Pi­še: Ili­ja R. Mi­lja­nić

Re­žim u Mon­te­ne­gri­ji ha­ra sko­ro tri de­ce­ni­je, pu­sto­lo­vi­na na sve če­ti­ri stra­ne svi­je­ta, sve pri­vred­ne gra­ne pre­tvo­re­ne u fond pen­zi­o­ne­ra, se­la sa­go­re­la od stal­nih po­ža­ra ko­je ni­ko ne po­ku­ša­va da pri­vre­me­no za­ga­si. Pro­le­ter­ska mla­dost za­do­je­na mo­der­nim su­no­vra­ti­ma pre­ko elek­tron­ske po­šte po­vre­me­no ko­no­ba­ri­še za sit­ne nov­ce kod pla­gi­ja­to­ra ugo­sti­telj­stva u Mon­te­ne­gru. Za­i­sta pra­zno-umjet­nost cvje­ta u svim sfe­ra­ma dru­štva. Se­la u Cr­noj Go­ri su ne­kad bi­la pre­pu­na mla­dog svi­je­ta, ko­ji se po­stup­no usa­vr­ša­vao na svim po­lji­ma zna­nja. Pri­stoj­nost, rad­ne na­vi­ke i po­što­va­nje kra­si­li su na­ra­šta­je. Po­ro­di­ca u no­voj Cr­noj Go­ri uto­nu­la je u evro­a­tlant­ske vo­de ko­je ba­šti­ne de­mo­kra­ti­ju do ne­stan­ka lič­nog in­de­ti­te­ta uz pa­to­lo­gi­ju “he­pi“ te­le­vi­zi­je... Se­lo je ne­kad di­sa­lo pri­rod­nim plu­ći­ma uz po­zi­tiv­no za­jed­ni­štvo i pu­nu har­mo­ni­ju s fre­sko­pi­som ko­ji je te­me­ljio mu­dra stva­ra­nja ko­ja se sa­da skr­na­ve kroz re­žim­ski slo­mi­vrat u Mon­te­ne­gru. Glav­ni udar pro­za­pad­nih pla­ne­ra po­či­njen je nad pra­vo­sla­vljem, gdje su kroz mark­si­stič­ko-le­nji­ni­stič­ke dok­tri­ne po­u­bi­ja­li oso­vi­nu pra­vo­slav­nih na­ro­da na če­lu sa car­skom Ru­si­jom. Cr­no­gor­ska i sr­bi­jan­ska ne­vo­lja je bi­la pro­le­ter­ska ma­gi­ja sa Čer­či­lo­vim Ti­tom, ko­ji je ras­plam­sao kr­vo­pro­li­će me­đu bra­ćom i po­u­bi­jao sve na­pred­ne pra­vo­slav­ce. Po­zna­to je da Cr­no­gor­ci-Sr­bi vo­le tu­đi­na za go­spo­da­ra, a bra­ta za ne­bra­ta... Za vri­je­me vla­da­vi­ne Jo­si­pa Bro­za pro­go­ni­li su pra­vo­slav­ne vjer­ni­ke i sve cr­kve­ne objek­te skr­na­vi­li, za­tva­ra­ju­ći sto­ku u nji­ma i či­ne­ći ra­zna dru­ga ne­po­čin­stva iza­zva­na po­mra­če­njem ra­zu­ma.
Ok­to­bar­ska re­vo­lu­ci­ja je ra­na ne­pre­bol­na sveg pra­vo­sla­vlja. Le­nji­ni­zam za­pa­li ru­sku du­šu s vi­še mi­li­o­na žr­ta­va. Ti­to­i­zam do da­nas vla­da na pro­sto­ru Sr­bi­je i Mon­te­ne­gra. Ku­mro­vač­ka le­gla ni­ka­ko da pre­sah­nu, stal­no „po­log“ ne­ko sne­se i ku­ka­vič­je gni­je­zdo na­pre­du­je li na­pre­du­je, po­go­to­vo u Mon­te­ne­gru gdje se sve „ola­ti­ni­či­lo“, du­ša i ti­je­lo.
Ju­go­sla­vi­ja je oform­lje­na da na kra­ju nje­nog bi­ti­sa­nja Sr­bi bu­du pro­tje­ra­ni, a ma­ti­ca Sr­bi­ja da ste­nje od još ne­de­fi­ni­sa­nog srp­skog na­ci­o­nal­nog bi­ća. Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić je po­ku­šao da ne­što spa­si u ne­vre­me­nu (Ru­si­ja osa­ka­će­na Gor­ba­čo­vim), i do­če­kao da bu­de otro­van od za­pad­nih de­mo­kra­ta uz ve­li­ku po­dr­šku do­ma­ćih sku­to­no­ša... Do­ju­če­ra­šnji, bo­jim se i sa­da­šnji pre­mi­jer Mon­te­ne­gra (ne­ka­da Mi­lo­še­vi­ćev „đe­tić“) za­bi nož u le­đa pra­vo­sla­vlju i okre­nu se Bri­o­ni­ma i Ti­ra­ni da raz­vi­ja du­kljan­ske zo­re uz him­nu Se­ku­le Dr­lje­vi­ća, za­sta­vu NA­TO osva­ja­ča i bla­go­sta­nje ste­če­no šver­com... Sve plod­ne rav­ni­ce iz ko­jih je pše­ni­ca kra­si­la ve­le­lep­ne obla­sti oko ri­je­ka Don, Ural, Vol­ga, Ti­sa, Mo­ra­va bi­va­ju su­o­če­ne sa pro­go­nom se­lja­ka- hra­ni­la­ca du­še i ti­je­la, od bolj­še­vi­ka i ko­mi­te­tli­ja. Se­o­sko do­ma­ćin­stvo je do­mi­ni­ra­lo na pra­vo­slav­nim pod­ruč­ji­ma Kra­lje­vi­ne Ju­go­sla­vi­je, i ujed­no po­sje­do­va­lo iz­vje­snu ne­za­vi­snost, što je do­dat­no pod­sta­klo Bro­za da po­seg­ne za bra­to­u­bi­stvi­ma, ja­ma­ma i ja­ma­ri­ma, da ni­ko ne pre­tek­ne ko ču­va bu­ljuk ne­za­vi­snih ova­ca. Pro­le­te­ri­jat je uni­štio pro­zu i po­e­zi­ju šlji­vi­ka, pa­šnja­ka i su­re sti­je­ne, na­kon če­ga obez­bo­že­nje ru­ši br­da i do­li­ne, cr­kve i ma­na­sti­re... Raz­go­ro­pa­di­še se po­naj­vi­še na ka­pe­lu na vr­hu Lov­će­na- hram svih Sr­ba, na če­lu sa ko­lo­vo­đom Velj­kom Mi­la­to­vi­ćem, ras­ko­ma­da­še ko­sti ve­li­kog bar­da-fi­lo­zo­fa, mi­sli­o­ca i pje­sni­ka vla­di­ke Ra­da To­mo­va Nje­go­ša... Na­pra­vi­li su rad­nič­ke fa­bri­ke, se­lja­ke za­ve­za­ne od­vo­di­li u ha­rem „ka­lje­nja če­li­ka“, se­ljan­ke oma­mi­li da uče „sit­ne za­na­te“ s ci­ljem da za­bo­ra­ve se­lo... Svi­re­pa vre­me­na da ih Bog ubi­je, ne po­no­vi­la se ni u snu, a ka­mo­li na ja­vi. Za­što spe­ci­jal­ni jav­ni tu­ži­lac ne pre­i­spi­ta pri­va­ti­za­ci­je-oti­ma­či­ne KAP-a, Bok­si­ta, Že­lje­za­re, svih ho­te­la na cr­no­gor­skom Ja­dra­nu, svih pred­u­ze­ća na sje­ve­ru, u cen­tru i na ju­gu gdje je da­nas sve mra­mor do mra­mo­ra? Po­zi­ci­ja ima in­te­res da sve to za­ma­ski­ra, a ni opo­zi­ci­ja se ni­je pre­tr­gla - va­ga, sti­če se do­jam da sva­ko bra­ni svo­ju „ku­ća­ru“, iz­u­zev po­je­di­na­ca ko­ji se još ne da­ju u lan­ce ve­za­ti...
Pra­zni­na opu­sto­še­nih se­o­skih ima­nja stva­ra do­jam da svi­ta­ti ne­će... Mo­li­tve i pu­ta­nje bla­go­slo­va se pre­se­li­le u hra­mo­ve da opo­mi­nju da je pri­ro­da ne­u­ni­šti­va, a Go­spod stvo­ri­telj ži­vo­ta na ze­mlji i na ne­be­si­ma. Pra­zni­lo pr­ži, ne­zna­nje ca­ru­je, ne­pri­mjet­no zna­nje le­lu­ja za no­ve na­ra­šta­je ko­je će maj­ka pri­ro­da iz­li­je­či­ti od za­lu­ta­lih teh­no-zgu­bi­da­na, za­mra­če­nih po­sr­nu­ća. Na­da je u jed­nu bit­ku ko­ja će pro­mi­je­ni­ti sve, olu­ja se pri­bli­ža­va, a vi­te­zo­vi joj kre­ću u su­sret...
Ko­li­jev­ka i rod­ni­ca, Ko­so­vo i Me­to­hi­ja, ro­di­će no­vog La­za­ra Hre­be­lja­no­vi­ća, dvo­ji­cu rat­ni­ka Mi­la­na To­pli­cu i Iva­na Ko­san­či­ća, kao i ču­do vi­te­zo­va Mi­lo­ša Obi­li­ća da osvi­je­ste, ob­li­sta­ve, po­dig­nu sve­to Ko­so­vo u za­gr­ljaj va­se­lje­ne i aton­ske go­re. Na sa­moj gra­ni­ci hri­šćan­stva, na be­de­mi­ma is­pred ko­jih se vi­jo­re cr­ne za­sta­ve i rat­ni bub­nje­vi od­je­ku­ju u du­gim no­ći­ma, bit­ka za ka­pi­je slo­bod­ne Evro­pe mo­že da poč­ne.