-Pi­še: Mi­lan Mi­šić

Mi­nu­la sed­mi­ca je do­ni­je­la još jed­nu glo­bal­nu afe­ru o ko­joj se uve­li­ko ras­pre­da, s tim što je ovog pu­ta ri­ječ o „već vi­đe­nom”: isto smo gle­da­li i u apri­lu pro­šle go­di­ne. U pi­ta­nju je no­va ko­lek­ci­ja „pa­pi­ra”, u pr­vom slu­ča­ju 11,5 mi­li­o­na do­ku­me­na­ta (u elek­tron­skoj for­mi), a sa­da o čak 13 mi­li­o­na.
Pr­vo smo da­kle ima­li „Pa­nam­ske pa­pi­re”, a sa­da su to „Raj­ski pa­pi­ri”. Ri­ječ je o is­toj stva­ri: pro­cu­re­lim do­si­je­i­ma o to­me ka­ko svjet­ska ta­ko­zva­na eli­ta – bo­ga­ta­ši iz svi­je­ta bi­zni­sa, po­li­ti­ke, pa i glo­bal­ne estra­de, svo­je (ve­li­ke) pa­re ču­va od po­gle­da po­re­zni­ka i jav­no­sti.
Obje afe­re su nam ot­kri­le ono što ni­je bi­lo pred­vi­đe­no za ot­kri­va­nje, a za­hval­nost što nam je, po­sred­stvom „Zi­doj­če caj­tun­ga” i Me­đu­na­rod­nog kon­zor­ci­ju­ma is­tra­ži­vač­kih no­vi­na­ra, to sta­vlje­no na uvid du­gu­je­mo ano­nim­nom ha­ke­ru, ko­ji je još jed­nom po­tvr­dio da u eri in­ter­ne­ta ne­ma baš ni­ka­kvih ga­ran­ci­ja da će ne­što što je u ne­kom kom­pju­te­ru kao taj­no to i osta­ti.
Pr­vi uti­sak je da je pre­mi­je­ra bi­la za­ni­mlji­vi­ja od re­pri­ze, ma­da su i pa­nam­ski i raj­ski „pa­pi­ri” de­talj­no raz­ot­kri­li isto: me­ha­ni­zam po­slo­va­nja ta­ko­zva­nih of­šor („iz­van kop­na”) kom­pa­ni­ja, me­to­de za sa­kri­va­nje iden­ti­te­ta nji­ho­vih stvar­nih vla­sni­ka i prin­ci­pe funk­ci­o­ni­sa­nja „po­re­skih sklo­ni­šta”.
S tim što je ovo­ga pu­ta me­đu ak­te­ri­ma za ni­jan­su vi­še „po­li­tič­ki eks­po­ni­ra­nih per­so­na”, pa smo ta­ko sa­zna­li da su u po­re­skim ra­je­vi­ma dio svo­jih pa­ra „par­ki­ra­li” i bri­tan­ska kra­lji­ca, njen sin, pre­sto­lo­na­sled­nik, je­dan Tram­pov mi­ni­star ko­ji po­slu­je sa ze­tom ru­skog pred­sjed­ni­ka; da eg­zo­tič­na ostr­va sa spe­ci­jal­nim fi­skal­nim re­ži­mi­ma vo­le i rok zvi­je­zde kao što su Ma­do­na i Bo­no Voks, pa i to ko je naj­bo­ga­ti­ji po­li­ti­čar u Sr­bi­ji (ma­da je, sa svo­jih 75 mi­li­o­na do­la­ra, u od­no­su na svo­je za­pad­ne ko­le­ge on sa­svim skro­man).
Glav­no ot­kri­će je me­đu­tim isto kao i lanj­sko i sa­mo je no­va po­tvr­da ono­ga što je pra­vi­lo od ka­ko je svi­je­ta i vi­je­ka: da su oni ko­ji ima­ju ob­u­ze­ti neo­do­lji­vom po­tre­bom da ima­ju još vi­še. To pod­jed­na­ko va­ži i za po­je­din­ce i za (mul­ti­na­ci­o­nal­ne) kor­po­ra­ci­je: u do­si­jeu „Raj­ski pa­pi­ri” je i slu­čaj naj­vred­ni­je kom­pa­ni­je svi­je­ta, ame­rič­kog „Epla”, ko­ji je 250 mi­li­jar­di do­la­ra svog pro­fi­ta ta­ko­đe par­ki­rao „of­šor” i ta­ko iz­bje­gao da pla­ti 12 od­sto po­re­za na pro­fit u Ir­skoj, gdje mu je for­mal­no sje­di­šte, ili čak 35 od­sto, ko­li­ko bi u jav­nu ka­su dao kod svo­je pra­ve ku­će.
Sve ovo do­du­še pra­ti va­žna na­po­me­na: „of­šor” po­slo­va­nje, od­no­sno par­ki­ra­nje pa­ra u po­re­skim ra­je­vi­ma ne mo­ra da bu­de ne­za­ko­ni­to, pa se zbog to­ga mo­že sa­mo po­sta­vlja­ti pi­ta­nje da li je to „mo­ral­no” i „pa­tri­ot­ski”. Ra­zu­mi­je se, od­go­vor na ovu di­le­mu ni­je jed­no­sta­van: odav­no zna­mo da sva­ki bo­ga­taš ne­ra­do od­go­va­ra na pi­ta­nje ka­ko je ste­kao pr­vi mi­li­on (za one ko­ji su usli­je­di­li ima ob­ja­šnje­nje), a čak i ta­mo gdje se nad ova­kvom prak­som zgra­ža­ju ima pu­no li­ce­mer­ja. Jer „po­re­ski ra­je­vi” su, na pri­mjer, i ne­ke fe­de­ral­ne dr­ža­ve Ame­ri­ke, me­đu ko­ji­ma je naj­po­zna­ti­ja De­la­ver.
U li­gu glo­bal­nih bo­ga­tu­na da­nas ula­ze sa­mo oni ko­ji su te­ški vi­še od 50 mi­li­o­na do­la­ra: ta­kvih je, ka­ko naj­no­vi­jim po­vo­dom iz­no­si „Kre­di Su­is”, tač­no 149.900. Sva­ki dru­gi me­đu nji­ma je Ame­ri­ka­nac, a odav­no se već zna da je naj­bo­ga­ti­jih je­dan od­sto da­nas u po­sje­du čak 50 od­sto svjet­skog bo­gat­stva, kao i da de­set od­sto naj­bo­ga­ti­jih u svo­jim ru­ka­ma dr­ži 90 od­sto to­ga, pri če­mu je u po­re­skim ra­je­vi­ma par­ki­ra­no oko 7,6 bi­li­o­na (hi­lja­da mi­li­jar­di) do­la­ra.
„Bo­gat­stvo tra­ži si­gur­nu lu­ku”, kon­sta­ta­ci­ja je iz bro­šu­re glav­nog ak­te­ra „Raj­skih pa­pi­ra”, advo­kat­sko-kon­sul­tant­ske kan­ce­la­ri­je „Eplbaj” sa Ostr­va Man (ma­da je osno­va­na na Ber­mu­di­ma), re­no­mi­ra­nog po­sred­ni­ka iz­me­đu bo­ga­tih kli­je­na­ta i pri­vred­nih re­gi­sta­ra po­re­skih ra­je­va. Bar do ovog slu­ča­ja ko­ji je po­ka­zao da ni­je umio da za­šti­ti svo­je ser­ve­re sa ba­za­ma po­da­ta­ka o kli­jen­ti­ma. Po­čet­na ci­je­na uslu­ge je, ka­ko je iz­ni­je­to, oko 40.000 do­la­ra, a za ono da­lje va­ži sta­ri prin­cip „do­go­vo­ri­će­mo se”.
Za­ni­mlji­vo je da je „Eplbaj” imao vi­še skru­pu­la ne­go glav­ni po­sred­nik u „Pa­nam­skim pa­pi­ri­ma”, advo­kat­ska ku­ća (iz Pa­na­me) „Mon­sek Fon­se­ko”, jer je od­bi­ja­la ne­ke po­ten­ci­jal­ne kli­jen­te či­je su pa­re za­u­da­ra­le na ko­rup­ci­ju i kri­mi­nal. Uz­gred, Pa­na­ma je la­ne pro­te­sto­va­la za­što su ti pa­pi­ri na­zva­ni nje­nim ime­nom, što je, ka­ko je ar­gu­men­to­va­no, ugro­zi­lo re­pu­ta­ci­ju ze­mlje.
I šta sad? No­va afe­ra u su­šti­ni ni­je obje­lo­da­ni­la ni­šta što se već ni­je zna­lo, isti­na bez soč­nih de­ta­lja kad je ri­ječ o ak­te­ri­ma. Uči­nak „Raj­skih pa­pi­ra” će za­to bi­ti sli­čan kao i onih pa­nam­skih: mno­go bu­ke, obe­ća­nja da će se si­stem ko­ji omo­gu­ća­va ono što se eufe­mi­stič­ki na­zi­va „po­re­skom op­ti­mi­za­ci­jom” bi­ti pre­i­spi­tan i ev­en­tu­al­no za­bra­njen, da bi na kra­ju, kad in­te­re­so­va­nje jav­no­sti umi­ne, ili kad pa­žnju za­o­ku­pi ne­ki „no­vi ci­klus vi­je­sti”, sve osta­lo ka­ko je i bi­lo. Sa bri­tan­skom kra­lji­com ili bez nje.
(Autor je bivši
glavni i odgovorni
urednik ''Politike")