-Pi­še: Nik Ga­šaj

De­mo­kra­ti­ja je iz­raz čo­vje­ko­ve te­žnje za slo­bo­dom. U jav­nom ži­vo­tu to je po­li­tič­ka de­mo­kra­ti­ja. Ame­rič­ki po­li­ti­ko­log Ro­bert Dahl kao fun­da­men­tal­na po­li­tič­ka pra­va ozna­ča­va pra­vo gla­sa, slo­bo­du go­vo­ra, slo­bo­du is­pi­ti­va­nja, pra­vo kon­ku­ri­sa­nja za jav­ne slu­žbe, pra­vo na slo­bod­ne, pra­ved­ne i umje­re­no če­ste iz­bo­re i pra­vo osni­va­nja po­li­tič­kih udru­že­nja, uklju­ču­ju­ći i po­li­tič­ke par­ti­je. Sa­vre­me­na po­li­tič­ka de­mo­kra­ti­ja uklju­ču­je i dru­ga pra­va. Ali i ova ko­ja su na­bro­ja­na tre­ba ne sa­mo pro­kla­mo­va­ti ne­go i ostva­ri­ti.
Slo­bo­da im­pli­ci­ra jed­na­kost i obr­nu­to. Ne­jed­na­ka slo­bo­da i ne­slo­bod­na jed­na­kost ni­su ni pra­va slo­bo­da, ni pra­va jed­na­kost. Zbog to­ga je za pra­vu de­mo­kra­ti­ju bit­na so­mo­stal­nost čo­vje­ka –gra­đa­ni­na.
Osta­je još uvi­jek jed­na ve­li­ka pro­ti­vur­ječ­nost. U jav­nom ži­vo­tu go­vo­riš šta ho­ćeš i gla­saš za ko­ga ho­ćeš. Na­su­prot toj po­li­tič­koj de­mo­kra­ti­ji u jav­nom ži­vo­tu, u rad­nom ži­vo­tu – ko­ji ob­u­hva­ta ve­ći dio svje­snog ži­vo­ta i u do­broj mje­ri od­re­đu­je mo­guć­no­sti sa­mo­o­dre­đe­nja – vla­da auto­ri­tar­nost ga­zde. Mo­raš slu­ša­ti, a ne fan­ta­zi­ra­ti o slo­bo­di i jed­na­ko­sti. I, na­rav­no, pod­vrg­nut si ma­te­ri­jal­noj i psi­hič­koj eks­plo­a­ta­ci­ji. Usko­ro se usta­no­vi­lo da je de­mo­kra­ti­ja i ina­če de­fekt­na. Ka­ko re­če po­zna­ti fran­cu­ski knji­žev­nik: svi su slo­bod­ni da spa­va­ju pod mo­stom sa­mo što tu slo­bo­du ko­ri­ste tek ne­ki! Dru­gim ri­je­či­ma, to je bi­la – i još uvi­jek je to di­je­lom ne­ga­tiv­na slo­bo­da, slo­bo­da od za­pre­ka. A ono što se že­li je po­zi­tiv­na slo­bo­da, slo­bo­da da se i po­stig­ne ono što se že­li, mo­guć­nost sa­mo­o­dre­đe­nja.
Ka­ko stva­ri sto­je kod nas?
Da je po­li­tič­ka de­mo­kra­ti­ja kr­nja – “ni­šta ne mo­žeš ura­di­ti” – oči­gled­no je. Pri­sut­na je far­sa po­li­tič­kog ži­vo­ta, gdje je ne­ko­li­ko po­je­di­na­ca na vla­sti sko­ro tri de­ce­ni­je. To je je­di­ni slu­čaj na Za­pad­nom Bal­ka­nu gdje se vlast ni­je pro­mi­je­ni­la na­kon pa­da ko­mu­ni­stič­kog si­ste­ma.
Sa­zna­nja iz po­li­tič­kih na­u­ka uka­zu­ju da je naj­go­ra vla­da ona ko­ja naj­du­že vla­da. Me­đu­tim, Cr­na Go­ra je spe­ci­fič­na po mno­go če­mu u od­no­su na dru­ge dr­ža­ve u re­gi­o­nu. Na­i­me, je­dan od glav­nih raz­lo­ga što ni­je do­šlo do pro­mje­ne vla­sti le­ži u to­me što Cr­na Go­ra uglav­nom ima sla­bu opo­zi­ci­ju. To su po­ka­za­li i naj­no­vi­ji lo­kal­ni iz­bo­ri na Ce­ti­nju, u Moj­kov­cu, u Pet­nji­ci i Tu­zi­ma.
Kao što je po­zna­to, po­li­tič­ka de­mo­kra­ti­ja zna­či vla­da­vi­nu na­ro­da, od­no­sno gra­đa­na. U sa­da­šnjoj tzv. po­li­tič­koj kri­zi, uglav­nom se čel­ni­ci stra­na­ka pre­pi­ru oko vo­đe­nja po­li­ti­ke. Opo­zi­ci­ja već du­go boj­ko­tu­je par­la­ment i tra­ži no­ve par­la­men­tar­ne iz­bo­re zbog po­ku­ša­ja ta­ko­zva­nog dr­žav­nog uda­ra na dan iz­bo­ra 16. ok­to­bra 2016. a vla­da­ju­ća par­ti­ja to ka­te­go­rič­ki od­bi­ja i tvr­di da sve funk­ci­o­ni­še i bez opo­zi­ci­je... Ni­ko­me od njih ni­je pa­lo na pa­met da od gra­đa­na, ko­je na­vod­no pred­sta­vlja­ju, za­tra­že in­struk­ci­je o to­me šta tre­ba uči­ni­ti. Tre­ba rje­ša­va­ti go­ru­će pro­ble­me, a mi­ni­stre i sve osta­le funk­ci­o­ne­re tre­ba da ocje­nju­ju gra­đa­ni šta i ka­ko su ura­di­li (a ne ka­ko su slu­ša­li stra­nač­kog čel­ni­ka). Ni­ko od po­li­ti­ča­ra ne pred­sta­vlja gra­đa­ne.
Ako se upi­ta­mo ko je naš kon­kret­ni pred­stav­nik u par­la­men­tu, od­go­vor je da ta­kvog pred­stav­ni­ka ne­ma­mo. Po­sto­je par­tij­ska di­sci­pli­na, čel­ni­ci stra­na­ka, cen­tra­li­za­ci­ja od­lu­či­va­nja, ali ne i od­lu­či­va­nje gra­đa­na. Je­dan po­zna­ti za­gre­bač­ki uni­ver­zi­tet­ski pro­fe­sor is­ti­če da je, ka­da je jed­ne go­di­ne pre­da­vao na uni­ver­zi­te­tu u Ame­ri­ci, do­bio (kao i osta­li gra­đa­ni) pi­smo od lo­kal­nog kon­gre­sme­na u ko­me ob­ja­šnja­va što je sve ura­dio u Kon­gre­su, šta na­mje­ra­va da ura­di i u kom tra­ži pred­lo­ge. Osim to­ga, sva­ki kon­gre­smen ima svo­ju kan­ce­la­ri­ju u ko­joj raz­go­va­ra sa svo­jim bi­ra­či­ma. Či­nje­ni­ca je da ta­ko ne­što ni­ka­da ni­je­smo do­ži­vje­li.
Ili da se osvr­ne­mo na lo­kal­ne iz­bo­re. U lo­kal­nim sre­di­na­ma se lju­di do­sta do­bro po­zna­ju, pa bi se pod­ra­zu­mi­je­va­lo da će na osno­vu nji­ho­vog do­sa­da­šnjeg ra­da bi­ra­ti svog pred­stav­ni­ka u skup­šti­ni je­di­ni­ce lo­kal­ne sa­mo­u­pra­ve i lo­kal­ne ru­ko­vo­di­o­ce. Ali, ne! Par­tij­ski čel­ni­ci od­re­đu­ju ko će ući u op­štin­sko po­gla­var­stvo i ko će bi­ti pred­sjed­nik op­šti­ne, od­no­sno ko će ući u Skup­šti­nu Glav­nog gra­da i ko će bi­ti gra­do­na­čel­nik. Po­sta­je ja­sno da umje­sto de­mo­kra­ti­je mi ima­mo par­ti­to­kra­ti­ju uz od­lu­či­va­nje čel­ni­ka par­ti­ja. Oda­tle uvje­re­nje da ni­šta ne mo­žeš pro­mi­je­ni­ti.
Za­klju­čak: da bi­smo ima­li po­li­tič­ku de­mo­kra­ti­ju mo­ra­mo bi­ra­ti svo­je pred­stav­ni­ke u je­di­ni­ca­ma lo­kal­ne sa­mo­u­pra­ve i u Skup­šti­ni Cr­ne Go­re. Oni se mo­gu po­ve­zi­va­ti u stran­ke i sto­ga pred­sta­vlja­nje gra­đa­na ni­je su­prot­no po­li­tič­kim par­ti­ja­ma. Ali, tre­ba gla­sa­ti za kon­kret­nog čo­vje­ka ko­ji će bi­ti od­go­vo­ran svo­jim bi­ra­či­ma, a ne po­li­tič­koj par­ti­ji ili, još go­re, čel­ni­ku stran­ke. Ta­kvu lo­šu do­sa­da­šnju prak­su neo­p­hod­no je pro­mi­je­ni­ti.
Mo­ra­mo pred­vi­dje­ti da­lji raz­voj de­mo­kra­ti­je. Pri­je sve­ga, stran­ke i nji­ho­vi še­fo­vi ne smi­ju se na­me­ta­ti gra­đa­ni­ma (kao sa­da) već mo­ra­ju slu­ži­ti gra­đa­ni­ma. Da bi gra­đa­ni za­i­sta mo­gli bi­ra­ti svog pred­stav­ni­ka u par­la­men­tu, mo­ra­ju se ob­ja­vi­ti bi­o­gra­fi­je i pro­gra­mi svih kan­di­da­ta. Ti­me se ujed­no po­sti­že mo­guć­nost upo­re­đi­va­nja obe­ća­nja i iz­vr­še­nja.
Po­sla­nik tre­ba da da ima kan­ce­la­ri­ju otvo­re­nu za ko­mu­ni­ka­ci­ju s gra­đa­ni­ma či­ji će rad bi­ti fi­nan­si­ran iz bu­dže­ta. Ta­ko­đe, tre­ba nor­ma­tiv­no re­gu­li­sa­ti da po­sla­ni­ci mo­gu bi­ti opo­zva­ni po od­re­đe­noj pro­ce­du­ri. Osim to­ga, de­mo­kra­ti­za­ci­ja po­li­tič­kog ži­vo­ta zna­či raz­vla­šće­nje vo­de­ćih po­li­ti­ča­ra od ve­li­kog di­je­la po­li­tič­ke, a dje­li­mič­no i eko­nom­ske mo­ći. Po­li­ti­ča­ri tra­že pri­je sve­ga moć, a ne do­bro na­ro­da. Za­to će vla­sto­dr­šci ogor­če­no bra­ni­ti svo­je pri­vi­le­gi­je. Tre­ba, me­đu­tim, na­gla­si­ti da je pro­mje­na si­ste­ma stvar sva­kog gra­đa­ni­na, jer ni­ko ni­ko­me ni­šta ne po­kla­nja.
(Autor je po­li­ti­ko­log)