- Pi­še: Mi­ha­i­lo Me­de­ni­ca

Zna­čaj­no se pi­sac i aka­de­mik Lju­bo­mir Si­mo­vić za­pi­tao: „A, šta bi­smo s Ko­so­vom i da nam ga vra­te?!“
Vi­di­te, po­što­va­ni go­spo­di­ne Si­mo­vi­ću, i osta­li ko­je ovo „pi­ta­nje“ to­li­ko mo­ri, me­ne, re­ci­mo, raz­di­re- šta će­mo ako nam ga ne vra­te?!
Šta to od Sr­bi­je osta­je, sve i da je tri pu­ta ovo­li­ka, ako nam ne vra­te tu ša­ku ze­mlje ko­ja se ra­spe li­ni­jom ži­vo­ta ka­da je sta­vi­te na dlan?
Raz­di­re me još i vi­še: šta će­mo ako nam ga ne vra­te, jer smo pre­sta­li da mu se na­da­mo, da ga vo­li­mo, da mu pje­va­mo, da mu se za­kli­nje­mo, da pa­ti­mo za njim…Ubi­je­đe­ni da nam je bez te­re­ta ko­rak du­ži, lak­ši i br­ži ko­ra­ča­ju­ći u bu­duć­nost ko­ja će nas jed­nom usta­vi­ti i upi­ta­ti: „A, ko ste vi?“
–Sr­bi- od­go­vo­ri­će­mo po­no­si­to!
–Ako ste Sr­bi, gdje vam je Ko­so­vo i Me­to­hi­ja?!- pi­ta­će bu­duć­nost.
– Pa, zba­ci­li smo ga s ple­ća, uspo­ra­va­lo nas je, ko­rak nam je bio spor i trom…- još po­no­sni­je će­mo sa­su­ti bu­duć­no­sti u br­ke.
–A, zna­te li za­što vam je ko­rak sa­da ta­ko lak i brz, o, Sr­bi?!- bu­duć­nost će na to.
–Zna­mo, na­rav­no da zna­mo, za­to što…- po­ku­ša­će­mo da od­go­vo­ri­mo, ali…
–Ne, ne zna­te! Da zna­te, shva­ti­li bi­ste da vam je ko­rak lak, jer ste ni­šta, ko­pre­na, ma­gla što je i go­ve­če mo­že ro­go­vi­ma ili re­pom ras­tje­ra­ti. Ni­šta ste, jer usah­ne­te k'o ro­sa kad sun­ce gra­ne da raz­bro­ji lju­de… Ni­šta ste, jer se ras­pli­ne­te u pu­sta­hi­ji vje­ru­ju­ći da ste u vječ­no­sti! Ni­šta ste jer sla­vi­te dan ka­da vam ni­je vra­će­no ono što je va­še, ono što ste; umje­sto da po­no­si­to pri­zi­va­te da­ne is­cje­li­telj­ske pat­nje za onim što je u ba­ha­tom ne­ma­nju ko­jim se zo­ri­te je­di­no ima­nje ko­je i ako ne­ma­te mo­že bi­ti je­di­no va­še! Tu­đe, ze­malj­sko ima­nje ni­štav­no je spram va­šeg bo­žan­skog ne­ma­nja!
Dok god ga dru­gi ima­ju, a vi istin­ski pa­ti­te za njim- ni­je ni­či­je do va­še…
–Ali, bu­duć­no­sti…- brec­nu­će­mo se, na­rav­no!
–Vi­di­te, da išta zna­te- zna­li bi­ste i to da ja ni­sam bu­duć­nost, već pro­šlost ko­ja je ovim te­škim i tro­mim ko­ra­ci­ma uvi­jek za tri is­pred va­šeg br­zog i la­kog…
Zna­te, go­spo­di­ne Si­mo­vi­ću, ni­je pi­ta­nje: šta ću sa sr­cem ako mi ga vra­te?
Šta ću s du­šom ako mi je vra­te?
Šta ću s kor­ije­nom ako mi ga vra­te?
Šta ću s ko­li­jev­kom ako mi je vra­te?
Šta ću s gro­bom ako mi ga vra­te?
Šta ću s ko­sti­ma ako mi ih vra­te?
Šta ću s pla­čem ako mi ga vra­te?
Šta ću s osmi­je­hom ako mi ga vra­te?
Šta ću s pr­vim uda­hom ako mi ga vra­te?
Šta ću po­sled­njim iz­di­sa­jem ako mi ga vra­te?
Šta ću s pat­njom ako mi je vra­te?
Šta ću s na­dom ako mi je vra­te?
Šta ću s vje­ko­vi­ma ako mi ih vra­te?
Šta ću s kan­di­li­ma ako mi slo­bod­ni za­mi­ri­šu?
Šta ću za zvo­ni­ma kad za­je­če uz Pro­kle­ti­je ako ih ču­jem?
Šta ću s pre­ci­ma?
Šta s po­tom­ci­ma?
Šta s kr­šte­nji­ma?
Šta s ope­li­ma?
Šta sa su­šti­nom?
Šta sa je­van­đe­lji­ma is­pi­sa­nim na ko­ri za­vjet­nih du­do­va?
Šta s Dri­mom, Ibrom, Sit­ni­com, La­bom, Bi­stri­ca­ma…ako me po­zo­vu da ih se s vre­la na­pi­jem?
Šta s vje­rom?
Šta s ne­vje­rom?
Šta sa so­bom ako sam se pi­tao šta ću s Ko­so­vom i Me­to­hi­jom ako mi ga vra­te?
Pi­ta­nje je, go­spo­di­ne Si­mo­vi­ću: šta će­mo ka­da se čo­vjek vra­ti u nas, a mi svi­kli da smo ni­ko, bez iko­ga i iče­ga svog?!
Šta da mu ka­že­mo, go­spo­di­ne aka­de­mi­če, za­što smo se pi­ta­li šta će­mo ako nam u ži­vo­te vra­te ono vri­jed­no umi­ra­nja, da bi po­ko­lje­nja ima­la za šta da ži­ve, jer ako ne vas­kr­sa­va­mo na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji, ne ho­da­mo ni ovu­da…
Ni­je mu­ka, go­spo­di­ne Si­mo­vi­ću, ima­ti svo­ju Gol­go­tu, na­pro­tiv, bla­go­slov je!
Mu­ka je do­vi­je­ka no­si­ti krst, a ne­ma­ti ga gdje po­bo­sti, jer se ze­mlja va­zda pre­tvo­ri u bla­to, bla­to u vo­du, vo­da u ma­glu, a ma­gla u ono što i go­ve­če re­pom očas otje­ra…