- Pi­še: Jo­vo Pe­jo­vić

Mon­ti­ra­ni po­li­tič­ki sud­ski po­stup­ci uobi­ča­je­ni su u dik­ta­tor­skim dr­ža­va­ma kao sred­stvo za ukla­nja­nje ne­po­dob­nih. Po­stup­ci se vo­de pro­tiv­no na­če­li­ma vla­da­vi­ne pra­va, i slu­že za eli­mi­na­ci­ju i kom­pro­mi­ta­ci­ju okri­vlje­nih. Za­to su mon­ti­ra­ni po­li­tič­ki pro­ce­si in­sce­ni­ra­ni kao ve­li­ki me­dij­ski spek­takl i slu­že za­stra­ši­va­nju i di­sci­pli­no­va­nju ne­is­to­mi­šlje­ni­ka. Naj­po­zna­ti­ji mon­ti­ra­ni pro­ce­si u pro­šlom vi­je­ku su Sta­lji­no­ve čist­ke, Hi­tle­ro­ve čist­ke i Ti­to­ve čist­ke na­kon Dru­gog svjet­skog ra­ta. U gru­pu mon­ti­ra­nih po­li­tič­kih pro­ce­sa sva­ka­ko spa­da i su­đe­nje li­de­ri­ma De­mo­krat­skog fron­ta u Cr­noj Go­ri i dr­žav­ni te­ror ko­ji se spro­vo­di nad naj­ja­čom opo­zi­ci­o­nom gru­pa­ci­jom, ali i mno­gi dru­gi pro­ce­si ko­ji su obi­lje­ži­li go­di­ne vr­še­nja vla­sti ovog re­ži­ma, ko­ji bi se po ugle­du na sve na­zna­če­ne i dru­ge u svi­je­tu po­zna­te čist­ke mo­gli na­zva­ti „Mi­lo­vim čist­ka­ma“. To­me u pri­log ide či­nje­ni­ca da in­sti­tu­ci­je si­ste­ma u Cr­noj Go­ri ni­je­su ne­za­vi­sne, jer za sva­ki iole ozbilj­ni­ji po­sao mo­ra­ju do­bi­ti „ze­le­no svje­tlo“ od po­li­tič­kih ko­me­sa­ra DPS-a. Na je­dan na­čin se po­stu­pa pre­ma lju­di­ma bli­skim vla­sti ko­ji su opljač­ka­li i oja­di­li Cr­nu Go­ru, dok obič­ne lju­de ko­ji ni­je­su bli­ski re­ži­mu te­a­tral­no hap­se i pro­ce­su­i­ra­ju kao naj­ve­će pre­stup­ni­ke za iz­mi­šlje­na kri­vič­na dje­la. Naj­ti­pič­ni­ji pri­mjer ko­li­ko je ovoj vla­sti sta­lo do prav­de i pra­vič­no­sti je vo­đe­nje po­stup­ka pro­tiv pri­pad­ni­ka Spe­ci­jal­ne je­di­ni­ce MUP-a Cr­ne Go­re, ko­ji su bru­tal­no pre­tu­kli po­zna­tog bok­se­ra Mi­ja Mar­ti­no­vi­ća u no­ći ok­to­bar­skog pro­te­sta. Oči­gled­na op­struk­ci­ja u iz­vo­đe­nju do­ka­za od stra­ne dr­žav­nih or­ga­na je pri­mjer bez pre­se­da­na, od če­ga se gnu­ša sva­ki po­šte­ni gra­đa­nin Cr­ne Go­re. Re­pre­si­je pre­ma ne­is­to­mi­šlje­ni­ci­ma, ob­ra­ču­ni kri­mi­nal­nih gru­pa, ubi­stva ne­du­žnih mla­dih lju­di i dru­ga kri­mi­nal­na dje­la naj­bo­lje svje­do­če o to­me ka­kvu vlast ima­mo. Još mi je u svje­žem sje­ća­nju je­dan tu­žni is­pra­ćaj mla­di­ća stra­da­log ne­sreć­nim slu­ča­jem, nad či­jim od­rom nje­gov otac iz­go­vo­ri re­če­ni­cu: „Ovo sam ja, si­ne, a ne ti, za­ra­dio.“
Da li se iz­vo­đa­či re­ži­ra­nih sud­skih pro­ce­sa pla­še bož­je ka­zne, ako ima­ju dje­cu, slič­ne ovoj ko­ju sam na­veo, ili je slu­ganj­stvo še­fu re­ži­ma pre­če od svih tra­ge­di­ja ko­je ih mo­gu za­de­si­ti? Daj Bo­že, ako već mo­ra, da nji­ho­ve gri­je­ho­ve ne is­pa­šta­ju ne­du­žni. Za­to sam hi­lja­du pu­ta za­ža­lio što sam i se­be i dru­ge ob­ma­nji­vao pri­čom da do opo­zi­ci­o­nog je­din­stva mo­ra do­ći. Me­đu nji­ma ima naj­vi­še pro­zir­nih, ne­za­ja­žlji­vih i dvo­lič­nih lju­di, po­dla­ca i sit­nih du­ša, ne­sprem­nih i ne­spo­sob­nih da se ozbilj­no i dr­žav­nič­ki mu­dro uhva­te u ko­štac s pro­ble­mi­ma ko­ji su nas kao dru­štvo do­ve­li na ivi­cu po­no­ra. Od njih su sa­mo go­re re­ži­mli­je ko­je su tu gdje su, iz­me­đu osta­log,za­hva­lju­ju­ći i to­me što u opo­zi­ci­ji uvi­jek po­sto­ji ne­ko ko na­đe raz­log da se opo­zi­ci­ja ne uje­di­ni.
Da li je u po­li­ti­ci baš sve do­zvo­lje­no i po­sto­ji li gra­ni­ca is­pod ko­je se ne smi­je pre­ći? Sva­ka sa­rad­nja opo­zi­ci­je sa re­ži­mom na či­jem se če­lu na­la­zi čo­vjek ko­ji je Cr­nu Go­ru pre­tvo­rio u pri­vat­ni po­sjed je sra­mo­ta za opo­zi­ci­ju. Na­kon sve­ga što je re­žim ra­dio opo­zi­ci­ji, ni po ko­ju ci­je­nu ne smi­je­mo pri­hva­ti­ti bi­lo ka­kvu po­nu­du re­ži­ma ko­ja bi je mo­gla uvu­ći u po­dje­lu od­go­vor­no­sti za ne­po­čin­stva ko­ja su de­ce­ni­ja­ma či­nje­na Cr­noj Go­ri i nje­nim gra­đa­ni­ma. To tre­ba ja­sno sta­vi­ti do zna­nja me­še­ta­ri­ma sa Za­pa­da, ko­ji­ma re­žim u Cr­noj Go­ri tre­ba da bi na­šu te­ri­to­ri­ju ko­ri­sti­li kao NA­TO ba­zu za ob­ra­čun sa Ru­si­jom. Jer, kad su kra­li, za­du­ži­va­li i uni­šta­va­li Cr­nu Go­ru, i ra­di­li sve što im je pa­lo na pa­met, ne smi­je­mo pri­sta­ti da s nji­ma di­je­li­mo od­go­vor­nost za ra­čun ko­ji su sa­mi na­pra­vi­li, a ko­ji će na­ža­lost mo­ra­ti pla­ća­ti oni ko­ji ni­je­su ni bi­li ro­đe­ni kad su ovi do­šli na vlast. Uosta­lom, ne­ma di­ja­lo­ga s re­ži­mom ko­ji sva­ko­dnev­no hap­si, vri­je­đa, oma­lo­va­ža­va i sa­ta­ni­zu­je sva­ko­ga ko ima dru­ga­či­je mi­šlje­nje od nje­ga i nje­go­vih na­lo­go­da­va­ca.