kih pred­sjed­ni­ka od Dru­gog svjet­skog ra­ta za­ključ­no s po­čet­kom de­ve­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka.
»Mi­slim da u prav­nom smi­slu po­sto­je ve­o­ma čvr­ste osno­ve da se su­di sva­kom ame­rič­kom pred­sjed­ni­ku od Dru­gog svjet­skog ra­ta na­o­va­mo. Svi oni su lič­no bi­li te­ški rat­ni zlo­čin­ci ili su po­sred­no uče­stvo­va­li u rat­nim zlo­či­ni­ma, » za­pi­sao je Čom­ski.
Oni ko­ji mi­sle da Ame­ri­ka bra­ni de­mo­kra­ti­ju ši­rom svi­je­ta i da su nje­ni pred­sjed­ni­ci oli­če­nje bo­ra­ca za slo­bo­du i ljud­ska pra­va, a ta­kvih ni­je ma­lo ne sa­mo kod nas, u fe­u­du go­spo­da­ra Mi­la I , već i u re­gi­o­nu i ši­re u cen­tral­noj i is­toč­noj Evro­pi, s in­dig­na­ci­jom će od­ba­ci­ti nje­go­vu ocje­nu. A te­ško ih je op­tu­žio- zlo­čin­ce je na­zvao zlo­čin­ci­ma.
Me­đu pred­sjed­ni­ci­ma- zlo­čin­ci­ma pr­vo mje­sto pri­pa­da Ha­ri­ju Tru­ma­nu
(1884.- 1972.), ame­rič­kom po­li­ti­ča­ru, pot­pred­sjed­ni­ku, a na­kon Ru­zvel­to­ve smr­ti ( 1945.) i pred­sjed­ni­ku SAD. Po­no­vo je bio pred­sjed­nik od 1948. do 1953. go­di­ne. Ve­li­ki gri­jeh na nje­go­voj du­ši ( a ni­je je imao) je­ste do­no­še­nje na­red­be da se 1945. go­di­ne ba­ci A- bom­ba na Ja­pan.
Hi­ro­ši­ma je pr­vi grad na svi­je­tu bom­bar­do­van atom­skom bom­bom ( 6. 8. 1945.) , ka­da su ubi­je­na 81. 753 sta­nov­ni­ka ovog uni­ver­zi­tet­skog i in­du­strij­skog cen­tra. I to­li­ko ubi­je­nih lju­di Ame­ri­ci ni­je bi­lo do­sta- ba­ci­li su atom­sku bom­bu i na Na­ga­sa­ki. Po­gi­nu­lo je 36. 000 lju­di, a ra­nje­no 40. 000.
Za raz­li­ku od Tram­pa, Tru­man ni­je una­pri­jed pri­je­tio. Po­što je ba­če­na atom­ska bom­ba po­ru­čio je Ja­pan­ci­ma »ako se ne pre­da­te, mo­že­te oče­ki­va­ti pro­past iz va­zdu­ha ka­kva ni­kad ni­je vi­đe­na na ze­mlji.« I što je naj­bit­ni­je, Ja­pan ni­je pred­sta­vljao nu­kle­ar­nu pri­jet­nju za Sje­di­nje­ne Dr­ža­ve.
Da­na­šnji kraj­nje za­o­štre­ni od­no­si Sje­ver­ne Ko­re­je sa Sje­di­nje­nim Dr­ža­va­ma i Ju­žnom Ko­re­jom ima svo­ju pred­i­sto­ri­ju- su­ko­be u Ko­rej­skom ra­tu (1950.- 1953).
Pre­ma ri­je­či­ma Fi­de­la Ka­stra, jed­nog od po­sljed­njih ve­li­kih dr­žav­ni­ka i istin­skih re­vo­lu­ci­o­na­ra, Ko­rej­ski rat bio je iz­u­zet­no okru­tan. A ta­kvi su bi­li svi ra­to­vi u ko­ji­ma su uče­stvo­va­li Ame­ri­kan­ci.
Ko­rej­ski rat se za­vr­šio 27 . ju­la 1953. Ko­rej­sko po­lu­o­str­vo po­di­je­lje­no je na ko­mu­ni­stič­ki sje­ver, sa­ve­zni­ka SSSR-a i Ki­ne, i jug, ko­ji se na­la­zi pod ame­rič­kim uti­ca­jem. U Ko­rej­skom ra­tu tru­pe KUN ( Ko­man­de uje­di­nje­nih na­ci­ja), ko­ji­ma je ko­man­do­vao ame­rič­ki ge­ne­ral Ma­kar­tur, ima­le su 333. 777, a Sje­ver­no­ko­rej­ci i Ki­ne­zi 1.540.000 mr­tvih, ra­nje­nih i ne­sta­lih.
U ra­tu pro­tiv Ja­pa­na so­vjet­ske tru­pe ušle su u av­gu­stu 1945 . u Ko­re­ju sa sje­ve­ra, iz Man­džu­ri­je, a ame­rič­ke u sep­tem­bru 1945. s ju­ga. Gra­ni­ca iz­me­đu obje zo­ne utvr­đe­na je na 38. pa­ra­le­li.
Još od da­le­ke 1945. go­di­ne Ame­ri­kan­ci osta­ju u Ko­re­ji da bi su­zbi­li »ko­mu­ni­stič­ku opa­snost« ko­ja je pri­je­ti­la Ko­re­ji od So­vje­ta i Ki­ne­za. So­vjet­ski Sa­vez vi­še ne po­sto­ji, a Ki­ne­zi su mo­di­fi­ko­va­li svoj unu­tra­šnji put raz­vit­ka. Osta­je kao opa­snost Kim Džong Un, nje­go­ve pri­jet­nje da će upo­tri­je­bi­ti in­ter­kon­ti­nen­tal­ne ra­ke­te u na­pa­du na ame­rič­ku pa­ci­fič­ku ba­zu Gu­a­mo.
Šta će Ame­ri­kan­ci u Pa­ci­fi­ku? Da bra­ne slo­bo­du i de­mo­kra­ti­ju od ko­mu­ni­stič­ke Sje­ver­ne Ko­re­je? Ka­kvo li­ce­mjer­je, ka­kva laž- ta­mo gdje se oni usto­li­če ne­ma pra­va i slo­bo­de za na­rod, obič­ne lju­de.
Bi­lo je i pri­je slu­ča­je­va nu­kle­ar­nog klin­ča, ali sva­ka stra­na je do­bro zna­la gdje je gra­ni­ca i tru­di­la se da je ne pre­ko­ra­či.
I Va­šing­ton i Mo­skva su to zna­li to­kom ci­je­log Hlad­nog ra­ta; svi­je­sti o to­me du­gu­je­mo to što se ku­ban­ska ra­ket­na kri­za ni­je pre­tvo­ri­la u nu­kle­ar­ni rat. Ka­ko svje­do­či vo­đa ku­ban­ske re­vo­lu­ci­je, ne­ko­li­ko da­na pri­je iz­bi­ja­ja­nja kri­ze 19 ok­to­bra 1962. ta­da­šnji ame­rič­ki pred­sjed­nik Ke­ne­di sa­vje­to­vao se sa glav­nim šta­bom ame­rič­kih oru­ža­nih sna­ga, ko­ji mu je su­ge­ri­sao ma­sov­ni va­zdu­šni na­pad na ra­ket­ne in­sta­la­ci­je ko­je su po­sta­vi­li So­vje­ti.
Ke­ne­di je, pri­zna­je mu i Fi­del Ka­stro , bio »neo­spor­no in­te­li­gen­tan i obra­zo­van čo­vjek«, pa je kao mu­dar dr­žav­nik po­tra­žio sa­vjet od glav­nog šta­ba. Ove Ke­ne­di­je­ve oso­bi­ne (in­te­li­gen­ci­ja i obra­zo­va­nost) ne sre­će­mo kod osta­lih ame­rič­kih pred­sjed­ni­ka. Tramp je su­šta su­prot­nost Ke­ne­di­ju. On vri­je­đa, pri­je­ti, br­zo mi­je­nja od­lu­ke, smje­nju­je sa­rad­ni­ke ili ih sam svo­jim po­na­ša­njem na to na­tje­ra, da­je ne­pro­mi­šlje­ne iz­ja­ve, ni­je spre­man da ču­je i uva­ži sa­vje­te kom­pe­tent­nih struč­nja­ka.
Da je i Ki­na po­mo­gla u smi­ri­va­nju ten­zi­ja i da su i Pjon­gjang i Va­šing­ton ola­ba­vi­li i pri­ko­či­li s pri­jet­nja­ma, to je van sva­ke sum­nje. Tram­pu i Ki­mu upu­ti­li su ja­snu po­ru­ku: sva od­go­vor­nost je na ono­me ko pr­vi »po­vu­če oba­rač«.
Kim je od­lo­žio od­u­ku o is­pa­lji­va­nju ra­ke­ta u prav­cu ame­rič­ke te­ri­to­ri­je Gu­am.
Sje­ver­no­ko­rej­ski li­der se pri­brao i iz­veo ja­snu ra­ču­ni­cu: ako pr­vi po­teg­ne oba­rač- po­moć Ki­ne će iz­o­sta­ti. Osta­će sam, bez sa­ve­zni­ka, iz­lo­žen pot­pu­nom uni­šte­nju ze­mlje. Pro­šla su vre­me­na ka­da je u vri­je­me Ko­rej­skog ra­ta 1951. go­di­ne dva­de­se­tak ki­ne­skih ar­mi­ja pri­te­klo u po­moć svo­joj ko­mu­ni­stič­koj kla­snoj bra­ći, ali i da­lje po­sto­ji ki­ne­ski na­ci­o­nal­ni in­te­res da se sa­ču­va sje­ver­no­ko­rej­ski re­žim kao tam­pon zo­na pre­ma ame­rič­kim tru­pa­ma u Ju­žnoj Ko­re­ji.
Da li će na­pe­tost iz­me­đu Sje­ver­ne Ko­re­je i SAD po­no­vo da po­ra­stu i šta će da pre­vla­da ra­zum ili lu­dost, vi­dje­će­mo...