-Pi­še: Vuk Vu­ko­vić

Ka­ko mi­sli­mo ovo ti­je­lo? Da li je ovo ti­je­lo, pri­sta­lo na nas, ili smo mi, pri­si­lje­ni da bu­de­mo još i tje­le­sni?!
Hri­šćan­stvo ti­je­lo tre­ti­ra kao po­če­tak gri­je­ha. Bu­di­mo otvo­re­ni­ji i re­ci­mo: ti­je­lo je zlo! Od ti­je­la nam je zlo... Pad iz ra­ja je­ste do­ga­đaj ko­ji po­tvr­đu­je ti­je­lo – sjen­ku ko­ja se­be ne mo­že is­ku­si­ti. Tim pri­je, da­nas, u vre­me­nu frag­men­tar­ne po­sti­sto­rič­no­sti, por­no­gra­fi­ja je ubje­dlji­vi­ja od fi­lo­zo­fi­je, za­pra­vo – por­no­gra­fi­ja je pro­du­že­tak fi­lo­zo­fi­je. Od­jed­nom, za­te­kli smo se u ti­je­lu, to nas je s raz­lo­gom zgro­zi­lo, i po­ku­ša­li smo po­bje­ći u tran­sce­den­ci­ju. Pa, ipak, bi­o­lo­ški ogra­ni­če­ni, ni­smo dru­go do in­stinkt ko­ji te­ži me­ta­fo­ri. – Po­e­zi­ja ko­ja ne go­vo­ri o tje­le­snim ru­pa­ma ni­je do­stoj­na po­me­na.
Mo­der­na nas po­zi­va da se su­o­či­mo sa isti­na­ma ti­je­la, ko­jeg no­si­mo i ko­je nas na uža­sa­va­ju­ći na­čin na­ma sa­mi­ma ot­kri­va. Ne, mi ni­kad ni­smo u istom ti­je­lu! Ne po­sto­ji isto­vre­me­ni od­raz. Ne­ma pre­kla­pa­nja... Sa­mim tim, ti­je­lo nam je stra­no!
Sa­njam este­ti­ku ko­ja se uda­lja­va od do­di­ra, tog pe­ru­ta­nja ko­je po­či­nje sa ba­la­vlje­njem i za­vr­ša­va u cri­je­vi­ma cr­va. Ni­ka­kva nas psi­ho­lo­gi­ja ne mo­že oslo­bo­di­ti ogrom­nog sti­da ko­ji se ra­đa usled či­nje­ni­ce da smo tje­le­sni.
Ži­ve­ći na kra­ju vre­me­na, pri­z­na­je­mo se u por­no­gra­fi­ji ko­ja ujed­no ubi­ja je­zik i ismi­ja­va ro­man­ti­zam!
Da, go­vor po­ri­če ti­je­lo. Me­đu­tim, u ide­o­lo­škom ti­je­lu hi­gi­je­ne pri­je će­mo pri­zna­ti me­di­ci­nu ne­go vječ­nost. Tim pri­je, smrt se is­klju­či­vo ti­če ti­je­la. Otud na­gon za umi­ra­njem, ta po­tre­ba da se pu­tem po­ro­ka skra­te mu­ke, da se uzme po­sled­nja ri­ječ nad „sop­stve­nim ti­je­lom“, ko­je je sek­su­al­no sa­mo za­to što je sa­mo­de­struk­tiv­no, i bi­o­lo­ško jer je an­ti­me­ta­fi­zič­ko...
Pri­zi­va­mo po­e­zi­ju sa­mo iz raz­lo­ga što ona uspa­vlju­je ti­je­lo i nje­go­ve po­tre­be pje­va na pla­vi na­čin: Šek­spir ubi­ja svo­je ju­na­ke u tre­nut­ku kad su do­ra­sli er­ot­skom is­ku­stvu! Ofe­li­ja je nad­po­želj­na, dok je Ha­mlet bes­po­lan! Mag­bet je ge­ni­jal­ni kro­vo­lok ko­ji u mo­ći vi­di šan­su ko­ja nad­vi­su­je sva­ku – tje­le­snu aneg­do­tu.
Šta ra­di po­li­ti­ka, osim što nam na­me­će ti­je­lo, iako je pr­vo­bit­no bi­la za­mi­šlje­na kao ide­ja u ko­joj se go­vor ostva­ru­je! Fu­ko je spo­znao me­ta­fi­zi­ku ka­zne, taj usud ti­je­la. Ne, mi ni­smo po­li­tič­ka bi­ća, tek smo ti­je­la na ko­ji­ma se ka­zne upi­su­ju. Sva­ki za­kon nas ne pri­zna­ju­ći, u stva­ri, upu­ću­je na ko­nač­nost.
Ba­rok je naj­sjaj­ni­ji isto­rij­ski mo­me­nat, ko­ji je is­ti­cao ti­je­lo po sva­ku ci­je­nu, pri­tom se li­ša­va­ju­ći pred­i­gre sti­la. Pri­je sve­ga ak­cen­tu­ju­ći upa­dlji­vost ti­je­la, ba­rok je cr­ven i ras­pu­čen, ru­ra­lan i sek­su­a­lan. Vri­šte­ći u mi­ši­ći­ma, ba­rok je ot­krio taj­nu ba­nji­ce i ras­pa­dlji­vost mi­ri­sa. Zar ni­je upra­vo zbog to­ga i – ka­ri­ka­tu­ra­lan?! Na­kon ba­ro­ka, do­ga­đa­mo se u uni­for­mi­sa­no­sti ti­je­la.
Smrt se pri­ka­zu­je kao ko­stur sa osmi­je­hom, ko­ja iz­du­bo­ka po­zna­je naš pa­kao ti­je­la, te sjen­ke za ko­ju smo bo­žan­ski ve­za­ni. Umje­sto da smo sa­mo i je­di­no od go­vo­ra, po­ja­vlju­je­mo se kao bo­le­sni udo­vi. Bje­že­ći iz ra­ja, iz­mi­sli­li smo eks­tre­mi­te­te... Ka­ko on­da ne vo­lje­ti Ho­li­vud, bej­bi šmin­ku, ko­ka­in i smrt u auto­mo­bi­lu? Ta­ko je Za­pad ana­to­mi­ja br­zi­ne i mla­do­sti, nov­ca, za­ba­ve i slu­čaj­no­sti. – Još ni­smo upo­zna­li sve­tost, di­men­zi­ju ko­ju go­vo­ri duh a ne sli­ka!
Osta­je pi­ta­nje: da li nas je mo­gu­će spa­si­ti od ti­je­la? Iz­me­đu me­ta­fo­re i por­no­gra­fi­je, po­e­zi­je i hra­ne, ni­smo li sa­mo po­kret­ne re­kla­me ko­je for­si­ra­ju vr­hun­ce ti­je­la? To se do­ga­đa u spor­tu ko­ji pro­mo­vi­še do­stig­nu­ća me­di­ci­ne, kao i u po­li­ti­ci ko­ja kon­tro­li­še go­vor.
(Na­po­slet­ku, uvi­đa­mo: grob je na­še ogle­da­lo...)