-Pi­še: Bo­ri­vo­je Ćet­ko­vić

Ho­će li oso­blje Ru­sko- srp­skog hu­ma­ni­tar­nog cen­tra u Ni­šu do­bi­ti di­plo­mat­ski imu­ni­tet to­kom po­sje­te Alek­san­dra Vu­či­ća Mo­skvi još se ne zna, ma­da ne­ki ru­ski zva­nič­ni­ci iz­ja­vlju­ju da će nje­gov sta­tus bi­ti ko­nač­no ri­je­šen u raz­go­vo­ru srp­skog s ru­skim pred­sjed­ni­kom.
Da pod­sje­ti­mo: RSHC je for­mi­ran 2012 . go­di­ne na osno­vu spo­ra­zu­ma srp­ske i ru­ske vla­de. Osnov­ni za­da­tak cen­tra je da pru­ža hu­ma­ni­tar­nu po­moć gra­đa­ni­ma ne sa­mo u Sr­bi­ji, ne­go i na Bal­ka­nu to­kom van­red­nih si­tu­a­ci­ja i da ob­u­ča­va spa­si­o­ce. Mo­skva je do­sad vi­še pu­ta tra­ži­la od Be­o­gra­da da oso­blju cen­tra da sta­tus sli­čan onom ka­kav ima­ju slu­žbe­ni­ci u di­plo­mat­skim pred­stav­ni­štvi­ma: da im se obez­bi­je­di ne­po­vre­di­vost pro­sto­ri­ja, imu­ni­tet nad imo­vi­nom, ar­hi­vom i ko­re­spo­den­ci­jom. Za­što Be­o­grad ne rje­ša­va sta­tus cen­tra?
Od­go­vor je ja­san: Za­pad, na­ro­či­to Va­šing­ton vr­ši ne­vi­đe­ni pri­ti­sak na Be­o­grad, tra­že da se cen­tar za­tvo­ri, jer to je ,,špi­jun­ski cen­tar”, ka­ko ga je na­zvao ame­rič­ki am­ba­sa­dor u Be­o­gra­du Kajl Skot, a ko­man­dant voj­ske SAD za Evro­pu ,,fa­sa­dom.” Pri­ti­sak ne po­pu­šta. Cen­tar je po­sje­ti­la de­le­ga­ci­ja ame­rič­ke am­ba­sa­de u Be­o­gra­du sre­di­nom ju­la ove go­di­ne, ostva­ri­la uvid, ali ni to ni­je po­mo­glo. I pri­je ame­rič­ke de­le­ga­ci­je bi­li su pred­stav­ni­ci raz­li­či­tih me­đu­na­rod­nih or­ga­ni­za­ci­ja, uklju­ču­ju­ći Uje­di­nje­ne na­ci­je i OEBS i mo­gli su se uvje­ri­ti da ta­mo ,,ima če­ti­ri za­po­sle­na, ko­ji su svi pred pen­zi­jom, dvo­je- tro­je va­tro­ga­snih ko­la i ne­ko­li­ko pa­sa i ma­ča­ka”, ka­ko je iz­ja­vio To­ma Ni­ko­lić, pred­sjed­nik Na­ci­o­nal­nog sa­vje­ta za sa­rad­nju sa Ru­si­jom i Ki­nom.
Da li se broj oso­blja po­ve­ćao u me­đu­vre­me­nu ni­je to­li­ko ni bit­no- bit­no je da su u ok­to­bru do­bi­li no­vog di­rek­to­ra Vik­to­ra Gu­lje­vi­ča, po­zna­tog ko­man­dan­ta s Baj­ka­la- ko­ji je go­di­na­ma bri­nuo o bez­bjed­no­sti lju­di u toj ru­skoj obla­sti.
Ho­će li naj­zad ru­ski gra­đa­ni za­po­sle­ni u cen­tru do­bi­ti di­plo­mat­ski sta­tus kao što ga ima ad­mi­ni­stra­tiv­no- teh­nič­ko oso­blje u am­ba­sa­da­ma ili or­ga­ni­za­ci­ja­ma ka­kva je NA­TO, vi­dje­će­mo na­kon Vu­či­će­ve po­sje­te Mo­skvi?
SAD se pla­še ru­skog pri­su­stva na Bal­ka­nu. Pri­či­nja­va­ju im se Ru­si i ta­mo gdje ih ne­ma. Slo­ve­ni­ja, Hr­vat­ska su odav­no u NA­TO-u, a Cr­na Go­ra je od­sko­ro dio tog sa­ve­za... Sva tri kli­jent- re­ži­ma su pod pot­pu­nom kon­tro­lom za­pad­nih cen­ta­ra mo­ći. Ma­ke­do­ni­ja tra­ži da što pri­je pri­stu­pi NA­TO-u, a to va­ži i za Bo­snu i Her­ce­go­vi­nu. Nje­no pri­stu­pa­nje sa­ve­zu spre­ča­va Re­pu­bli­ka Srp­ska ko­ja po­dr­ža­va voj­nu ne­u­tral­nost Sr­bi­je.
Voj­na ne­u­tral­nost Sr­bi­je, ako je vje­ro­va­ti iz­ja­vi vi­so­kih funk­ci­o­ne­ra NA­TO-a, ni­je smet­nja za eko­nom­sku, po­li­tič­ku, pa čak ni za voj­nu sa­rad­nju Va­šing­to­na i Bri­se­la s Be­o­gra­dom.
Na sa­stan­ku odr­ža­nom sre­di­nom no­vem­bra u Bri­se­lu, Alek­san­dar Vu­čić i Jens Stol­ten­berg oci­je­ni­li su da NA­TO po­štu­je voj­nu ne­u­tral­nost Sr­bi­je i da ona ni­je pre­pre­ka za bo­lju sa­rad­nju. Iz­ja­va je da­ta na­kon sa­stan­ka Sa­vje­ta NA­TO-a u Bri­se­lu. Pred­sjed­nik Sr­bi­je bio je iz­da­šan u po­hva­la­ma- ,,Ni­ko ne mo­že da me ubi­je­di da Stol­ten­berg mr­zi Sr­bi­ju i da joj ne že­li do­bru i dru­ga­či­ju bu­duć­nost”. Sr­bi­ji je, po Vu­či­će­vom mi­šlje­nju, po­treb­na ,,do­bra sa­rad­nja sa NA­TO-om, ma­da ni­je za­in­te­re­so­va­na za voj­ne sa­ve­ze”. Po­seb­no je za­hva­lio Stol­ten­ber­gu za iz­u­zet­no zna­čaj­nu ulo­gu NA­TO-a u ,,osi­gu­ra­nju si­gur­no­sti i bez­bjed­no­sti za naš na­rod , ali i za na­še sve­ti­nje”.
Vu­či­će­va per­cep­ci­ja NA­TO-a ne od­go­va­ra stvar­no­sti. ,,Vuk” ni­je pro­mi­je­nio ni ,,dla­ku”, ni ,,ćud”. Voj­na agre­siv­na ali­jan­sa, ko­ja je Sr­bi­ji i srp­skom na­ro­du uči­ni­la to­li­ko zla i na­ni­je­la do­sad ne­vi­đe­ne ne­prav­de (iz­vr­ši­la je oru­ža­nu agre­si­ju 1999. go­di­ne, ote­la joj 15 od­sto nje­ne te­ri­to­ri­je, raz­bi­la SFRJ, a za­tim SRJ), osta­la je što je i bi­la: in­stru­ment po­ro­blji­vač­ke po­li­ti­ke, pri­je sve­ga , ame­rič­kog neo­im­pe­ri­ja­li­zma.
Strah od ru­skog uti­ca­ja na Bal­ka­nu iz­mi­šlja­ju za to za­du­že­ne slu­žbe u Ame­ri­ci i to je sa­mo iz­go­vor za ame­rič­ko otvo­re­no mi­je­ša­nje i pre­u­re­đe­nje pro­sto­ra ne­ka­da­šnje Ju­go­sla­vi­je. Ame­rič­ko in­si­sti­ra­nje da se za­tvo­ri RSHC je­ste u stva­ri pri­ti­sak ko­ji Va­šing­ton vr­ši nad Sr­bi­jom da mo­ra pri­zna­ti tzv. ne­za­vi­snost Ko­so­va i otvo­ren na­go­vje­štaj da će nji­ho­va ulo­ga bi­ti ključ­na u rje­ša­va­nju ko­sov­skog pi­ta­nja. Ame­ri­ka, ona iz 1999. go­di­ne, da­kle, po­no­vo ula­zi u igru. Ne­ka­da­šnja dr­žav­na se­kre­tar­ka SAD Kon­do­li­za Rajs, ve­li­ka za­go­vor­ni­ca ta­ko­zva­ne ne­za­vi­sno­sti Ko­so­va, tre­ba da bu­de an­ga­žo­va­na kao spe­ci­jal­ni iza­sla­nik Do­nal­da Tram­pa za Bal­kan. Po­vra­tak ame­rič­ke dr­žav­ne se­kre­tar­ke usli­je­dio je na­kon za­htje­va Ra­mu­ša Ha­ra­di­na­ja da Va­šing­ton bu­de pri­sut­ni­ji u pre­go­vo­ri­ma ko­ji se vo­de u Bri­se­lu pod po­kro­vi­telj­stvom EU. I od Fe­de­ri­ke Mo­ge­ri­ni je ko­sov­ski pre­mi­jer tra­žio ve­će an­ga­žo­va­nje SAD u bri­sel­skom di­ja­lo­gu i to je bio raz­log, ka­ko se tvr­di, da še­fi­ca EU di­plo­ma­ti­je na­pu­sti su­sret, i ot­ka­že za­jed­nič­ku kon­fe­ren­ci­ju za no­vi­na­re. Zna se, da­kle, ko je ga­zda- “ko ko­si, a ko vo­du no­si.”
Mo­že Vu­čić da vje­ru­je Stol­ten­ber­gu, ali je i nje­go­va po­zi­ci­ja slič­na Mo­ge­ri­ni­je­voj- na­lo­ge Va­šing­to­na mo­ra bes­po­go­vor­no iz­vr­ša­va­ti.
Na otvo­re­no ame­rič­ko mi­je­ša­nje ko­je se na­go­vje­šta­va Sr­bi­ja mo­ra od­go­vo­ri­ti ta­ko da će oso­blju RSHC da­ti di­plo­mat­ski sta­tus i za­tra­ži­ti po­moć svo­jih is­kre­nih pri­ja­te­lja Ru­si­je i Ki­ne da se i one uklju­če u bri­sel­ski di­ja­log. Ako mo­že Va­šing­ton, mo­gu i Mo­skva i Pe­king.