- Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek

Ima jed­na sim­pa­tič­na i ša­lji­va do­sko­či­ca ko­ja gla­si: „E sad ne­ću ni ka­ko ja ho­ću”. Ne­ka­ko mi le­ži za ovu da­na­šnju te­mu, iako se ni­je baš ša­li­ti njo­me. Ni­je, jer ta gla­va ban­do­gla­va zna da i te ka­ko is­tje­ra iz tak­ta. Me­ne baš i ne, jer sam uglav­nom imu­na na tu vr­stu usko­grud­o­sti i be­smi­sle­nog tro­še­nja ener­gi­je, ali ima onih ko­je ova sor­ta ži­va­ca ko­šta. Ne mo­gu re­ći da je mo­ja to­le­ran­ci­ja u ova­kvim slu­ča­je­vi­ma na za­vid­nom ni­vou, jer je ipak ču­vam za ne­ke ra­zum­ni­je slu­ča­je­ve, ali je na­čin na ko­ji se bra­nim od ban­do­gla­vih vr­lo efi­ka­san. Da­kle, okre­ta­nje le­đa i od­la­zak za­u­vi­jek. Na­rav­no ne sa ovo­ga svi­je­ta –ne­ka me još ma­lo- već iz svi­je­ta gdje je ban­do­gla­va gla­va utu­vi­la da je naj­bo­lja, naj­pa­met­ni­ja i naj­tvr­đa. Ovo po­sled­nje je­ste sto po­sto, ali što se glu­po­sti ti­če. Za­dr­tost i is­klju­či­vost ta­kvih ne mo­gu za­i­sta na­zva­ti ni­ka­kvim dru­gim ime­nom ne­go glu­po­šću. Is­tje­ri­va­nje „prav­de” ta­mo gdje se ona uop­šte i ne tra­ži, upor­no po­ten­ci­ra­nje i for­si­ra­nje svo­jih uže­glih mi­sli, ri­je­či i po­stu­pa­ka ne ukla­pa se ta­ko do­bro ni u jed­nu dru­gu ri­ječ kao u glu­post. Jer dav­no je re­če­no, a i osta­lo do da­nas, da sa­mo glup čo­vjek ne že­li da se mi­je­nja.
Ban­do­gla­va gla­va je baš ta­kva. Ali ona ho­će „baš ta­ko”, jer je to što ona ho­će ta­ko i ni­ka­ko dru­ga­či­je. Ne­ka­da mi za­i­sta bu­de žao ta­kvih, pro­sto se ras­tu­žim pred nji­ho­vom ne­spo­sob­no­šću da odškri­nu ne­ki pro­zor svo­je svi­je­sti, da po­vre­me­no pro­vje­tre za­gu­šlji­ve „hod­ni­ke” i pu­ste ma­lo či­stog va­zdu­ha. Se­vap bi bio tom usta­ja­lom mo­zgu osvje­ži­ti i pro­ši­ri­ti vi­ju­ge, i po­ka­za­ti da po­red zi­da kroz ko­ji bi da pro­đe po­sto­je i vra­ta, ne­ka­da ši­rom otvo­re­na.
Ban­do­gla­va gla­va u dru­gi­ma, me­đu­tim, vi­di sa­mo pro­tiv­ni­ke, ko­ji bi da joj „ot­mu” od nje­ne „is­traj­no­sti” i „hra­bro­sti” da osta­ne na pra­vom pu­tu. Ona će se u tom „'ra­zum­nom di­ja­lo­gu” dru­goj stra­ni obra­ti­ti ri­je­či­ma: „Imaš pra­vo na svo­je mi­šlje­nje sve dok se sla­že sa mo­jim”. I opet ne vi­dim ovu kon­sta­ta­ci­ju ni­ka­ko dru­ga­či­je i ni­ka­ko kon­kret­ni­je ne­go kao či­stu glu­post. Glu­post je, da­kle, či­nje­nič­no sta­nje gla­ve ban­do­gla­ve. Gre­ške ovaj „zi­do­lo­mac” ne pri­zna­je. A i ka­ko da pri­zna­je ka­da ih nje­go­va gla­va i ne pra­vi. Što se ja­če „za­ku­ca” u zid, to je nje­go­va isti­na „is­prav­ni­ja”. On „zna” ka­ko, jer dru­ga­či­je ni­ti iko zna, ni­ti dru­ga­či­je mo­že bi­ti. Ra­zum i gla­va ban­do­gla­va ra­tu­ju kroz isto­ri­ju. ''Isto­ri­ja je uči­te­lji­ca ži­vo­ta'', ali ne i gla­vi ban­do­gla­voj. Ne­ma te uči­te­lji­ce ko­ja mo­že ovog „đa­ka” iz­ve­sti na pra­vi put. Osta­je on do­ži­vot­no u „ma­ga­re­ćoj klu­pi”, ubi­je­đen da je po­pio svu pa­met ovo­ga svi­je­ta. Ži­vje­ti u okru­že­nju ta­kvih, ili još go­re me­đu če­ti­ri zi­da, pra­va je ro­bi­ja. Uda­ra­će ban­do­gla­va gla­va u te zi­do­ve, ne da bi na­šla iz­laz, već da bi im ,,do­ka­za­la” da oni ni­ka­ko ne mo­gu bi­ti tvr­đi od nje­go­ve tin­ta­re. E, pa bo­ga­mi i ne mo­gu. Ne­ma tog zi­da, ne­ma tog ka­me­na, ne­ma te stjen­ču­ge ko­ja mo­že pa­ri­ra­ti ovom ku­kav­cu i nje­go­voj „ras­ko­šnoj” glu­poj ban­do­gla­vo­sti. Iako sam mu dav­no okre­nu­la le­đa, i da­lje ču­jem od­je­ke nje­go­vih tu­pih uda­ra­ca.
Za­to, dra­gi mo­ji, ne­moj­te gla­vom u zid, ne mo­že se kroz nje­ga. Zid je sa sli­ke, gla­va je da se mir­no spa­va. Bu­di­te otvo­re­ni, sprem­ni za no­ve vi­di­ke. Ja sam na tom pu­tu, ma­šem. I ja i moj bič. Jer ban­do­gla­va gla­va je kič.
(Autor­ka je pje­sni­ki­nja)