Pi­še: Mi­lu­tin Mi­ćo­vić

Ko­lo­ni­je su uvi­jek pu­ne bi­je­de, de­pre­si­je, be­smi­sla. Ono što je u du­ša­ma ko­lo­ni­sta osta­lo do­bro­te, ple­me­ni­to­sti i osje­ća­nja za vi­še vri­jed­no­sti, do­dat­no ubi­ja, jer ne mo­že ni­šta da se pre­tvo­ri u dje­lo. Ko­lo­ni­sti u ko­lo­ni­ja­ma ne zna­ju za ko­ga ra­de, ali još te­že osje­ća­nje je – ne zna­ju za­što ži­ve. Ne­ma­ju svog ži­vo­ta, ne­ma­ju svog je­zi­ka, ali, što još do­dat­no uni­ža­va nji­ho­vo sta­nje – ima­ju ga, ali je od stra­ne ko­lo­ni­za­to­ra iz­lo­žen pre­zi­ru. Oni ko­ji još slo­ve tim je­zi­kom, ži­go­sa­ni su, kao oni ni­žeg re­da, kao oni ko­ju su još fi­zič­ki tu, od da­nas do sju­tra, dok ih ne od­gur­nu na ot­pad.
Ko­lo­ni­za­ci­ja pod­ra­zu­mi­je­va do­volj­no efi­ka­san „hu­ma­ni­stič­ki“ pro­gram za ko­lo­ni­zo­va­ne. Jer i od njih tre­ba stvo­ri­ti ne­ke ko­ri­sne gra­đa­ne. Što bi pod­ra­zu­mi­je­va­lo – i is­ko­ri­je­ni­ti im iz­vo­re tu­ge. To jest, ski­nu­ti sa njih taj žig - da ih sop­stve­na raz­li­či­tost ne uni­ža­va. Ohra­bri­ti ih da iza­đu iz „svo­jih pri­ča“, iz svog pam­će­nja, iz svog pi­sma. Tre­ba da po­sta­nu dru­gi. Ne dru­ga­či­ji, ne­go dru­gi. I tu je pro­blem, ko­ji i ko­lo­ni­zo­va­na du­ša bol­no osje­ća. Jer je pri­mo­ra­na, ili pri­mo­ra­va­na, da sa­svim od­u­sta­ne od se­be. Da joj tuđ ži­vot po­sta­ne svoj, jer joj je svoj, već po­stao pa­kao.
Ovim ri­je­či­ma, mo­glo bi se naj­kra­će opi­sa­ti sta­nje du­ha srp­skog na­ro­da u Cr­noj Go­ri (ma­da su i Cr­no­gor­ci Sr­bi, ko­ji po­ku­ša­va­ju da to ne bu­du), ko­ja ubr­za­no po­sta­je ko­lo­ni­ja. No­vo­bal­kan­ske ko­lo­ni­je su ta­kve – nji­ma se ne na­me­će od­re­đe­ni kul­tur­ni obra­zac, za po­če­tak, nji­ma se na­me­će od­u­sta­ja­nje od svo­jih kul­tur­nih obra­za­ca. Ko­ji su već od stra­ne ko­lo­ni­za­to­ra ži­go­sa­ni kao pri­mi­tiv­ni, mi­to­man­ski, ne­funk­ci­o­nal­ni, re­tro­grad­ni i slič­no.
Ono či­me ko­lo­ni­za­tor di­sci­pli­nu­je ko­lo­ni­ste je­ste – di­rekt­ni pre­zir. Taj pre­zir ra­di ve­li­ko dje­lo po­ni­šta­va­nja i ge­to­i­zi­ra­nja ko­lo­ni­sta, da bi se i u nji­ma, ta­ko od­stra­nje­nim iz jav­nog ži­vo­ta, još vi­še po­kre­nuo sa­mo­pre­zir, sa­mo­ra­za­ra­nje, ili ne­ki „vi­ta­li­stič­ki“ po­riv, da sa­mi već od­gur­nu i po­ga­ze sve svo­je, i uzmu ne­ku od ulo­ga ko­ju im mo­gu da­ti ko­lo­ni­za­to­ri.
Zar nam sa­vre­me­na Cr­na Go­ra ne da­je do­volj­no osno­va za ova­kve so­ci­jal­ne sli­ke? Evo, uzmi­mo ak­tu­el­ni pro­blem ći­ri­li­ce i la­ti­ni­ce u Cr­noj Go­ri. Ka­kve ve­ze ima što je sve sr­žno kul­tur­no na­sle­đe u Cr­noj Go­ri is­pi­sa­no ći­ri­li­com? Šta ima ve­ze što je kod i DNK na­šeg na­ro­da ći­ri­li­ca? Li­ce mu je još ći­ri­lič­no. Ali, ći­ri­li­ca je po­sta­lo tra­u­ma­tič­no pi­ta­nje ći­ri­lič­nog na­ro­da. U dru­štve­noj izo­la­ci­ji i mar­gi­na­li­zo­va­no­sti ostat­ka na­ro­da, ći­ri­li­ca po­sta­je ne­što pri­vat­no i stid­no. Stid­no, jer se ne pre­po­ru­ču­je za jav­nu upo­tre­bu. Stid­no, jer je or­ga­ni­zo­va­no is­kom­pro­mi­to­va­na i u ško­li i na uli­ci. Na du­šu su joj sta­vi­li i po­sled­nji ras­pad Ju­go­sla­vi­je, zlo­či­ne ko­ji su se de­si­li u tom ras­pa­du, iskon­ski pri­mi­ti­vi­zam, ko­ji se de­sio kroz te zlo­či­ne. Svi su stra­sno uče­stvo­va­li u zlo­či­ni­ma, ali ći­ri­li­ca je je­di­no kri­va. Ći­ri­li­ca ču­va mi­to­ve, ko­ji su ra­zor­ni­ji od bom­bi. Na ći­ri­li­ci su stva­ra­ni mit­ski obra­sci po­sto­ja­nja, za ko­je ko­lo­ni­za­to­ri ka­žu da su zre­li da idu na ot­pad isto­ri­je. Mi­to­man­ska kul­tu­ra, po tim ide­o­lo­ški cilj­nim na­la­zi­ma je­ste - an­ti­kul­tu­ra, a to ni­je­su nje­ni no­si­o­ci mo­gli ni da vi­de, dok ni­je­su su­o­če­ni sa no­vim po­ret­kom svi­je­ta i svi­je­sti, ko­ji pod­ra­zu­mi­je­va sa­mo­kom­pro­mi­ta­ci­ju tog na­sle­đa, pri­hva­ta­nje kri­vi­ce za sve kri­vi­ce. Ći­ri­lič­ni na­rod mo­ra da pri­hva­ti onu for­mu­lu – kri­vi ste što ste ži­vi. To pri­ha­vat­nje na­met­nu­te kri­vi­ce da­je ne­ku mo­guć­nost da se pre­đe na dru­gu for­mu­lu ži­vlje­nja, to jest, da se po­sta­ne dru­gi, da otu­đe­ni ko­lo­ni­sta na­se­li svo­ju du­šu tu­đim pri­ča­ma, na ra­čun do­bro­volj­nog sa­mo­po­ni­šte­nja.
Za ovu po­ja­vu ima­mo mno­go oči­tih obra­za­ca. Je­dan vr­lo ras­pro­stra­njen, gro­te­skan, bi­za­ran, ali ne ma­nje sim­bo­lič­ki stra­šan, ko­ji me su­vi­še emo­tiv­no po­ga­đa, ova­ko iz­gle­da: do­će­ra­ju se­lja­ci iz Ko­la­ši­na, ili s Kr­no­va kr­to­lu, ku­pus, sir i ja­ja na pi­ja­cu u Nik­šić ili u Pod­go­ri­cu, i is­pi­šu la­ti­ni­com: do­ma­ći krom­pir, do­ma­ći ku­pus, do­ma­ća ra­ki­ja, do­ma­ća ja­ja, sla­ni­na i sl... Oni za­lu­du ima­ju svoj, do­ma­ći, i haj­de da ka­že­mo „ći­ri­lič­ni“ pro­iz­vod, ali oni to „mo­ra­ju“ da re­kla­mi­ra­ju la­ti­ni­com, jer znaju da im nji­ho­va ći­ri­li­ca na­me­će ne­ka­kav žig. Ne sa­mo da im na­me­će žig, ne­go i od­bi­ja kup­ce, ko­ji no­se to bo­le­sno osje­ća­nje da je ći­ri­lica pi­smo ži­go­sa­nih, pri­mi­tiv­nih, ne­pi­sme­nih, pred­vi­đe­nih da ne­sta­nu. Zna­ju od­ne­kud, iako im to ni­je ni­ko ka­zi­vao, da je je­di­no la­ti­ni­ca pre­po­ruč­lji­va, da se la­ti­nič­nim slo­vi­ma, iz­ra­ža­va lo­jal­nost dr­ža­vi, nje­nom no­vom po­li­tič­kom na­u­mu, pa za­to i nje­noj no­vo­pro­jek­to­va­noj kul­tu­ri, nje­nom no­vom smi­slu. To oni osje­ća­ju ugro­že­no­šću ći­ri­lič­nog in­stink­ta, ko­jim ja­sno sve vi­de, ali mo­ra­ju da se skri­va­ju - „da bi ži­vje­li“.
Kad još jed­nom po­gle­dam na li­ca tih na­ših ći­ri­lič­nih gor­šta­ka, poč­nu, gle ču­da, da mi li­če na gur­be­te s br­ci­ma, sro­za­ne po­red svo­jih te­zgi, ka­ca, vre­ća, ko­tlo­va... Bi­je­da i stid što se kri­ju, pre­tva­ra­ju i jef­ti­no pro­da­ju, po­je­la im je onu gor­štač­ku ot­me­nost i ći­ri­lič­nu lje­po­tu li­ca.
Zgro­zim se od ta­kvih pri­zo­ra, od ta­kvih li­ca mog na­ro­da, do­bi­jam br­zu ko­man­du ne­kud da kre­nem, da se od sve­ga to­ga oči­stim.
(Autor je knji­žev­nik)