- Pi­še: Mi­ha­i­lo Me­de­ni­ca

Na­da umi­re po­sled­nja… Umr­la je, ti­ho i be­zna­čaj­no. U ku­ćer­ku pa­log kro­va, iza vi­so­ke dr­ve­ne ka­pi­je, me­đu du­nja­ma ko­je su mi­ri­sa­le či­ta­vim so­ka­kom al­ban­skog te­ro­ri­ste. Po­gi­nuo je da­le­ko oda­tle, ne­gdje u vr­ta­ča­ma Baj­go­re, za njim je osta­la ta­bla na po­čet­ku blat­nja­ve sta­ze, za njom ni­šta, umr­la je po­sled­nja, neo­pla­ka­na i neo­ža­lje­na, uz ope­lo pa­sa i sa­slu­že­nje vra­na ko­je su ki­di­sa­le na mr­tve šten­ce u pro­kle­toj avli­ji po­sled­nje Srp­ki­nje u ju­žnoj Mi­tro­vi­ci.
Ni­ko ne zna gdje je sa­hra­nje­na. Umr­la je ti­ho i be­zna­čaj­no, smr­ću Sr­ba na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji. Ne­ma na­sil­ni­je od pri­rod­ne smr­ti ko­ju tek vje­tro­vi, kad za­smr­di leš, ob­ja­ve na zvo­na cr­kve spa­lje­nog ol­ta­ra i pre­kla­nog iko­no­sta­sa… Ni­je ima­la po­ro­da. Tek du­bo­ki ko­ri­jen u ze­mlji pre­na­tr­pa­noj gro­bo­vi­ma i pli­tak ko­rak na njoj, gdje se za ži­vo­ta naj­pri­je spre­ma­lo po­greb­no, pa svad­be­no ru­ho…
Ne­gdje u ovo do­ba, baš za ova­kvih da­na, pro­šle go­di­ne, obe­ćao sam joj da ću po­no­vo do­ći… Za­bo­ra­vio sam na ja­bu­ku ko­ju mi je ugu­ra­la u džep, onu sit­nu, ki­se­lu, vi­še di­vlju ne­go pi­to­mu. Ima­la ih je tek ne­ko­li­ko. To je ot­pri­li­ke sve što je ima­la.
Ti­nja­la je na me­mlji­vom du­še­ku, kao ta pe­tro­lej­ka pred njom, na sto­lu bez vi­je­ka tra­ja­nja. Ke­ru­ša ni­je pre­sta­ja­la da la­je. Ki­di­še na zid so­bič­ka, uda­ra ša­pa­ma o ok­na sko­ro kr­plje­nog pro­zo­ra. Ni­je na­vi­kla sta­ra ču­var­ku­ća da Ivan­ki na­mjer­ni­ci u do­bru do­la­ze.
Ni­je se ni sta­ri­ca svog je­zi­ka na­slu­ša­la ot­kad se vra­ti­la čat­ma­ri u Haj­duk Velj­ko­voj uli­ci…
„A ni­je vi­še ta­ko, dje­co. Sad se zo­ve… Eto, ne znam, bo­ga­mi“, upi­lji­la se kroz pro­zor, za­gle­da­na u to ma­lo srp­skog ne­ba nad ju­žnim di­je­lom Ko­sov­ske Mi­tro­vi­ce. U krst bo­go­mo­lje, što uz nju sje­ća na na­rod ko­ji je ži­vio s ove stra­ne ri­je­ke plit­kog ko­ri­ta, ko­ja kao naj­du­blji jaz raz­dva­ja dva na­ro­da.
Ne­ka­da je Ivan­ka Be­lo­vić bi­la tek jed­na od 4.000 srp­skih du­ša u di­je­lu Mi­tro­vi­ce gdje se da­nas srp­skim ša­pu­će. On­da je bi­la je­di­na! A srp­skim čak i ni­je ša­pu­ta­la. Ni­je ima­la ko­me, osim ke­ru­ši… I ova­ko je go­vo­ri­la: „Is­pri­ča­mo se nas dvi­je dru­ge, iz­ja­da­mo se jed­na dru­goj, pa lak­še me­ni, lak­še njoj. Tje­ra­li su me, ka­ko ni­su, ali ni­sam htje­la da odem sa svog. Ni­ko­me ni­ka­kvo zlo ni­sam uči­ni­la, ne­mam od ko­ga da bje­žim, a i za­što bih, u svo­joj sam dr­ža­vi! Ta­ko bih im uvi­jek i od­go­va­ra­la, a oni za­ću­te…“
Ni­je joj bi­lo pre­vi­še go­di­na – 67, ma­da je dje­lo­va­la sta­ri­je. Ro­bo­va­nje bez oko­va ža­lo­sno po­sta­ri čo­vje­ka. Sa­mo­ća je kru­ni­la i ki­da­la, ko ti­ha vo­da bri­jeg… I opet sje­ća­nje: „Do 2004. go­di­ne ni­sam bi­la je­di­no srp­sko u ovom di­je­lu, ali se po­sle onog po­gro­ma ni­ko ni­je vra­tio sem me­ne. I ja sam tad na dva mje­se­ca uz­ma­kla u sje­ver­ni dio, pa se vra­ti­la svo­me do­mu, a dom tek go­li zi­do­vi. Sve što je va­lja­lo opljač­ka­li su. Ovaj sam kre­vet do­bi­la od na­ših kao po­moć, i vi­še ni­šta ni od ko­ga, bez od ar­gen­tin­skog voj­ni­ka ko­ji me je ču­vao kao svo­ju maj­ku! Upa­da­li su mi ban­di­ti, ne ma­re­ći za voj­ni­ke, i da­va­li de­set mi­nu­ta da se ise­lim iz ne­ka­kve nji­ho­ve ,,Re­pu­bli­ke Ko­so­vo'', a ja im ka­žem: ‘Aj­te vi svo­joj ku­ći, ja iz mo­je ne idem, i tač­ka.'' A inat sam pre­sku­po pla­ti­la, uze­li su mi slo­bo­du i grob Mo­mi­rov, mu­ža mi. Ni bi­ljeg od nje­go­vog gro­ba ni­je ostao! Trav­ka jed­na ko­ju bih po­zna­la gdje da za­pa­lim svi­je­ću… Ni­šta! Ko da ga ni­kad bi­lo ni­je, kao i osta­lih na srp­skom gro­blju ko­je se na­la­zi­lo ov­dje, u ju­žnom di­je­lu…“
Sje­tio sam se te ja­bu­ke u dže­pu tek kad je is­tru­la i za­mi­ri­sa­la iz jed­nog od to­li­ko pro­kle­tih dže­po­va u ko­ji­ma sam sa­bi­rao ne­is­pu­nje­na obe­ća­nja. Baš kao što se i nje ni­ko ni­je sje­tio dok ta­ko na­po­la di­vlja od ži­vo­ta u ne­ko­li­ko ko­ra­ka za­ko­ro­vlje­nog dvo­ri­šta – ni­je za­mi­ri­sa­la ja­če od du­nja…
Ko ova, lo­ša al’ pro­kle­to pit­ka ra­ki­ja, u smr­dlji­voj i vje­tr­o­pi­r­noj da­šča­ri, sko­ro uz Ibar, dok je vje­tar ne po­ne­se ne­kud da­lje… Na­zdra­vlja­mo prav­di! I ve­ćim smo kur­va­ma pi­li za du­šu. Naj­ve­ćoj kur­vi naj­go­rom ra­ki­jom. Mo­lo­to­vljev kok­tel je tra­va­ri­ca za ovo… Da od­spem za du­šu na pod, zi­nu­le bi da­ske, na­vro bi Ibar do ko­lje­na… Nek ti se ova zo­ve „ha­ra­di­naj­ka“, bra­te! Ista je, je.eš mi sve: lju­ta, krv­nič­ka u ždri­je­lu, još go­ra u sto­ma­ku, pri­je ćeš njom ubi­ti ne­go na­pi­ti čo­vje­ka, ali u ne­do­stat­ku do­ka­za nek slo­bod­na kli­zi iz fla­še u ča­šu, iz ča­še niz gr­lo, iz gr­la kud god ho­će… Sre­ćom, Na­da je umr­la po­sled­nja.
Na vri­je­me. Sve su te­ži Sr­bi­ma da­ni za ži­vot na Ko­so­vu i ne­ma­njić­kom me­to­hu, ali je sva­ki dan sve lak­ši za umi­ra­nje. Što du­že ži­viš, sma­nju­ješ se­bi šan­se da te na vri­je­me na­đu kad manj­kaš. Još za ži­vo­ta za­mi­ri­šeš na leš, pa ko će raz­li­ko­va­ti je­si li to ju­trom udah­nuo ili iz­dah­nuo… Da ne hu­lim, jed­na tu­ra mo­ra i za du­šu sta­rog Al­ban­ca ko­ji je bri­nuo o Na­di, ko­li­ko je mo­gao i smio. Pri­ča­la je o nje­mu, ži­vo i ži­vo­pi­sno, kao da je ko­šča­tim ru­ka­ma uba­ci­vao cje­pa­ni­ce u bub­nja­ru kraj ka­u­ča, go­ne­ći ža­ra­čem žar u kas dok je go­vo­ri­la o star­cu. Umro je pri­je nje.

Ono­li­ko ko­li­ko tre­ba mr­tvom ti­je­lu da „za­mi­ri­še“. Sta­rac sa ću­la­fom i šta­pom, ro­đen u vri­je­me be­se, umro u ne­vri­je­me kad da­ta ri­ječ vri­je­di ko­li­ko i slam­ka da­vlje­ni­ku. Dao je ri­ječ da je za nje­go­vog ži­vo­ta ni­ko ne­će po­tje­ra­ti s pra­ga, i umro is­pu­niv­ši je! Da ra­ki­ja vri­je­di če­mu, i dvi­je bi­smo ti na­zdra­vi­li, star­če, ova­ko ne za­mje­ri što tek gu­tlja­jem. Osta­la je za ži­vo­ta na svo­me. Ko­li­ko joj ta­da ni­su da­va­li mi­ra, to­li­ko su je po smr­ti osta­vi­li na mi­ru.
Dok god se mi­ris mo­gao tr­pje­ti, valj­da? Pa, opet, umr­la je na vri­je­me, da ne ču­je ka­ko kom­ši­je se­i­re i ta­lam­ba­sa­ju zbog gra­ni­ce na Ja­ri­nju. One ko­ju po­di­že dr­ža­va u či­je ime je osta­la po­sled­nja Srp­ki­nja u ju­žnoj Mi­tro­vi­ci, „s ove stra­ne Mo­ra­ve“, ka­ko je, di­vlja i pi­to­ma, go­vo­ri­la tog da­na kad sam obe­ćao, i sla­gao, da ću po­no­vo do­ći. Ni­kad vi­še ni­sam za­ku­cao na vi­so­ku, dr­ve­nu ka­pi­ju. Jed­na­ko sam kriv kao i oni što su be­so­muč­no no­ga­ma tu­kli o nju, mo­žda i kri­vlji. Si­gur­no kri­vlji! Kad ni­je bi­lo nas da po­ku­ca­mo, „ra­do­va­la“ se i ovi­ma što svom si­li­nom uda­re u pro­la­zu.
Oni su bar ma­ri­li je l’ ži­va, a mi pi­je­mo za du­šu ne zna­ju­ći ni ko­ji joj je ka­men grob­ni bi­ljeg! Tek, pro­ni­je­la se vi­jest, pa pi­je­mo da je po­tje­ra­mo da­lje, što da­lje, kao što bi vje­tro­vi ovi da­šča­ru, sa­mo da se za­i­na­te. Na­da je umr­la po­sled­nja, sad mo­že da se ži­vi.
Ni­je mi­ris du­nje ni­šta ka­ko da­nas mi­ri­šu Sr­bi na Ko­so­vu i ne­ma­njić­kom me­to­hu.
Ja­če ne­go ikad…