-Pi­še:Velj­ko Ra­čić

Odav­no je srp­sko pi­ta­nje u Cr­noj Go­ri po­sta­lo passè za ve­ći­nu, a po­go­to­vo za sku­pi­nu na vla­sti, ali i za ovu no­vu po­ja­vu u na­šim ži­vo­ti­ma i na po­li­tič­kom ne­bu po­zna­ti­ju kao gra­đan­ska opo­zi­ci­ja. Iz­me­đu jed­nih i dru­gih, iskre­no, ne vi­dim raz­li­ku u od­no­su pre­ma Sr­bi­ma.
Ne­ra­do go­vo­re o to­me, a i kad ne­što pre­va­le pre­ko usta o toj re­tro­grad­noj, sta­ro­mod­noj i ras­po­ja­sa­noj, raz­u­la­re­noj ru­lji, to bu­de ne­ka­ko me­ha­nič­ki i ste­ril­no kao da se ra­di o ne­kom po­sr­nu­lom in­du­strij­skom gi­gan­tu ko­ji tre­ba ras­for­mi­ra­ti i po­sla­ti u sta­ro gvo­žđe, a ne o go­to­vo tre­ći­ni ži­vih gra­đa­na ove ze­mlje.
Nji­ma pro­sve­će­ni­ma, mo­der­ni­zo­va­ni­ma i is­pra­ni­ma od sve­ga na­ci­o­nal­nog i tra­di­ci­o­nal­nog ova te­ma stva­ra ne­la­go­du i gnu­ša­nje jer ima­ju kon­kre­tan pro­blem ka­ko pla­stič­no ob­ja­sni­ti Sr­bi­ma šta pod­ra­zu­mi­je­va mul­ti­kul­tur­no i evro­a­tlant­sko bi­će ove no­ve, pre­u­mlje­ne Cr­ne Go­re, a da se pri­tom ne na­lju­te, valj­da za­to što to ne shva­ta­ju?!
Dok ne na­u­če ili dok se ne pro­mi­je­ne (či­taj ne od­rek­nu svog iden­ti­te­ta), osta­će na stend ba­ju, a do­tad u nji­ho­vo ime mo­že bi­lo ko dru­gi do­no­si­ti od­lu­ke.
Ne ukla­pa­ju se pro­sto u tu no­vu kon­juk­tur­nu sup­kul­tu­ru, iz­u­sti ne­dav­no je­dan ,,gra­đa­nin”, oči­gled­no pri­tom ni sam ne zna­ju­ći šta taj iz­raz zna­či.
Ide­mo li u iste ško­le, je­de­mo li istu hra­nu, di­še­mo li isti va­zduh? Pi­tam se oda­kle ovo­li­ke raz­li­ke?
I dok jed­nim Sr­bi­ma su­de ni za ni­šta (valj­da sa­mo za­to što su Sr­bi), dru­gi­ma je već pre­su­đe­no una­pri­jed, tre­ći su pod is­tra­gom i če­ka­ju go­to­vo iz­vje­snu ro­bi­ju, dok je osta­tak pod kon­stant­nom pri­smo­trom, pra­ti se sva­ka jav­no iz­ne­se­na ri­ječ, ob­ja­vlje­na fo­to­gra­fi­ja, ne­za­ko­ni­to pri­slu­šku­ju te­le­fo­ni, kon­tro­li­še se elek­tron­ska po­šta, ko­ju ipak ko­ri­sti ve­li­ki broj učma­lih i de­mo­de Sr­ba.
Za sve po­me­nu­te va­ži ona ne­za­o­bi­la­zna da su ne­pri­ja­te­lji dr­ža­ve. Ni­ko ne po­mi­nje da je upra­vo ta dr­ža­va kre­nu­la u ne­mi­lo­srd­nu bor­bu pro­tiv svo­jih gra­đa­na svim sred­stvi­ma, uklju­ču­ju­ći i ona naj­bru­tal­ni­ja.
I da sad pi­taš na uli­ci pro­sječ­nog na­ci­o­nal­nog Cr­no­gor­ca šta mi­sli o sva­ko­dnev­nom i svi­ma oči­gled­nom pro­go­nu do­ju­če­ra­šnje bra­će, mon­ta­ži sud­sko-tu­ži­lač­ke kli­ke i sve­op­štoj dis­kri­mi­na­ci­ji jed­nog na­ro­da, re­kao bi ti da sve to ni­je bez ne­ke, da tu si­gur­no ne­što ima, da je ne­do­pu­sti­vo ru­še­nje dr­ža­ve, a u sva­kom slu­ča­ju, ko­me se ne svi­đa – ne­ka ide u Sr­bi­ju!?
He­gel ka­že na jed­nom mje­stu da ,,isto­ri­ja ima ten­den­ci­ju da se po­na­vlja: pr­vi put kao tra­ge­di­ja, dru­gi put kao far­sa... I za­i­sta ,,Bom­ba­ška afe­ra,, i afe­ra tzv. ,,Dr­žav­ni udar” su prak­tič­ni pri­mje­ri te dav­no iz­re­če­ne te­ze.
Što ni­je uspje­lo da se oba­vi ‘45. i ‘48, do­šlo je na red u na­še vri­je­me da se do­ku­su­ri.
Jed­no je si­gur­no: či­ja sto­ka na če­lu s vo­lo­vi­ma to­ga i pla­ni­na. Vlast u Cr­noj Go­ri, iz­vje­sno, za­du­go još ne­će bi­ti srp­ska, i to je valj­da sva­ko­me ja­sno, čak i oni­ma ko­ji se bo­re za ko­smič­ku prav­du i ra­ču­na­ju da će im se za sve pre­ži­vlje­ne mu­ke do­brim vra­ti­ti jed­nog da­na.
Još po­čet­kom 19. vi­je­ka Sve­ti Pe­tar Ce­tinj­ski je go­vo­rio da „isti­na i po­šten čo­ek ne ima­ju mje­sta me­đu ovi­jem na­ro­dom”. Ima­ju­ći u vi­du ovu či­nje­ni­cu o ,,po­šte­nju’’ ve­ći­ne gra­đa­na, u ve­li­koj je za­blu­di onaj ko mi­sli da će taj i ta­kav na­rod ka­zni­ti sve one ko­ji ne­pra­ved­no vla­da­ju, ne­pra­ved­no op­tu­žu­ju, su­de i za­tva­ra­ju. Imao je kad za ovih tri­de­set go­di­na da je to iskre­no htio.
Ne za­bo­ra­vi­mo, ov­dje ni­kad ni­je bi­lo de­mo­krat­skog ure­đe­nja i si­ste­ma po­li­tič­ke kul­tu­re i ja­sno is­po­što­va­ne pro­ce­du­re o slo­bod­no iz­ra­že­noj vo­lji; ov­dje je, na­pro­tiv, uvi­jek sve bi­lo stvar go­le si­le i oti­ma­či­ne... U ovoj ba­ru­šti­ni i br­lo­gu lov­ci u mut­nom su uvi­jek po­bje­đi­va­li, ima­li start­nu pred­nost i to su obi­la­to ko­ri­sti­li... Ko pr­vi do đe­voj­ke nje­go­va đe­voj­ka, na­rod­ski re­če­no.
Na­da­ti se u sa­vjest cr­no­gor­skog gra­đa­ni­na i u nje­go­vu hra­brost da se od­u­pre do­ma­ćem ugnje­ta­ču, da se iz­bo­ri za ko­lek­tiv­nu prav­du, mo­že sa­mo ne­ko ko ga ne po­zna­je ili ko po­vr­šno su­di o nje­mu.
Ne tre­ba tra­ži­ti ne­što če­ga ni­kad pri­je ni­je bi­lo.Čast iz­u­ze­ci­ma, ali ta­kvih je na­ža­lost mi­zer­no ma­li broj.
Po onoj Nje­go­še­voj da ,,no­ve nu­žde ra­đu no­ve si­le, dej­stvi­ja na­pre­žu du­ho­ve”,
neo­p­hod­no je okre­nu­ti se se­bi i svo­jim na­ci­o­nal­nim po­tre­ba­ma. Naš cilj je oču­va­nje iden­ti­te­ta, kul­tu­re, tra­di­ci­je, vje­re i sve­ga ono­ga što nam je osta­lo od na­u­ke dje­do­va, i u tom prav­cu je neo­p­hod­no upreg­nu­ti sva lič­na i ko­lek­tiv­na preg­nu­ća i su­bli­mi­ra­ti ih u je­dan no­vi i jak na­ci­o­nal­ni i po­li­tič­ki su­bjekt ko­jem ne­će pa­da­ti na pa­met da ko­ke­ti­ra s bi­lo ka­kvom gra­đan­šti­nom za­rad ne­ka­kvog ma­glo­vi­tog vi­šeg ci­lja ko­ji, us­put bu­di re­če­no, ne mo­že bi­ti re­al­no ostva­ren. I ko­ji ne­će za­rad ko­a­li­ci­o­nog po­ten­ci­ja­la gu­bi­ti na na­ci­o­nal­nom pla­nu, već će nam po­mo­ći svi­ma, i mi nje­mu, ko­ji ne­će vi­še bri­nu­ti o vi­zu­el­no-estet­skoj kom­po­nen­ti Cr­ne Go­re i ža­li­ti za biv­šim Sr­bi­ma i tra­ži­ti pri­ja­te­lje me­đu an­ti­sr­bi­ma, ali bez ko­ga u bu­duć­no­sti ne­će bi­ti mo­gu­će for­mi­ra­ti vlast u dr­ža­vi u ko­joj ži­vi­mo.
Sve su­prot­no od ovo­ga će pr­vo od­ve­sti u sa­mo­i­zo­la­ci­ju, a on­da ko­nač­no i u – asi­mi­la­ci­ju.
Vre­me­na je sve ma­nje.