-Pi­še: Vo­ji­slav Bu­la­to­vić

Ovu ko­lum­nu po­sve­ću­jem Da­nu de­mo­kra­ti­je (15. sep­tem­ba­er) ko­ji je pro­gla­si­la Ge­ne­ral­na skup­šti­na UN 2007. go­di­ne. Od­mah na po­čet­ku da ka­žem da pod poj­mom ,,de­mos'' ne že­lim da ana­li­zi­ram stran­ku ko­ja no­si isto ime. De­mos (na­rod) ov­dje po­sma­tram u zna­če­nju no­si­o­ca su­ve­re­ni­te­ta i iz­vo­ra op­šte vo­lje.
Od grč­kih vre­me­na ro­bo­vla­snič­ke de­mo­kra­ti­je pa do sa­vre­me­nih de­mo­krat­skih is­ku­sta­va de­mos (na­rod) je mi­je­njao svo­je li­ce i svo­ju su­ve­re­ni­stič­ku moć, opor­tu­ni­stič­ki sli­je­de­ći svoj in­stinkt op­stan­ka, za­vi­sno od glo­bal­nih pro­ce­sa (ra­to­vi, re­vo­lu­ci­je, eko­nom­ske pro­mje­ne, za­htje­vi vre­me­na) i po­li­tič­kih pri­li­ka u po­je­di­nim ze­mlja­ma. Sta­ri Gr­ci su za­mi­sli­li i de­fi­ni­sa­li de­mo­kra­ti­ju unu­tar svog po­li­sa za svoj slo­bod­ni na­rod (de­mos). To­kom du­ge isto­ri­je, u mi­le­ni­ju­mi­ma po­sli­je Hri­sta, ob­li­ci vla­da­vi­ne su se mi­je­nja­li, a de­mo­kra­ti­ja je do­bi­la kri­la po­sli­je Fran­cu­ske bur­žo­a­ske re­vo­lu­ci­je.
Na­rod ne vla­da sa­mo, on i ži­vi, re­pro­du­ku­je svo­ju ma­te­ri­jal­nu i bi­o­lo­šku osno­vu, ure­đu­je svo­je sva­ko­dnev­ne dru­štve­ne od­no­se iz­gra­đu­ju­ći svoj kul­tur­ni i du­hov­ni am­bi­jent, nje­gu­je svo­je tra­di­ci­o­nal­ne vri­jed­no­sti itd. Vla­da­vi­na na­ro­da ili de­mo­kra­ti­ja sa­mo je je­dan vid sa­mo­o­dre­đe­nja na­ro­da, ali ne­iz­bje­žan i su­štin­ski za nje­gov or­ga­ni­zo­va­ni ži­vot. „U de­mo­kra­ti­ji su ustav, za­kon, pa i sa­ma dr­ža­va, sa­mo jed­no sa­mo­o­dre­đe­nje na­ro­da, je­dan od­re­đen nje­gov sa­dr­žaj... U de­mo­kra­ti­ji je sa­ma po­li­tič­ka dr­ža­va... sa­mo je­dan po­se­ban sa­dr­žaj kao po­seb­na for­ma op­sta­ja­nja na­ro­da“ (Karl Marks). Tre­ba ima­ti u vi­du da de­mo­kra­ti­ja tra­ži rav­no­te­žu for­me i sa­dr­ži­ne. U gla­sač­koj ku­ti­ji od­lu­ču­je for­ma tj. broj­ka, ali u stvar­no­sti iz­bi­ja na po­vr­ši­nu onaj ko­ji ima bo­lje po­zi­ci­je u dru­štvu. Sto si­ro­ma­šnih i 100 imuć­nih moć­ni­ka su dva svi­je­ta! Mo­der­ni de­mos ni­je la­ko osvo­jio pro­sto­re po­li­tič­ke eman­ci­pa­ci­je (dis­kri­mi­na­ci­je že­na, imo­vin­ski cen­zus, ra­sna i et­nič­ka ne­to­le­ran­ci­ja i dr.). Za de­mo­kra­ti­ju je po­tre­ban slo­bo­dan i eman­ci­po­van po­je­di­nac ko­ji je otvo­ren za de­mo­krat­ske pro­ce­se i ne­za­vi­san od in­sti­tu­ci­je i ko­lek­ti­vi­te­ta u svo­jim sta­vo­vi­ma. Uko­li­ko se vo­lja po­je­din­ca pri­mar­no fil­tri­ra u ne­kom et­nič­kom, kul­tu­ro­lo­škom en­ti­te­tu gdje se ka­že: pr­vo MI pa on­da DRU­GI, to je već uni­for­mi­sa­ni gra­đa­nin.
Po­zi­ci­ja da­na­šnjih dr­ža­va u glo­bal­noj mre­ži ge­o­po­li­tič­kih od­no­sa je to­li­ko uslo­vlje­na in­te­gra­cij­skim i voj­no­po­li­tič­kim uti­ca­ji­ma da se sa­ma de­fi­ni­ci­ja de­mo­kra­ti­je, u ko­joj na­rod (de­mos) ima zna­če­nje je­di­nog su­bjek­ta pro­ce­sa vla­da­nja, mo­ra s re­zer­vom pri­hva­ta­ti. Uti­caj glo­bal­nih ve­za i hi­je­rar­hi­ja pla­ne­tar­ne mo­ći na de­mo­krat­ski pro­ces u po­je­di­nim ze­mlja­ma (osim onih naj­ve­ćih) to­li­ko je iz­ra­žen da se taj spo­lja­šnji ko­rek­tiv vo­lje na­ro­da mo­ra po­sma­tra­ti kao ogra­ni­če­nje nje­go­ve su­ve­re­ne vo­lje. Ima­mo do­volj­no pri­mje­ra da po­ka­že­mo ka­ko je ot­por tim uti­ca­ji­ma i pri­ti­sci­ma sla­man bez mi­lo­sti i bez ob­zi­ra na de­mo­krat­ske prin­ci­pe.
Od po­čet­ka de­ve­de­se­tih cr­no­gor­ski de­mos je iz fa­ze „rad­nog na­ro­da” pre­šao pr­vo u ne­ku vr­stu „pri­nud­nog sta­nja” gdje je čo­vjek čo­vje­ku vi­še vuk ne­go čo­vjek, ka­ko je to ne­kad učio fi­lo­zof To­mas Hobs. To je onaj autor ču­ve­nog Le­vi­ja­ta­na – ču­do­vi­šnog dr­žav­nog po­li­pa u ko­me je dru­štve­nim do­go­vo­rom kon­cen­tri­san sav auto­ri­tet i neo­spo­ri­va vlast. Ma­da ova Hob­so­va fi­lo­zof­ska kon­struk­ci­ja dje­lu­je fan­ta­stič­no ipak aso­ci­ra na one tran­sfor­ma­ci­je kroz ko­je je cr­no­gor­ski de­mos pro­šao za ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja iz svog pri­nud­no – „pri­rod­nog” sta­nja do de­mo­krat­skog (tran­zi­cij­skog) Le­vi­ja­ta­na.
Re­zul­tat tog isto­rij­skog “do­go­vo­ra” je sa­da­šnje sta­nje ra­slo­je­no­sti na­ro­da, sta­nje pro­iz­vod­nih od­no­sa, in­sti­tu­ci­ja vla­sti i na­rav­no, po­li­tič­kog plu­ra­li­zma ko­ji je uki­nuo jed­no­par­ti­zam, ali je po­pri­mio ka­rak­te­ri­sti­ke eks­cen­trič­no­sti, jer su stran­ke raz­bi­le naš tran­zi­cij­ski de­mos na mno­go­broj­ne mi­kro­struk­tur­ne po­li­tič­ke su­bjek­te pa sva­ka od njih da­je mu ne­ko dru­ga­či­je li­ce. One i ne po­ku­ša­va­ju ozbilj­no da sna­ge ra­štr­ka­nih struk­tu­ra sli­ju u ne­ki za­jed­nič­ki „li­je­vak” ko­ji iz­ra­ža­va iz­vje­sni kon­sen­zus vri­jed­no­sti. In­di­ka­tor te stra­nač­ke za­tvo­re­no­sti i par­ti­ku­la­ri­zma su sa­da­šnja usko­stra­nač­ka mu­dro­va­nja oko pred­sjed­nič­kog kan­di­da­ta iz re­do­va opo­zi­ci­je (tra­ži se ne­stra­nač­ka že­na kao estrad­na zvi­je­zda ko­ja će “ot­pje­va­ti” taj još uvi­jek ne­kom­po­no­va­ni „šla­ger”). To je sli­ka opo­zi­ci­o­ne sce­ne. Na dru­goj stra­ni je vla­da­ju­ći blok ko­ji učvr­šću­je dr­ža­vu (!) i for­si­ra evro­a­tlan­tske in­te­gra­ci­je, a po­li­tič­ka ba­za mu je sa­ve­zni­štvo na­ci­o­nal­nih en­ti­te­ta i eli­ta vla­sti.
Od­go­vor­nost onih ko­ji vla­da­ju za raz­voj de­mo­kra­ti­je je naj­ve­ća, ali gra­đa­ni dr­že dru­gi kraj “ko­nop­ca” ako su su­ve­re­ni i ako su sprem­ni da ču­va­ju op­šti in­te­res kao do­bro svih. Na li­sti kri­tič­ke jav­no­sti i opo­zi­ci­je is­ti­ču se slje­de­će ma­ne i stran­pu­ti­ce na­še de­mo­kra­ti­je: fal­si­fi­ko­va­nje iz­bor­ne vo­lje gra­đa­na, ma­ni­pu­la­ci­je eg­zi­sten­ci­jal­nim pro­ble­mi­ma lju­di u po­li­tič­ke svr­he (po­sao, po­ro­di­ca, lič­ni in­te­gri­tet), pre­zriv od­nos vla­sti pre­ma gra­đan­skoj jav­no­sti, zlo­u­po­tre­ba dr­žav­nih in­sti­tu­ci­ja, mi­je­ša­nje po­li­ti­ke u pri­vat­nu sfe­ru, za­o­štra­va­nje od­no­sa srp­sko-cr­no­gor­skog et­nič­kog kom­plek­sa.
Iz­me­đu de­mo­kra­ti­je i Hob­so­vog Le­vi­ja­ta­na kri­je se uga­še­ni vul­kan mo­gu­ćih erup­ci­ja. To isto­ri­ja go­vo­ri!