-Pi­še: Mil­ka Šće­pa­no­vić

Po­sta­vlja se pi­ta­nje ko­li­ko su oso­be sa in­va­li­di­te­tom za­i­sta pri­sut­ne u jav­no­sti i ko­li­ko se nji­ho­vo mi­šlje­nje uva­ža­va u ukla­nja­nju od­re­đe­nih ogra­ni­če­nja ka­ko bi se lo­kal­na za­jed­ni­ca i dru­štvo pri­la­go­di­li sva­koj oso­bi bez ob­zi­ra na nje­ne in­te­lek­tu­al­ne ili fi­zič­ke spo­sob­no­sti?!
Či­nje­ni­ca je da se o oso­ba­ma sa in­va­li­di­te­tom da­nas mno­go vi­še pi­še i go­vo­ri, ali pi­ta­nje je da li je to – to? Na­i­me, me­di­ji naj­če­šće oso­be sa in­va­li­di­te­tom ko­ri­ste da iza­zo­vu sa­o­sje­ća­nje ili po­dig­nu ti­raž, a če­sto i ka­ko bi se­be pri­ka­za­li kao so­ci­jal­no osje­tlji­ve. Ova­kvim od­no­som ne sa­mo da šte­te oso­ba­ma sa in­va­li­di­te­tom i dru­štvu u cje­li­ni, već stva­ra­ju po­gre­šnu sli­ku o po­pu­la­ci­ji ko­ja je u svim seg­men­ti­ma dru­štva pot­ci­je­nje­na i za­ne­ma­re­na. Ni­jed­na te­le­vi­zi­ja u Cr­noj Go­ri, osim jed­ne i to jav­nog ser­vi­sa, ni­je ima­la stal­nu emi­si­ju po­sve­će­nu pro­ble­mi­ma oso­ba sa smet­nja­ma u raz­vo­ju, pre­ci­zni­je dje­ci. Zar ni­je po­ni­že­nje za ro­di­te­lje i dje­cu, pr­ven­stve­no za ro­di­te­lje ko­ji su iz ta­kvih emi­si­ja mo­gli do­sta da sa­zna­ju, da se ta­kav pro­je­kat uki­ne i za­mi­je­ni pro­jek­tom od par mi­nu­ta ili jed­ne po­lu­ča­sov­ne emi­si­je? Ipak, go­vo­ri­mo o Jav­nom ser­vi­su, ko­ji bi tre­ba­lo da bu­de ser­vis svih gra­đa­na Cr­ne Go­re, a ko­ji je ovim po­stup­kom po­ni­zio jed­nu od naj­u­gro­že­ni­jih po­pu­la­ci­ja u sop­stve­noj dr­ža­vi. Zar je mo­gu­će da ni­ko ni­je pri­ka­zao oso­bu s in­va­li­di­te­tom kao pri­li­ku, kao iza­zov, kao po­ten­ci­jal? Oso­be sa in­va­li­di­te­tom uvi­jek se pred­sta­vlja­ju kao pro­blem i po­pu­la­ci­ja bez per­spek­ti­ve ko­joj tre­ba osi­gu­ra­ti ne­ka­kvu so­ci­ja­lu ka­ko bi mo­gla da ima ži­vot do­sto­jan čo­vje­ka. Na­rav­no, to su po­gre­šni i is­kri­vlje­ni sta­vo­vi, jer oso­be s po­seb­nim po­tre­ba­ma, svo­jim ta­len­tom da­ju do­pri­nos raz­vo­ju na­šeg dru­štva, iz­grad­nji no­vih re­sur­sa, no­vih sa­dr­ža­ja iz ko­jih će pro­i­za­ći no­ve vri­jed­no­sti u ko­rist op­šteg do­bra svih nas ko­ji u po­seb­nost vje­ru­je­mo. Onog tre­nut­ka kad po­je­di­ni me­di­ji u oso­ba­ma sa in­va­li­di­te­tom pre­po­zna­ju pri­li­ku i po­ten­ci­jal ta­da mo­že­mo oče­ki­va­ti i nji­ho­vu in­te­gra­ci­ju u sve aspek­te dru­štve­nog ži­vo­ta u Cr­noj Go­ri.
Na­ža­lost, ni­ko se ne ba­vi is­tra­ži­va­nji­ma ti­pa ko­li­ko bi dru­štvo ima­lo ko­ri­sti ka­da bi oso­be sa in­va­li­di­te­tom bi­le dru­ga­či­je tre­ti­ra­ne u jav­no­sti, ka­da bi mo­gle uka­za­ti na po­tre­bu ukla­nja­nja od­re­đe­nih ogra­ni­če­nja ko­ja ih spu­ta­va­ju u svim ak­tiv­no­sti­ma. Mo­ram da uka­žem da me­di­ji, a ja­ko ih je ma­lo, ka­da go­vo­re o oso­ba­ma sa in­va­li­di­te­tom go­vo­re o nji­ma kao o he­ro­ji­ma ili o žr­tva­ma i tre­ba im za­hva­li­ti na nji­ho­voj po­sve­će­no­sti da se ovoj osje­tlji­voj gru­pa­ci­ji po­mog­ne da ima­ju bo­lji i do­sto­jan­stve­ni­ji ži­vot u svo­joj dr­ža­vi. Ta­kvi me­di­ji su he­ro­ji za­to što su se usu­di­li pro­ži­vje­ti i ži­vje­ti, što su se usu­di­li bi­ti ak­tiv­ni, a žr­tve su ako u svo­jim tek­sto­vi­ma iz­ne­su isti­nu ko­ja će za­bo­lje­ti one ko­ji že­le da nam ma­žu oči - in­sti­tu­ci­je si­ste­ma... Ko­je ne ra­zu­mi­ju ili ne že­le ra­zu­mje­ti oso­be sa in­va­li­di­te­tom i nji­ho­vu po­tre­bu za za­po­sle­njem i ži­vo­tom do­stoj­nim čo­vje­ka. Ni­ko ne tra­ži od oso­ba sa in­va­li­di­te­tom mi­šlje­nje o sva­ko­dnev­nim ma­lim stva­ri­ma, o tre­nut­noj si­tu­a­ci­ji u po­li­ti­ci, o kul­tur­nim i sport­skim do­ga­đa­nji­ma, o ak­tu­el­noj po­li­tič­koj si­tu­a­ci­ji, škol­stvu, o ra­znim te­ma­ma ko­je su od zna­ča­ja za sre­di­nu u ko­joj ži­ve, kao da to ni­je nji­ho­va stvar, kao da se to njih ne ti­če. U Cr­noj Go­ri je tre­nut­no u fo­ku­su so­ci­jal­na in­te­gra­ci­ja oso­ba sa in­va­li­di­te­tom, pod ko­jom se uglav­nom pod­ra­zu­mi­je­va ži­vot u po­ro­dič­noj ku­ći, ško­lo­va­nje, za­po­šlja­va­nje i sl., dok u ze­mlja­ma za­pad­ne de­mo­kra­ti­je oso­be sa in­va­li­di­te­tom vo­de bit­ku za ljud­ska pra­va i de­mo­kra­ti­ju, uka­zu­ju­ći na po­tre­bu svo­je ak­tiv­ni­je ulo­ge u ob­li­ko­va­nju za­kon­ske re­gu­la­ti­ve i na neo­p­hod­nost stva­ra­nja am­bi­jen­ta u kom se pre­po­zna­ju kao ne­ko ko ima i zna­nje i spo­sob­nost i ta­le­nat da ži­ve od sop­stve­nog ra­da i bu­du rav­no­prav­ni na svim po­lji­ma bez ob­zi­ra na psi­ho­fi­zič­ka ogra­ni­če­nja.
Sto­ga sma­tram da je do­ma­ći za­da­tak me­di­ja da pred­sta­ve oso­bu sa in­va­li­di­te­tom jav­no­sti kao sva­ku dru­gu oso­bu, da joj se omo­gu­ći pra­vo na jav­no mi­šlje­nje i sta­vo­ve o ak­tu­el­nim te­ma­ma, dje­lo­va­nje i su­dje­lo­va­nje u ra­znim emi­si­ja­ma ka­ko bi jav­nost uvi­dje­la da je in­va­lid­nost ži­vot kao i sva­ki dru­gi u ko­jem se smi­je i pla­če, ra­du­je i tu­gu­je, vo­li i mr­zi, ra­du­je i pa­ti, ži­vot ko­ji da­je i uzi­ma, ži­vot ko­ji ni­je­smo sa­mi bi­ra­li, već je on iza­brao nas, ali ži­vot ko­ji nas uvi­jek či­ni po­no­snim.
Moj apel svim te­le­vi­zi­ja­ma u Cr­noj Go­ri, pa i štam­pa­nim me­di­ji­ma gla­si- ne od­ba­cuj­te raz­li­či­tost već daj­te mo­guć­nost da i ,,raz­li­či­ti’’ iz­ne­su svo­je mi­šlje­nje ka­ko bi ga dru­gi ču­li. Že­li­mo da Jav­ni ser­vis i dru­ge te­le­vi­zi­je po­mog­nu u re­a­li­zo­va­nju emi­si­ja gdje će pra­vo gla­sa ima­ti i oni ko­ji že­le da bu­du rav­no­prav­ni čla­no­vi dru­štva, a to su oso­be sa in­va­li­di­te­tom (OSI).
(Autor­ka je iz­vr­šna di­rek­to­ri­ca NVO ,,Na­še sun­ce’’)