- Pi­še: Bo­ri­vo­je Ćet­ko­vić

Džon Ke­net Gal­brajt, pro­fe­sor po­li­tič­ke eko­no­mi­je na Har­var­du, naj­po­zna­ti­ji, naj­i­stak­nu­ti­ji i naj­u­spje­šni­ji te­o­re­ti­čar gra­đan­ske po­li­tič­ke eko­no­mi­je u dru­goj po­lo­vi­ni 20. sto­lje­ća, ob­ja­vio je 1977. go­di­ne knji­gu ,,Do­ba ne­iz­vje­sno­sti” isto­vre­me­no u Bo­sto­nu i Lon­do­nu. Po mi­šlje­nju kom­pe­tent­nih kri­ti­ča­ra ovo nje­go­vo dje­lo ,,uspje­šan je spoj svih aspe­ka­ta eko­nom­skog i dru­štve­nog raz­vo­ja u po­sled­nja dva sto­lje­ća, a to je do­ba in­du­stri­ja­li­za­ci­je i in­du­strij­skog raz­vo­ja za­pad­nog svi­je­ta”. Iz­laz iz su­ko­ba i te­ško­ća bur­žo­a­skog dru­štva Gal­brajt vi­di u stva­ra­nju bo­ljeg i pra­ved­ni­jeg dru­štva ko­je će bi­ti u ko­rist po­tla­če­nih, si­ro­ma­šnih, za­po­sta­vlje­nih, obes­pra­vlje­nih.
„Do­ba ne­iz­vje­sno­sti” u pu­nom je ma­hu i da­nas – na­čin je ži­vo­ta moć­nih i ne­ja­kih, bo­ga­tih i si­ro­ma­šnih, sreć­ni­ka i ne­sreć­ni­ka. Strah od ne­iz­vje­sno­sti je mo­dus ži­vlje­nja. ,,Mir­nih” i ,,spo­koj­nih” ne­ma čak ni u naj­ra­zvi­je­ni­jim i naj­bo­ga­ti­jim ze­mlja­ma Evro­pe i svi­je­ta.
Po­me­ni­mo Nje­mač­ku.
I u ovoj moć­noj dr­ža­vi ko­ja je u pro­te­klih ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja na osno­vu ka­pi­ta­li­stič­kog eko­nom­skog mo­de­la po­sta­la naj­ja­ča eko­no­mi­ja Evro­pe i jed­na od naj­ve­ćih na svi­je­tu, mno­gi­ma ne cvje­ta­ju ru­že – 52 od­sto an­ke­ti­ra­nih ima uglav­nom ne­ga­ti­van od­nos pre­ma ka­pi­ta­li­zmu. Ne­ma­li broj is­tra­ži­va­nja po­ka­zu­je da je me­đu Njem­ci­ma do­sta ra­ši­re­no ne­za­do­volj­stvo po­sto­je­ćim ka­pi­ta­li­sti­čim po­ret­kom. Da­kle, ne­dav­ni ma­sov­ni an­ti­ka­pi­a­li­stič­ki i an­ti­glo­ba­li­za­cij­ski pro­te­sti odr­ža­ni u vri­je­me sa­mi­ta G- 20 u Ham­bur­gu ne mo­gu se pri­pi­sa­ti sa­mo kraj­nje lje­vi­čar­skim gru­pa­ma, već i ne­za­do­volj­stvu sa­mih Nje­ma­ca. Nji­ho­va per­cep­ci­ja ka­pi­ta­li­zma je tač­na: bo­ga­ti­ji po­sta­ju još bo­ga­ti­ji, a si­ro­ti­nja još si­ro­ma­šni­ja.
Eks­plo­a­ta­ci­ja si­ro­ma­šnih je ima­nent­na bi­ću si­ste­ma, nje­go­vo su­štin­sko svoj­stvo ko­je mu­ta­tis- mu­tan­dis osta­je nje­go­va kon­stan­ta. Bo­gat­stvo ne­ko­li­ci­ne se enorm­no uve­ća­va, ali je sve broj­ni­ja i ar­mi­ja lju­di ko­ji, u sve bo­ga­ti­joj Nje­mač­koj, je­dva sa­sta­vlja­ju kraj s kra­jem. Od ne­ka­da­šnjih do­bro­bi­ti ko­ja je Njem­ci­ma da­va­la so­ci­jal­na dr­ža­va iz vre­me­na vla­da­vi­ne Bran­to­ve so­ci­jal­de­mo­kra­ti­je go­to­vo da ni­je ni­šta osta­lo – mno­gi su gur­nu­ti na ivi­cu si­ro­ma­štva, bo­re se za pre­ži­vlja­va­nje, za op­sta­nak.
Ako je ova­kvo sta­nje u naj­bo­ga­ti­joj ze­mlji Evro­pe ( ogrom­ne kla­sne raz­li­ke ugro­ža­va­ju so­ci­jal­nu ko­he­zi­ju dru­štva) šta re­ći o dr­ža­va­ma – pro­tek­to­ra­ti­ma za­pad­nog Bal­ka­na, na­zva­nim ,,re­gi­on”? Dr­žav­na ru­ko­vod­stva (stra­ne eks­po­zi­tu­re) u svim biv­šim ju­go­slo­ven­skim re­pu­bli­ka­ma funk­ci­o­ni­šu na isti na­čin, vo­de ra­ču­na sa­mo o se­bi i uskom kru­gu po­je­di­na­ca, nji­ho­vih po­li­tič­kih pri­vr­že­ni­ka – odvo­je­ne su od na­ro­da i u su­ko­bu su s njim.
Ka­ko se ogro­man broj gra­đa­na u Cr­noj Go­ri (ni­je vi­še re­pu­bli­ka) na­šao u ve­li­kim ži­vot­nim pro­ble­mi­ma poz­na­to je: u po­sled­njih 25 go­di­na bez po­sla osta­lo je oko sto hi­lja­da gra­đa­na. Na­kon „pri­va­ti­za­ci­je” uga­še­no je 176 pred­u­ze­ća ko­ja su ku­po­va­li ,,vla­di­ni stra­te­ški part­ne­ri”. U stra­hu ži­ve lju­di od ne­iz­vje­sno­sti ko­ju im do­no­si sva­ki no­vi dan... U stra­hu ži­ve i oni ko­ji su bi­li bo­lje sre­će, na­šli su ka­kav - ta­kav po­sao da bi mo­gli pre­ži­vje­ti. Me­đu­tim, mo­guć­nost da s mu­kom na­đe­ni po­sao la­ko mo­gu iz­gu­bi­ti či­ni ih ne­spo­koj­nim i li­ša­va sva­ke si­gur­no­sti ko­ju su ne­ka­da u so­ci­ja­li­zmu ima­li. Zlu sud­bi­nu su do­ži­vje­li i oni rad­ni­ci ko­ji ima­ju po­sao, ali pla­te ne pri­ma­ju mje­se­ci­ma. O stra­hu ar­mi­je pen­zi­o­ne­ra sa mi­zer­nim pen­zi­ja­ma od ko­jih ljud­ski ne mo­gu da ži­ve i da se li­je­če, su­vi­šno je go­vo­ri­ti.
A šta re­ći o mla­dim lju­di­ma ko­ji za­vr­ša­va­ju ško­le i fa­kul­te­te: po­sao mo­gu do­bi­ti sa­mo ako ak­tiv­no po­dr­ža­va­ju re­žim i po­ka­žu sprem­nost da će po­sta­ti dio vla­da­ju­će no­men­kla­tu­re. Par­tij­sko za­po­šlja­va­nje da­je šan­su lo­jal­ni­ma, a ne spo­sob­ni­ma ko­ji su u po­tra­zi za po­slom pri­mo­ra­ni da na­pu­ste svo­je do­mo­ve (i do­mo­vi­nu) tra­že­ći po­sao i za­sni­va­ju­ći po­ro­di­ce u tu­đem svi­je­tu.
Vla­da­ju­će „eli­te” re­gi­o­na pra­vu stvar­nost pri­kri­va­ju, mar­gi­na­li­zu­ju, me­đu­sob­nim te­ri­ri­to­ri­jal­nim spo­ro­vi­ma, iz­mi­šlje­nim dr­žav­nim uda­ri­ma, ras­pro­stra­nje­nom ru­so­fo­bi­jom ko­ju svjet­ski cen­tri mo­ći ši­re ne sa­mo na za­pad­nom Bal­ka­nu, već i ši­rom svi­je­ta. Da bi se iz­bje­gli ras­pra­ve o ži­vot­nim pi­ta­nji­ma gra­đa­na, o nji­ho­vom pu­kom pre­ži­vlja­va­nju, ko­ri­ste se i te­ri­to­ri­jal­ni spo­ro­vi iz­me­đu no­vo­na­sta­lih dr­ža­va. Hr­vat­ski i bo­san­sko- her­ce­go­vač­ki me­di­ji pu­ni su iz­ja­va nji­ho­vih vi­so­kih dr­žav­nih do­stoj­ni­ka o iz­grad­nji Pe­lje­šač­kog mo­sta, a i slo­ve­nač­ko- hr­vat­ski spor u Pi­ran­skom za­li­vu već du­že vre­me­na je pri­su­tan u me­dij­skom pro­sto­ru ove dvi­je su­sjed­ne ze­mlje, obje čla­ni­ce EU. Vi­je­sti o na­vod­nom ,,dr­žav­nom uda­ru” i plan­i­ra­nju ubi­stva pred­sjed­ni­ka DPS-a pod­gri­ja­va­ne sa stra­ne u ži­ži su jav­no­sti- re­žim či­ni sve što je u nje­go­voj mo­ći da te­šku eko­nom­sku, so­ci­jal­nu i po­li­tič­ku si­tu­a­ci­ju uči­ni ne­vi­dlji­vom.
Ne sa­mo „go­spo­da­re­vom” kli­jent – re­ži­mu, već i osta­lim „dr­ža­va­ma” za­pad­nog Bal­ka­na, kao na­su­šni hljeb po­tre­ban je jak an­ti­ka­pi­ta­li­stič­ki, an­ti­im­pe­ri­ja­li­stič­ki, an­ti­glo­ba­li­stič­ki po­kret, to jest pra­va, od­luč­na, lju­ta opo­zi­ci­ja ko­ja će vo­di­ti ne­po­mir­lji­vu bor­bu pro­tiv ap­surd­nog, ne­hu­ma­nog ka­pi­ta­li­stič­kog si­ste­ma, či­ji je je­di­ni cilj da se „aku­mu­li­ra ka­pi­tal da bi se aku­mu­li­ra­lo još vi­še ka­pi­ta­la” (I. Vo­ler­stin).