- Autor: Vla­di­mir Gli­go­rov

Po­pu­li­zam ili pr­vo Mi:
Pr­va pre­mi­sa: Uvi­jek ne­ki do­bi­ja­ju, a ne­ki gu­be.
Dru­ga pre­mi­sa: U na­šoj je mo­ći da od­re­di­mo ko do­bi­ja, a ko gu­bi.
Za­klju­čak: Na­ša po­li­ti­ka je­ste da Mi do­bi­ja­mo, a Oni gu­be.
Uzmi­mo da pred­sjed­nik dr­ža­ve ili vla­de ka­že, kao što je srp­ski vi­še pu­ta ka­zao, da će usko­ro „pla­te bi­ti ve­će ne­go što su ika­da bi­le“. To je, bar ka­da je ri­ječ o Sr­bi­ji, bi­lo i vje­ro­vat­no će još po­do­sta du­go bi­ti ne­tač­no, ali se mo­že ra­zu­mje­ti kao pre­u­ve­li­ča­va­nje. Smi­sao je da će pla­te bi­ti po­ve­ća­ne u od­no­su na po­sto­je­će. To je­ste laž, ali ka­ko go­to­vo sva­ko ra­zu­mi­je da je sa­mo ri­ječ o po­ve­ća­nju pla­ta, to se shva­ta kao pre­u­ve­li­ča­va­nje, i za­pra­vo je ne­ka vr­sta re­kla­mi­ra­nja, i mo­glo bi da se na­zo­ve ne­u­spje­lom la­ži.
Pre­u­ve­li­ča­va­nje ni­je ka­rak­te­ri­stič­no za po­pu­li­zam ili ne sa­mo po se­bi. U de­mo­kra­ti­ja­ma ni­je ne­u­o­bi­ča­je­no da se po­li­tič­ka po­nu­da uljep­ša­va, vi­še ili ma­nje vje­što ili uspje­šno. Uzmi­mo, me­đu­tim, da mi­ni­star­stvo, ne tek mi­ni­star fi­nan­si­ja, sa­op­šti ka­ko je sta­nje u jav­nim fi­nan­si­ja­ma bo­lje ne­go što je ika­da bi­lo. To će naj­če­šće bi­ti po­gre­šno i, ako se ne is­pra­vi, bi­će laž. Jer mi­ni­star­stva, bi­ro­kra­ti­je uop­šte, po pri­ro­di stva­ri, ne pre­u­ve­li­ča­va­ju. Gre­ške su sva­ka­ko mo­gu­će i uosta­lom oče­ki­va­ne, pre­u­ve­li­ča­va­nja ni­su. Ako to ni­je oči­gled­no, uzmi­mo da je ri­ječ o iz­ja­va­ma dr­žav­ne sta­ti­sti­ke. Ja­sno je da mo­že da gri­je­ši, ali ne i da pre­u­ve­li­ča­va, pa ne­sprem­nost da se gre­ške ko­ri­gu­ju je­ste sprem­nost da se la­že.
Ni to ni­je ka­rak­te­ri­stič­no za po­pu­li­zam. Ne ne­do­sta­ju pri­mje­ri de­mo­krat­skih i raz­vi­je­nih dr­ža­va u ko­ji­ma bi­ro­kra­ti­ja ni­je ne­pri­stra­sna, po­seb­no ka­da je ri­ječ o jav­nim fi­nan­si­ja­ma, ali i o tr­ži­štu ra­da i dru­gim po­da­ci­ma ko­ji bi mo­gli da uti­ču na po­li­tič­ku kon­ku­ren­ci­ju i jav­nu po­dr­šku. Re­ci­mo, ne­ma­li broj cen­tral­nih ba­na­ka, da­nas ma­nji broj ne­go u re­la­tiv­no sko­ra­šnjoj pro­šlo­sti, ni­je sklon tran­spa­rent­no­sti pod iz­go­vo­rom da bi pu­na in­for­mi­sa­nost jav­no­sti o, re­ci­mo, na­mje­ra­va­noj mo­ne­tar­noj po­li­ti­ci, mo­gla da ima ne­že­lje­ne po­sle­di­ce po pri­vred­nu sta­bil­nost i ak­tiv­nost. Ge­ne­ral­no, dis­kre­ci­o­na moć, sma­tra se, uti­caj­ni­ja je ako se dr­ži u taj­no­sti, pa se za­to jav­nost ne oba­vje­šta­va, što na­rav­no či­ni sva oba­vje­šte­nja la­žnim, ali to se oprav­da­va kao ko­ri­sna laž.
Pre­u­ve­li­ča­va­nja, pri­kri­va­nje po­da­ta­ka i či­sta, ali na­vod­no ko­ri­sna, laž ni­su ka­rak­te­ri­sti­ke spe­ci­fič­ne za po­pu­li­zam. Sva­ka­ko ne za nje­go­ve sa­vre­me­ne ob­no­vi­te­lje. Ko­ji, ovi da­na­šnji, ni­su za­pra­vo raz­li­či­ti od onih ko­je zna­mo već sto­ti­nak go­di­na, od Ok­to­bar­ske re­vo­lu­ci­je u Ru­si­ji i od kra­ja Pr­vog svjet­skog ra­ta. Po­pu­li­zam in­spi­ri­san li­je­vim ili de­snim re­vo­lu­ci­ja­ma u po­sled­njih sto­ti­nak go­di­na je­ste otvo­re­na po­li­ti­ka ne­prav­di. Ova ka­rak­te­ri­sti­ka se vi­di u ob­no­vlje­nim po­pu­li­stič­kim po­kre­ti­ma i vla­da­ma ši­rom svi­je­ta, a po­seb­no ta­mo gdje bi upra­vo iz isto­rij­skih raz­lo­ga tre­ba­lo da ih ni­ka­ko ne­ma ili da bar ne sti­ču po­pu­lar­nost – u Evro­pi i Sje­di­nje­nim Dr­ža­va­ma.
Za po­li­ti­ku ne­prav­di je ka­rak­te­ri­stič­na otvo­re­na dis­kri­mi­na­ci­ja, ko­ja je da­nas uglav­nom na­ci­o­na­li­stič­ka. Do­du­še, i kla­sni po­pu­li­zam je če­sto bio na­ci­o­na­li­stič­ki, ali to osta­vljam po stra­ni. Za­ni­mlji­vo je za­što dis­kri­mi­na­ci­ja, za­što na­no­še­nje ne­prav­di, za­što otvo­re­no ospo­ra­va­nje tu­đuh pra­va, jed­na­kih pra­va za­pra­vo, za­što po­li­tič­ko na­si­lje, jer je o to­me ri­ječ, mo­že da bu­de po­li­tič­ki po­pu­lar­no? I ko­je su pred­vi­dlji­ve, pri­je sve­ga, mo­ral­ne po­sle­di­ce?
Obič­no se oče­ku­je da ne­prav­de iza­zi­va­ju re­volt, pa vla­sti te­že da ih, naj­če­šće, oprav­da­ju vi­šim ci­lje­vi­ma, ili ih pri­kri­va­ju, što će re­ći la­žu da ih one mo­ti­vi­šu ili da im je to cilj. Laž je, na­rav­no, već sa­ma po se­bi vid na­si­lja, iz­vor ne­prav­di. Po­pu­li­sti, me­đu­tim, mo­bi­li­šu po­dr­šku obe­ća­nji­ma da će bi­ti ne­pra­ved­ni, da će le­ga­li­zo­va­ti dis­kri­mi­ni­sa­nje od­re­đe­nih ka­te­go­ri­ja lju­di. Stran­ci, ko­ji su to po ne­kom kri­te­ri­ju­mu, re­ci­mo na­ci­o­nal­nom, ne­ki dru­gi, na­ro­du su stra­ni ili su, ka­ko se ka­že, što je još go­re, od­na­ro­đe­ni, i naj­če­šća su me­ta. Ali, na­rav­no, kla­sne, pol­ne, vjer­ske, raz­li­ke u ži­vot­nom sti­lu i uosta­lom kul­tur­ne i ide­o­lo­ške gru­pe mo­gu da bu­du pred­met po­pu­li­stič­ke dis­kri­mi­na­ci­je. Tri su pri­vlač­ne ka­rak­te­ri­sti­ke po­li­ti­ke ne­prav­di.
Jed­na je­ste da vo­đe ili stran­ke ko­ji su sprem­ni da od­luč­no spro­vo­de ne­prav­de oslo­ba­đa­ju od mo­ral­nih oba­ve­za pre­ma dis­kri­mi­ni­sa­nim gru­pa­ma one ko­ji oče­ku­ju da se od tih ne­prav­di oko­ri­ste. Što se od­luč­ni­je ne­gi­ra­ju pra­va dru­gih, to su ma­nje na­še oba­ve­ze pre­ma nji­ma.
Dru­ga je­ste da je vo­đa moć­ni­ji uko­li­ko je sprem­ni­ji na ve­će ili što je mo­gu­će ma­nje oprav­da­ne ne­prav­de. Po­li­ti­ka ne­prav­di je­ste sred­stvo po­ve­ća­nja mo­ći stran­ke, gru­pe, dru­ži­ne ili već onih ko­ji su sprem­ni da se njo­me ru­ko­vo­de.
Tre­ća je­ste auto­ri­ta­ri­zam, jer je moć kon­cen­tri­sa­na u ru­ka­ma vo­đe od­luč­ni­ja i efi­ka­sni­ja. Po­pu­li­stič­ki po­kre­ti mo­gu da bu­du pro­iz­vod vo­đe, a mo­gu i da pro­iz­ve­du vo­đu; je­din­stvo vo­lje je u sva­kom slu­ča­ju neo­p­hod­no, a to pod­ra­zu­mi­je­va auto­ri­tet vo­đe, što će re­ći auto­ri­ta­ri­zam.
Ključ­no je da po­li­ti­ka ne­prav­de nad­ja­ča ot­por ko­ji ne­prav­de ne­mi­nov­no pod­sti­ču. Za to je po­treb­na jav­na mo­ral­na sla­bost, po­li­tič­ka akra­sia, gde jed­na gru­pa ima ne­po­sred­ne ko­ri­sti od ne­prav­de, sti­če moć i vlast, a ve­ća gru­pa, ko­ja mo­že bi­ti i ve­ći­na dru­štva, na­rod da­kle, ima po­sred­ne ko­ri­sti, usled če­ga su pri­pad­ni­ci na­ro­da sprem­ni da bu­du sa­put­ni­ci vo­đe i vla­sti ko­ji spro­vo­de dis­kri­mi­na­ci­je.
U kon­tek­stu po­li­ti­ke ne­prav­di, ne­za­vi­sno od nje­nog uspje­ha, la­ži ni­su sa­mo iz­vr­ta­nje či­nje­ni­ca ili pre­u­ve­li­ča­va­nje, već ima­ju mo­ral­nu te­ži­nu. Obič­no, u pe­ri­o­du uspo­na, vr­še­nje ne­prav­di za­no­si, to je Sta­lji­no­vo sta­nje „opi­je­no­sti uspje­hom“. Što mo­že da se iz­ra­ža­va i u pre­u­ve­li­ča­va­nji­ma – o pre­po­ro­du jed­ne ili dru­ge vr­ste. Po­tom se, u pe­ri­o­du pa­da, la­že i či­ne se ne­prav­de sa­svim bez­ob­zir­no.
Pri­rod­no je da ne­prav­de pod­sti­ču ot­por, uosta­lom kao i la­ži, osim uko­li­ko je, da se ta­ko iz­ra­zim, sta­nje stva­ri upra­vo za­sno­va­no na ne­prav­da­ma i la­ži­ma. Usled če­ga je po­pu­li­stič­ka po­li­ti­ka odr­ži­va, ma­da na­rav­no ne do­vi­je­ka. Ako je tre­ba­lo da se us­pro­ti­vi­te ne­prav­da­ma, a ni­ste, iz ko­ri­sto­lju­blja jed­ne ili dru­ge vr­ste, po­li­ti­ka ne­prav­di po toj osno­vi mo­že da ra­ču­na na vas, na po­pu­li­zam, čak i ka­da je pre­ma va­ma ne­pra­ved­na.
Pe­šča­nik.net