-Autor: Na­de­žda Mi­len­ko­vić

Go­di­šnji­cu svr­ga­va­nja Mi­lo­še­vi­će­vog re­ži­ma ovih da­na su vi­še pro­sla­vlja­li svrg­nu­ti ne­go oni ko­ji su ga tog 5. ok­to­bra svr­ga­va­li. Mi­ni­star spolj­nih po­slo­va se čak i jav­no za­hva­lio jer, ka­ko je re­kao, on bez 5. ok­to­bra ne bi ni­ka­da po­stao pred­sjed­nik Mi­lo­še­vi­će­ve par­ti­je.
No, ako je Mi­lo­še­vi­će­vo ma­ni­pu­li­sa­nje jav­no­šću do­bro opi­si­vao onaj ta­da ak­tu­el­ni vic da on sa­mo na­vu­če za­vje­se na pro­zor ku­pea i ubje­đu­je sa­put­ni­ke da je voz kre­nuo, za ovaj re­žim je po­treb­na na­pred­ni­ja ver­zi­ja tog vi­ca. Na­i­me, ovaj re­žim ne mo­ra ni za­vje­se da na­vla­či. Svi slo­bod­no gle­da­mo kroz pro­zor i svi li­je­po vi­di­mo da voz sto­ji, ali nas vlast sve­jed­no usrd­no ubje­đu­je, ne sa­mo da smo kre­nu­li, ne­go i da ju­ri­mo naj­ve­ćom br­zi­nom ika­da u mo­der­noj isto­ri­ji ju­re­nja.
A po­što to, na­rav­no, ne bi bi­lo mo­gu­će bez sa­slu­žu­ju­ćih me­di­ja, vla­sto­drž­ci i vla­sto­po­dr­ža­va­o­ci stal­no za­mje­ra­ju oni­ma ma­lo­broj­ni­ma ko­ji, umje­sto da se kao i oni di­ve br­zi­ni i pred­je­li­ma kroz ko­je pro­la­zi­mo dok sto­ji­mo, upor­no uka­zu­ju da se voz ne po­mje­ra sa pe­ro­na. Stan­dard­na za­mjer­ka tim me­di­ji­ma je da su „jed­no­stra­ni” jer ne da­ju pro­stor dru­goj stra­ni. A ta dru­ga stra­na je vlast. Ko­ja ima sav osta­li pro­stor. Na ko­jem, gle ču­da, ta­ko­đe ni­je mo­gu­će ni ču­ti ni vi­dje­ti dru­gu stra­nu, od­no­sno one ko­ji ni­su obo­ža­va­o­ci vla­sti.
Bor­bi za slo­bo­du vla­sti od slo­bod­nih me­di­ja pri­dru­ži­la se i pre­mi­jer­ka. Ona se po­ža­li­la ka­ko zna da je če­tvr­tak on­da kad uju­tru do­bi­je „ne­ga­ti­van kli­ping”. Po toj lo­gi­ci i mi mo­že­mo re­ći da zna­mo ko­li­ko je sa­ti kad vi­di­mo da se oni ko­ji vo­de dr­ža­vu pr­vo oba­vje­šta­va­ju o to­me – šta je ko pi­sao o nji­ma! A ne, kao što bi tre­ba­lo, o to­me šta se de­ša­va u ze­mlji i svi­je­tu.
Za to vri­je­me, tač­ni­je za sve pre­o­sta­lo vri­je­me i sav pre­o­sta­li pro­stor, me­di­ji na­klo­nje­ni vla­sti iz­vje­šta­va­ju – iz usta vla­sti. Dru­gi iz­vo­ri im ne tre­ba­ju. Šta­vi­še, sa­mo sme­ta­ju, čak to­li­ko da je no­vo­u­sto­li­če­ni član uprav­nog od­bo­ra RTS-a jav­no po­že­lio „da se vra­ti Ti­to na pet mi­nu­ta pa da po­li­ci­ja iša­ma­ra do­ko­li­ča­re i na­u­či ih re­du”. Ina­če, do­ko­li­ča­ri su oni ko­ji jav­no iz­ra­ža­va­ju pro­test, o ko­ji­ma jav­ni ser­vis svih gra­đa­na ni do sa­da ni­je bog­zna ka­ko iz­vje­šta­vao, a sad će oči­to i ma­nje.
Ali, po­što pro­je­kat oslo­ba­đa­nja vla­sti od ne­na­klo­nje­nih me­di­ja ne da­je že­lje­ne re­zul­ta­te, na­klo­nje­ni me­di­ji po­ja­ča­va­ju svoj po­sao. Osim što pra­ve na­mje­šte­ne an­ke­te u ko­ji­ma stra­nač­ki ak­ti­vi­sti glu­me ili slu­čaj­ne pro­la­zni­ke ko­ji glo­ri­fi­ku­ju vlast ili opo­zi­ci­o­na­re ko­ji is­pa­da­ju glu­pi u dru­štvu, oni ra­de i na pre­pa­ki­va­nju vi­je­sti. Ako je, na pri­mjer, ot­ka­zan sa­sta­nak, on­da je vi­jest da „Ko­lin­da još du­go ne­će vi­dje­ti Vu­či­ća”. Na stra­nu to što pred­sjed­ni­cu Hr­vat­ske oslo­vlja­va­ju sa­mo lič­nim ime­nom (je­ste zbog oma­lo­va­ža­va­nja ali oma­lo­va­ža­va­ju i mu­škar­ce pa su oni ipak Ta­či i Ha­ra­di­naj, a ne Ha­šim i Ra­muš) no, ori­gi­nal­na vi­jest je – da je sa­sta­nak od­go­di­la pred­sjed­ni­ca Hr­vat­ske (i to zbog ver­bal­nih in­ci­de­na­ta pred­sjed­ni­ka Sr­bi­je!) a ne obrat­no ka­ko na­slov su­ge­ri­še.
U pre­pa­ki­va­nju vi­je­sti se ide to­li­ko da­le­ko da je mo­gu­će i da je dje­voj­či­ca po­vri­je­đe­na kad je na pje­šač­kom pre­la­zu na­le­tje­la na po­li­cij­ski auto. Do­du­še, ta vi­jest je ka­sni­je is­pra­vlje­na. Ali ne ona­ko ka­ko bi­ste oče­ki­va­li – da je ipak po­li­cij­ski auto na­le­tio na dje­voj­či­cu već u: „Dje­voj­či­ca po­vri­je­đe­na kad je u bli­zi­ni pje­šač­kog pre­la­za na­le­tje­la na po­li­cij­ski auto”. Jer, ne sa­mo da je ona na­sr­nu­la na auto­mo­bil ne­go ni ne po­štu­je sa­o­bra­ćaj­ne pro­pi­se.
A on­da je mr­mot za­mo­tao čo­ko­la­du. I voz je kre­nuo „sve­mir­skom br­zi­nom”.
Pe­šča­nik.net