- Pi­še: Če­do­mir An­tić

U jav­no­sti Cr­ne Go­re i Sr­bi­je sve se re­đe spo­mi­nje sin­tag­ma „evrop­ske vri­jed­no­sti”. Mo­žda je raz­log to­me što istih već ne­ko vri­je­me ne­ma... Po­seb­no u prak­si. Ši­rom „No­ve Evro­pe” (biv­ša Is­toč­na Evro­pa) učvr­sti­li su se po­li­ti­ča­ri – Ka­čin­ski, Or­ban, Bo­ri­sov, Đu­ka­no­vić... – ko­ji ne sa­mo da ne ma­re mno­go za evrop­ske vri­jed­no­sti već de­mo­kra­ti­ju vi­de sa­mo kao sred­stvo afir­ma­ci­je, oprav­da­nja i de­ko­ra­ci­je.
Ne­ko bi mo­gao re­ći da sli­čan trend po­sto­ji i u po­je­di­nim raz­vi­je­nim de­mo­kra­ti­ja­ma. Zar ni­je Ma­kron u Fran­cu­skoj svo­jom po­pu­lar­no­šću od­re­dio iz­bo­re za za­ko­no­dav­nu gra­nu vla­sti i pro­mi­je­nio ide­o­lo­ški por­tret re­pu­bli­ke? Zar bri­tan­ski po­li­ti­ča­ri tre­nut­no ne vo­de dr­ža­vu u smje­ru dru­ga­či­jem od onog ko­ji je pri­je vi­še od go­di­nu da­na na­rod utvr­dio na re­fe­ren­du­mu? Ko­nač­no, zar sa­mo po­li­tič­ka tra­di­ci­ja, to­le­rant­nost i ne­do­sta­tak zlo­na­mjer­nih, a za­in­te­re­so­va­nih ve­li­kih si­la ni­su spri­je­či­li Ka­ta­lon­ce u is­ku­še­nju da put ka ne­za­vi­sno­sti tra­si­ra­ju sred­stvi­ma (oru­ža­nim) ko­sov­skih Al­ba­na­ca, a špan­skog pre­mi­je­ra Ma­ri­ja­na Ra­ho­ja da po­đe sta­zom Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća?
Je­dan od do­ka­za ta­kve po­li­tič­ke kli­me u Evrop­skoj uni­ji je i ne­dav­ni po­ziv ko­me­sa­ra Jo­ha­ne­sa Ha­na (či­ja je du­žnost da bri­ne o „su­sjed­skoj” po­li­ti­ci i pro­ši­re­nju uni­je), de­mo­krat­skoj opo­zi­ci­ji Cr­ne Go­re da se vra­ti u Skup­šti­nu. Re­ži­mu je po­ru­čio da sa­mo po­ku­ša da „ubi­je­di” opo­zi­ci­ju da uči­ni ta­kav ko­rak. Ha­nu ni­je čud­no što ve­ći­na iz­vje­šta­ja, ka­ko ne­za­vi­snih, ta­ko i usta­no­va EU go­vo­re o lo­šem sta­nju de­mo­krat­skih usta­no­va, ko­rup­ci­ji, ne­do­stat­ku gra­đan­skih slo­bo­da i rav­no­pra­vo­sti na­ro­da u Cr­noj Go­ri... On po­zi­va opo­zi­ci­ju da se vra­ti u Skup­šti­nu i uka­zu­je da bi da­lji boj­kot uti­cao na re­pu­ta­ci­ju dr­ža­ve. Čud­no... Ako opo­zi­ci­ja ni­je u pra­vu i ako ni­je ri­ječ o istin­skoj i le­gi­tim­noj opo­zi­ci­ji, za­što bi on­da njen stav uti­cao na re­pu­ta­ci­ju ze­mlje? Po­sla­ni­ci Šin fej­na u Sje­ver­noj Ir­skoj du­go ni­su pre­u­zi­ma­li man­da­te ko­je su im bi­ra­či re­dov­no po­vje­ra­va­li, za­to što ni­su že­lje­li da se za­ku­nu kra­lji­ci. Upr­kos kam­pa­nja­ma po­li­cij­skog na­si­lja i te­ro­ra ne sje­ćam se da je ne­ko u EU re­kao da sve to ru­ši ugled Ve­li­ke Bri­ta­ni­je. Pi­tam se ka­ko je mo­gu­će da, upr­kos na­la­zi­ma o ne­do­sta­ci­ma iz­bor­nog pro­ce­sa, ne­do­volj­nom ste­pe­nu de­mo­kra­ti­je i sla­bim usta­no­va­ma, naj­vi­ši pred­stav­ni­ci SAD i EU uvi­jek na­đu na­či­na da ne­ka­ko čak i de­kla­ra­tiv­no po­mog­nu Đu­ka­no­vi­će­vom re­ži­mu? Da se Đu­ka­no­vić opre­di­je­lio na bi­lo ko­ji na­čin za Ru­se ili Ki­ne­ze vje­ro­vat­no bi pro­šao kao Gru­ev­ski u Ma­ke­do­ni­ji. On to ra­zu­mlji­vo ni­je uči­nio i sa­da mu ova­ko po­ma­žu.
Slič­no je u Sr­bi­ji. Za sa­da Vu­či­će­va vlast ra­di i skla­du sa te­žnja­ma Va­šing­to­na i Bri­se­la. Ni­je sve to ni br­zo ni sve­o­bu­hvat­no ka­ko bi mo­žda ne­ko u SAD ili EU že­lio, ali do sa­da, upr­kos po­vre­me­nih pri­jet­nji i pro­vo­ka­ci­ja, EU pod­no­si Vu­či­ća pa čak i nje­go­vu ja­sno an­ti­za­pad­nu re­to­ri­ku. Od 2012. go­di­ne u Sr­bi­ji je iz­bor­ni pro­ces po­no­vo pod sum­njom. Vre­će sa gla­sač­kim ma­te­ri­ja­lom ko­ji­ma su Ni­ko­lić i Vu­čić pa­ra­di­ra­li pred ka­me­ra­ma ni­ka­da ni­su do­bi­le sud­ski epi­log. Za­mjer­ke opo­zi­ci­je po­sli­je skup­štin­skih iz­bo­ra 2016. i pred­sjed­nič­kih iz­bo­ra ove go­di­ne po pr­vi put su, po­sli­je se­dam­na­est go­di­na, pod­sta­kle hi­lja­de gra­đa­na Be­o­gra­da na vi­še­dnev­ne pro­te­ste. Ipak, po­ziv dvo­ji­ce naj­po­pu­lar­ni­jih srp­skih opo­zi­ci­o­nih vo­đa da vla­da omo­gu­ći pu­nu po­sma­trač­ku mi­si­ju OEBS-a na pred­sto­je­ćim lo­kal­nim iz­bo­ri­ma na­i­šao je na zid od­bi­ja­nja ostat­ka po­li­tič­ke eli­te. Vlast se ne ogla­ša­va. Vla­da­ju­će stran­ke, kao i dio opo­zi­ci­je, kri­ti­ku­ju ovaj pred­log. Ar­gu­men­ti su mno­go­broj­ni i uglav­nom be­smi­sle­ni: jed­ni se pri­sje­ća­ju na­o­ru­ža­nih ve­ri­fi­ka­to­ra ko­je je Mi­lo­še­vić pu­stio na Ko­so­vo i Me­to­hi­ju uoči na­pa­da NA­TO, dru­gi tvr­de da pret­hod­ni iz­bo­ri ni­su bi­li pod sum­njom. Po­seb­no je za­ni­mljiv istup Če­do­mi­ra Jo­va­no­vi­ća. Ovaj dru­go­sr­bi­ja­nac i po­li­tič­ki eks­tre­mi­sta tvr­di da mi­si­ja OEBS-a ni­je po­treb­na za­to što je ri­ječ o „za­po­ma­ga­nju” zbog ko­ga opo­zi­ci­ju ni­ko ne­će ra­zu­mje­ti ozbilj­no, po­seb­no ka­da na pred­sjed­nič­ke iz­bo­re ni­su ulo­že­ni zna­čaj­ni­ji po­je­di­nač­ni pri­go­vo­ri.
Jo­va­no­vić je na­rav­no na­čel­no u pra­vu. Me­đu­tim, iz­bo­ri se ne fa­li­si­fi­ku­ju sa­mo na dan iz­bo­ra. Ka­da je opo­zi­ci­ja sla­ba i raz­je­di­nje­na, a to je ta­ko po pra­vi­lu u dr­ža­va­ma u ko­ji­ma je vlast auto­ri­tar­na (u raz­vi­je­nim, sta­bil­nim i na­pred­nim dru­štvi­ma po­sto­ji ba­lans iz­me­đu vla­sti i opo­zi­ci­je i če­ste su smje­ne na vla­sti), on­da je du­žnost dru­gih de­mo­kra­ti­ja, a po­seb­no pa­ne­vrop­skih usta­no­va da po­mog­nu oču­va­nju de­mo­kra­ti­je, ma­kar i kao po­sma­tra­či i svje­do­ci. Ne vi­dim za­što bi Vu­či­će­va vlast ima­la pri­mjed­be na po­sma­trač­ku mi­si­ju... Po­seb­no ako ne­ma­ju šta da kri­ju. Iz­gle­da, me­đu­tim, da je upra­vo u iz­bor­nom pro­ce­su je­dan od naj­va­žni­jih pro­ble­ma i glav­ni iz­vor auto­ri­tar­no­sti, ko­ja je u Cr­noj Go­ri ima­la ne­pre­ki­nut kon­ti­nu­i­tet, dok je u Sr­bi­ji u to­ku pro­ces nje­ne ob­no­ve.
(Autor je isto­ri­čar
i do­cent na Fi­lo­zof­skom
fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)