- Pi­še: Mil­ka Šće­pa­no­vić

,,Ti­ho, ti­še, k'o pa­da­nje ki­še'', od­la­ze bi­je­li man­ti­li iz Cr­ne Go­re. I dok se kod nas svi re­dom ba­ve po­li­ti­kom i nad­re­al­nim ži­vo­tom, ne­kim bi­zar­nim ri­ja­li­ti emi­si­ja­ma, Cr­noj Go­ri se de­ša­va ti­ha mi­gra­ci­ja lje­ka­ra spe­ci­ja­li­sta ko­ji od­la­ze u su­sjed­ne ze­mlje ili u bi­je­li svi­jet. Ne­pri­mi­jet­no i bez mno­go skan­da­la, oni pre­vo­de svo­je lje­kar­ske di­plo­me i tra­že po­sao u ino­stran­stvu i bo­lji svi­jet za se­be i svo­je po­ro­di­ce. Na­rav­no, o to­me se ne pi­še pu­no po me­di­ji­ma, tek ono­li­ko da izi­ri­ti­ra ma­su. O to­me se ne pri­ča, tek ono­li­ko ko­li­ko tre­ba da se za­ma­žu oči jav­no­sti. A o ono­me o če­mu se ne pri­ča i ne pi­še, to kao da se i ne do­ga­đa, slo­ži­će­te se. Sa­mo će se jed­nog da­na ne­sreć­ni pa­ci­jent, u ovom slu­ča­ju dje­ca s po­seb­nim po­tre­ba­ma, od­no­sno nji­ho­vi ro­di­te­lji za­pi­ta­ti gdje je lje­kar nji­ho­vog dje­te­ta i ko će sa­da da ga li­je­či?
Me­ni se či­ni da pre­br­zo gu­bi­mo kom­pas. Na­ša dr­ža­va, či­ni mi se, ne­ma stra­te­gi­ju ka­ko da za­dr­ži lje­ka­re, i ni­ko­ga ni­je ni bri­ga za njih. Na­pro­tiv, če­sto se vo­di me­dij­ska haj­ka pro­tiv lje­ka­ra ko­ji su pred­sta­vlje­ni kao je­dan od stu­bo­va ko­rup­ci­je u dru­štvu. Pa kad ne­ma­te ure­đen si­stem ka­ko se on­da mo­že­te na­da­ti me­di­ci­ni bez ko­rup­ci­je?
Mo­ram is­ta­ći da mi ni­je­su do­di­je­lje­ne spe­ci­jal­ne vje­šti­ne ka­da sam po­sta­la ro­di­telj dje­te­ta s po­seb­nim po­tre­ba­ma. Ja sam sa­mo maj­ka, kao i sva­ka dru­ga, bo­rim se s onim šta imam, po­ku­ša­va­ju­ći da svom si­nu pru­žim do­bar ži­vot. Za­pra­vo, či­nim sve one stva­ri ko­je svi ro­di­te­lji ra­de, a pri­tom zna­mo da ni­ko u to­me ne mo­že us­pje­ti sam. Ne že­lim se­be hva­li­ti i di­za­ti u vi­si­ne, ali mo­ram re­ći isti­nu, a oni ko­ji me do­volj­no du­go po­zna­ju, zna­ju da sam do ju­če sve to uspje­la sa­ma, sa svom svo­jom sna­gom i hti­je­njem, a sve s ubje­đe­njem da će moj sin us­pje­ti. Za­sad, iz ,,ra­ta'' iz­la­zi­mo ne­po­ra­že­ni.
Kao i svi ro­di­te­lji ko­ji se bo­re da nji­ho­va zdra­va dje­ca us­pi­ju u ži­vo­tu, ta­ko se i mi bo­ri­mo da na­ša "po­seb­na" dje­ca is­pli­va­ju na po­vr­ši­nu, jer i mi vo­li­mo svo­je ma­li­ša­ne. Že­li­mo da na­ša dje­ca us­pi­ju kao i va­ša! Jed­na od stva­ri ko­ju "do­bar" ro­di­telj, ne­ću re­ći "sa­vr­šen" jer ta­kav ne po­sto­ji, mo­že da ura­di za svo­je di­je­te je­ste da mu obez­bi­je­di sred­stva za uspjeh u ži­vo­tu. Že­li­mo da nam dje­ca bu­du sreć­na kao i va­ša.
Da ne bje­žim od te­me, da se vra­tim na su­šti­nu pro­ble­ma. Da se vra­tim na dr­ža­vu ko­ja kre­ne krup­nim ko­ra­ci­ma ka po­bolj­ša­nju uslo­va za li­je­če­nje dje­ce, a za­tim se "su­tu­ra" niz str­mu li­ti­cu ne­svje­sna da ta­ko za so­bom vu­če dje­cu s pro­ble­mi­ma... To je na­ša Cr­na Go­ra, mo­ja Cr­na Go­ra.
Na ža­lost, kod nas mo­že sve. Da mi­je­ša­mo ba­be i ža­be. Ta­man kad smo po­če­li da ga­ji­mo na­du da dr­ža­va po­sta­je ure­đe­na, shva­ta­mo da si­stem u Cr­noj Go­ri to­ne sve du­blje – zdrav­stve­ni pr­ven­stve­no. Na­še in­sti­tu­ci­je si­ste­ma pr­ven­stve­no ne­ma­ju re­gi­star dje­ce s raz­voj­nim pro­ble­mi­ma, što je osnov da bi se ozbilj­no pri­stu­pi­lo od­re­đe­nom pro­ble­mu. Dru­go, tu su i pri­mi­ti­vi­zam i ne­u­pu­će­nost gra­đa­na, ko­ji sma­tra­ju sra­mo­tom ako im di­je­te ima bi­lo ka­kav raz­voj­ni pro­blem, gu­ra­nje pod te­pih, u hi­lja­du ru­pa, da se ne daj bo­že ne sa­zna u se­lu – to je Cr­na Go­ra. Tre­ći je pro­blem ra­ne di­jag­no­sti­ke. Zar je to­li­ko te­ško oni­ma ko­ji sje­de u fo­te­lja­ma i pri­ma­ju enorm­ne pla­te s gr­ba­če gra­đa­na Cr­ne Go­re da shva­te da su mno­go ve­će šan­se za so­ci­ja­li­za­ci­ju dje­te­ta i nje­go­vo uklju­či­va­nje u "re­do­van ži­vot" ka­da se ra­ni­je kre­ne s ra­dom i di­jag­no­sti­kom?! Če­tvr­to, naj­bit­ni­je i naj­o­snov­ni­je, ne po­sto­ji ne­ki in­sti­tut ko­ji bi oku­pio tim de­fek­to­lo­ga, lo­go­pe­da, dječ­jih psi­ho­lo­ga, dječ­jih psi­hi­ja­ta­ra, ko­ji bi ob­ser­vi­ra­li di­je­te, da­li smjer­ni­ce za da­lji rad, ob­u­či­li ro­di­te­lje za rad s njim kod ku­će i po­mo­gli im u rje­ša­va­nju još hi­lja­du pro­ble­ma. Umje­sto da sjed­ne­mo i da pro­ble­me rje­ša­va­mo u ho­du, mi pro­ble­me sa­mo uve­ća­va­mo. Po­sled­nji u ni­zu je od­la­zak lje­ka­ra, je­di­nog u Cr­noj Go­ri, dječ­jeg psi­hi­ja­tra ko­ji je svo­jim ra­dom i tru­dom za­slu­žio da ga dr­ža­va ci­je­ni i da vred­nu­je nje­go­vu bor­bu za bo­lju bu­duć­nost dje­ce sa smet­nja­ma u raz­vo­ju. Ne, mi smo ta­kvog dok­to­ra pu­sti­li da ode. Za­što? I dok če­ka­mo na ra­zna rje­še­nja, dra­go­cje­ni da­ni, mje­se­ci i go­di­ne pro­la­ze, a za bu­duć­nost na­še dje­ce ni­ko ne ma­ri.
Moj od­go­vor lju­di­ma ko­ji ka­žu “Ta­ko si ja­ka " ili "ne znam ka­ko uspi­je­vaš” gla­si: "Uspje­li bi­ste i vi! I vi bi­ste bi­li ja­ki. Bi­li bi­ste baš kao i mi, jer vam dr­ža­va na­me­će da ne­ma­te rje­še­nje već sa­mo aso­ci­ja­ci­ju ko­ju mo­ra­te da rje­ša­va­te sa­mi!
(Autor­ka je di­rek­to­ri­ca
NVO ,,Na­še sun­ce'')