-Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić

Umo­ta­la ga je u će­be. Sa­mo mu je nos vi­rio iz vu­ne­nih na­vo­ja. Kr­va­va sje­ki­ri­ca bi­la je na po­du, po­red bu­ti­na joj – do­volj­no bli­zu da je u na­gloj po­tre­bi do­gra­bi, ta­man da­le­ko da je on ne vi­di. Još je bi­lo tra­go­va mr­kog me­sa na oštri­ci.
–Ma­ma... – pro­zbo­ri – ... ni­je mi vi­še hlad­no.
– Znam, lju­ba­vi... ali noć će bi­ti du­ga.
Va­tra sa og­nji­šta je li­za­la ka­me­ne gu­ke ka­mi­na, svje­tlost opet bi sla­ba, jer je tmi­na bi­la gu­šća. So­ba je mi­ri­sa­la na vri­sak je­ze.
Iš­če­ki­va­nje. Kad će?
– Pla­šiš li se? – po­ku­ša da je po­gle­da u oči, ali je na­slo­ni­la li­ce na nje­gov obraz, pa je sa­mo mo­gao da osje­ti plit­ko di­sa­nje.
– Ni­ma­lo va­la.
– Ho­će li se vra­ti­ti?
– Mi­slim da ne­će – sla­ga, pod­vi kraj de­be­le kr­pa­re po­da­se.
– Je­su li dru­ge ku­će pre­ži­vje­le?
– Si­gur­no... – re­če ne­u­bje­dlji­vo –... Uju­tro će­mo svi da se oku­pi­mo kod bu­na­ra i pre­pri­ča­va­mo ka­ko smo se bo­ri­li i ka­ko smo od­bra­ni­li po­ro­di­ce.
– I ni­su ta­ko stra­šni, zar ne, ma­ma? – su­za mu ipak iz­daj­nič­ki sju­ri niz tre­pa­vi­ce.
– Va­la ni­je­su! – od­ma­če gla­vu da joj vi­di osmi­jeh.
Dla­nom umo­ta­nim u ma­ra­mu sklo­ni mo­kar trag sa nje­go­vog no­sa.
– Je­si li vi­dio ka­ko sam ih otje­ra­la?
– Je­sam! – gr­le­no se ogla­si – Baš si ga do­bro uda­ri­la sje­ki­rom! Pam! Pam!
– Ha-ha! – na­smi­ja se, a naj­ra­di­je bi vri­šta­la.
– Je­si li gla­dan?
– Ni­sam! – pa­nič­na po­mi­sao da bi mo­gla usta­ti i oti­ći od nje­ga mu za­do­bo­va iza ču­per­ka – Ne­moj da usta­ješ, mo­lim te!
– Pssst! – za­gr­li ga – Ne­ću, ne bri­ni... ne­moj da se pla­šiš, ma­ma je tu.
– A, a... dr­ži li štit?
Ni­je mo­ra­la da po­gle­da kroz pro­zor, zna­la je... osje­ća­la je pro­ma­ju zbog ne­do­stat­ka za­šti­te. Ne­vi­dlji­va ba­ri­je­ra sa či­ni­ma je pu­kla. Uz­sr­di­ma vi­še ni­šta ne­će sme­ta­ti ka­da se bu­du vra­ti­li. Po­vri­je­di­la je sa­mo jed­no­ga... vje­ro­vat­no mla­dun­če. Ra­sje­klo joj je pr­sa i na­pra­vi­lo zja­pe­ću ra­nu na ru­ci.
– Da. Ba­ri­je­ra je ja­ka! Kao be­dem! – po­lju­bi ga u če­lo – A za­što ti ne spa­vaš?
– Evo, sad ću... – ma­da, san je bio sje­ve­ri­ma da­le­ko.
– Te­bi će ma­ma ne­što da obe­ća... Ka­da sve ovo pro­đe, od­mah ću da zov­nem onog spla­va­ra, da nas od­ve­ze odav­de. Ne­gdje na jug... ta­mo gdje ne­ma Uz­sr­da... gdje ne­ma de­mo­na...
– Ali spla­va­ra na ri­je­ci ne­ma odav­no?
– O, ne bri­ni... znam jed­no­ga – ni­je zna­la – On će da do­đe ka­da mu po­ša­ljem pi­smo.
– Spla­va­ri su sku­pi.
– Uh, ovaj ni­je... a i ušte­dje­la sam ne­ke sre­br­nja­ke. (Ni­je ima­la ni ba­kre­njak)
– Stvar­no?!
– Stvar­no – ba­ci po­gled na gra­ne što su gre­ba­le ok­no, mje­se­či­na im da­de ne­ku ža­blju bo­ju – Ču­vam ih u ću­pu iza ku­će. Uju­tro ću da odem da ga is­ko­pam.
– Ide­mo na jug? Stvar­no, stvar­no?
– Naj­stvar­ni­je!
– Ta­mo je ta­ta htio da nas od­ve­de... –smrt mu je oče­va i ta­da na­kon sko­ro či­ta­vog lje­ta i da­lje iz­gle­da­la kao ne­ki pri­vre­me­ni od­la­zak – Je l` ti znaš tač­no gdje tre­ba da ide­mo?
– Baš znam tač­no! – pri­gr­li ga ja­če – Ide­mo ta­mo gdje ima pu­no li­mu­no­va i na­ro­va.
– Šta je nar, ma­ma?
– Ši­pak... sje­ćaš se, jed­nom dav­no sam ti ga is­ko­ru­ba­la. Po­ću­ko si ga kao pi­le.
– Aaaa, sje­ćam se – iako ni­je, ali ga je ubi­je­di­la da se sje­ti da je slat­ko kao med – Mljac! Obo­ža­vam!
– Mi će­mo da na­đe­mo ku­ću gdje je dvo­ri­šte sa pu­no na­ro­va... da ih be­re­mo i je­de­mo od­mah – osje­ti ka­ko je ma­le­nom svje­snost oti­šla do mo­ra, ka­ko već bu­dan is­cr­ta­va sli­ke van ove ku­će, van te no­ći sa ča­prom uža­sa – ... Ja ću da se za­po­slim ne­gdje kao šva­lja, pa ću bo­ga­tim da­ma­ma da ši­jem suk­nje i ha­lji­ne... a ti ćeš da se igraš sa no­vim dru­ga­ri­ma, i da je­deš na­ro­ve.
Ne­što je spo­lja do­pi­ra­lo. Ci­juk i re­ža­nje. Ona je glas po­ja­ča­la, na­mjer­no uči­ni­la da zvu­či kao ra­do­sno po­je­nje. Pri­ča­la mu je o sun­cu, mu­sa­vim usti­ma i ra­do­sti od­ra­sta­nja na mje­sti­ma gdje pri­sti­žu la­đe. On je ubr­zo usnio... po­kri­la mu je uši će­be­tom, pri­ma­kla sje­ki­ri­cu... i na­je­že­nih oči­ju gle­da­la kroz ru­pu u vra­ti­ma. Otud se ne­što glad­no pri­mi­ca­lo... ljud­skog me­sa glad­no.
Sa­njao je ka­ko je­de nar. I ka­ko je sve pu­no sun­ca. On­da je na tren sve za­sta­lo. Po­ja­vi­lo se cr­ni­lo... i ču­dan bol... ali se opet hi­tro po­vu­klo. Od­ne­kud je otac do­šao, uzeo ga u na­ruč­je, maj­ku za­gr­lio. Ne­bo raz­vu­kao. Vra­tio sun­ce. Spu­stio ru­ku na nje­no ra­me, nje­ga za nos štip­nuo, pa su sve tro­je gle­da­li u mo­re... ko­je je bi­lo mno­go ve­će od ba­ri­ca oko nji­ho­ve sta­re ku­će... tro­šne ku­će sa ob­ron­ka šu­me. Već se bio kli­nja od­se­lio.
Na dru­goj stra­ni, na ja­vi, Mje­sec se ce­rio. Od ne­ke grd­ne ro­se gra­ne su iz­gle­da­le kao da su šta­vlje­ne od ža­blje ko­že... Cr­ne pri­li­ke, što su se­lo po­ha­ra­le – kroz pro­zor, vra­ta i dim­njak su se u nji­hov dom uvu­kle.
Iz ku­će udo­vi­ce su se ču­la dva udar­ca sje­ki­ri­com „tud!”, „tud!”... pa je pre­sta­lo. A on­da gla­sno žva­ka­nje i pro­ždr­lji­vo mljac­ka­nje. Uz­sr­de ni­ko ni­kad ni­je po­bi­je­dio... de­mo­ni­ma, ka­da oglad­ne, ni­ko ne bi ute­kao... ali ona je od­lu­či­la dru­ga­či­je; ni­je zga­sla uz vri­šta­nje. Če­do joj je ta­man usni­lo. U snu i pre­sa­hlo.
Umje­sto u de­mon­sku gu­bi­cu, u nar je gle­da­lo.
(Autor je knji­žev­nik)