-Pi­še: Mi­ha­i­lo Me­de­ni­ca

Dra­ga ba­ba, evo smo ta­ta, ba­to i ja sje­li na ka­fu (ne mo­gu ti re­ći gdje, ras­pri­ča­ćeš, bo­jim se) raz­ra­đu­ju­ći stra­te­gi­ju šta nam va­lja či­nit’, od­no­sno, šta te­bi va­lja či­ni­ti u na­red­noj go­di­ni, jer cr­ni su se obla­ci nad­vi­li nad Cr­kvi­na­ma, ba­ba!
Evo, da ti ne oko­li­šam no di­rekt­no, ko što si ti ono­mad ka­me­nom po­sred če­la onog ma­log što se lju­ba­zno po­nu­dio da ti do­pre­mi džak bra­šna, mar­me­la­du i sa­bra­na dje­la Je­vre­ma Br­ko­vi­ća u sli­kov­ni­ca­ma ako gla­saš za stri­ka Mi­la- stra­hu­je­mo da ti se spre­ma hap­še­nje, ba­ba!
Bo­ga­mi, ta­ko je, a ti vr­ti gla­vom kol’ko ho­ćeš (a zna­mo da to či­niš, va­zda si na­o­pa­ka bi­la), ali mi­sli­mo sva tro­ji­ca ka­ko je sa­mo pi­ta­nje tre­nut­ka kad ćeš pa­sti pod op­tu­žbom za pla­ni­ra­nje i or­ga­ni­za­ci­ju po­ku­ša­ja even­tu­al­nog po­ku­ša­ja dr­žav­nog uda­ra u po­ku­ša­ju!
Ne spr­da­mo se, ži­vo­ta mi, no ti čim do­bi­ješ i pro­či­taš pi­smo pra­vo kod ku­mo­va u štek i ne mr­daj dok se si­tu­a­ci­ja ne smi­ri!
Štek ti je, ba­ba, ono k’o žmur­ke- ti se sa­kri­ješ kod njih, a po­li­ci­ja te tra­ži dok te ne za­plju­ne, što ne zna­či da ti sad tre­ba da plju­neš po­li­caj­ca vi­diš li ga gdje, igra se ti­me ne za­vr­ša­va, na­pro­tiv...
Da­kle, po­la­ko po­hi­taj kod ku­mo­va i če­kaj!
Šta da če­kaš? Pa da po­hap­se sve osta­le, vi­diš ka­ko je kre­nu­lo ovom svje­do­ku sa­rad­ni­ku- taj se sva­ki dan ne­čeg no­vog pri­sje­ti pa stra­hu­jem da ćeš mu ne­gdje i ti pa­sti na um, jer ima li šta sum­nji­vi­je od sta­ri­ce u Pod­go­ri­ci na dan iz­bo­ra?!
Bo­ga­mi, ne­ma!
Da se ne la­že­mo, i me­ni bi za­pa­la za oko ba­ba od 93 go­di­ne ka­ko se po­šta­pa i kao baš tog da­na na­šla na ne­ka­kvu kon­tro­lu u Kli­nič­ki cen­tar!
Kad se on ,,pri­sje­ti” ka­ko te je vi­dio u žbu­nju, ne­da­le­ko od vla­de, gdje za­u­zi­maš bu­si­ju i ras­kla­paš ,,zo­lju” ka­sno ti je po­sle da do­ka­zu­aješ da baš ni­ka­kve ve­ze ni­si ima­la s po­ku­ša­jem even­tu­al­nog po­ku­ša­ja u po­ku­ša­ju, jer op­šte je po­zna­to da su ba­be tvo­jih go­di­na naj­po­god­ni­je za te­ro­ri­stič­ke ak­te, ta­ko ne­u­pa­dlji­ve, a ka­dre da opa­le iz “zo­lje” i za­ko­vr­nu de­se­tak bom­bi, ona­ko u tr­ku...
Zna­mo mi, ba­ba, da ti ne mo­žeš da po­tr­čiš od ‘85. kad si ope­ri­sa­la ku­ko­ve, al’ na­ći će Kat­nić tro­ji­cu ako tre­ba ko­ji će po­svje­do­čit’ ka­ko su te vi­dje­li i na ma­ra­to­nu ako tre­ba, pa pu­sti ti smi­ja­nje no se upa­met i slu­šaj šta ti go­vo­ri­mo, od­no­sno, pi­še­mo na­da­ju­ći se da će pi­smo sti­ći pri­je po­li­ci­je, a ako li te ko­jim slu­ča­jem uhva­te gdje ga či­taš, ki­daj ga na ko­ma­de i gu­taj!
Je­ste, ba­ba, pi­smo, žva­ći što br­že i gu­taj što ve­će par­če ka­ko bi im što ma­nje pa­lo u ru­ke, even­tu­al­no ono: ,,Dra­ga ba­ko, ka­ko si?”, da nas ne mo­gu po­ve­za­ti i op­tu­ži­ti za zlo­či­nač­ko udru­ži­va­nje!
A, je l’ ti ta­ta li­je­po re­kao da ne mr­daš ni­kud dok on ne stig­ne, po­ve­šće te kod lje­ka­ra, ni­je ti bi­la nu­žda, ali ti za­pe­la baš taj dan za Pod­go­ri­cu k’o da sju­tra ni­su ra­di­li lje­ka­ri?!
Ne­ka što si za­pe­la već si, a re­kao nam je Vla­di­mi­rov ma­li, upr­ti­la i ne­ki tor­bak, a zna se šta je ba­ba od 93 lje­ta s tor­ba­kom i šta­pom- te­ro­ri­sta, mo­re, te­ro­ri­sta!
Zna­mo mi da si to spa­ko­va­la si­ra i kaj­ma­ka za svoj­tu u Pod­go­ri­cu, al’ bo­ji­mo se pri­sje­ti­će se ovaj da si si­rom pla­ni­ra­la da naj­pri­je one­spo­so­biš obez­bje­đe­nje vla­de, a on­da kaj­makom da uda­riš na stri­ka Mi­la lič­no, po­ku­ša­va­ju­ći da ga do­ku­su­riš ho­le­ste­ro­lom, jer ru­ku na sr­ce zna­mo i ka­kav ti je kaj­mak- ko­nja da ubi­je kol’ko je jak, no...
Da­kle, ba­ba, evo nas tro­ji­ce u po­ta­ji, če­ka­mo da se si­tu­a­ci­ja ma­lo smi­ri pa do­la­zi­mo, al do ta­da, re­koh, kod ku­mo­va u štek, ima­ju onaj ,,nin­ten­do” pa mož’ ma­lo to, ma­lo na Fej­sbuk, al’ pod la­žnim na­lo­gom da te ne upra­te!
Znam da se sad gro­ho­tom smi­ješ ot­kud je to mo­guć dr­žav­ni udar bez dr­ža­ve, al’ vje­ruj mi da je­ste, baš kao što je mo­gu­će da se Mi­lo, eto ne­volj­no, ne što se nje­mu ho­će već što ga na­rod tra­ži k’o li­jek pro­tiv će­la­vo­sti, opet kan­di­du­je, sad kad je pre­ži­vio dr­žav­ni udar i po­ku­šaj aten­ta­ta si­rom, kaj­ma­kom, a bo­ga­mi i ka­ča­ma­kom, jer zna­ju­ći te oprav­da­no sum­nja­mo da si i nje­ga upr­ti­la za Pod­go­ri­cu, i to onaj smo­ča­ni, vi­si­ko­ka­lo­rič­ni što ga bez pro­ble­ma mo­gu uvr­sti­ti u do­ka­ze min­sko – eks­plo­ziv­nih sred­sta­va!
Je­ste, ba­ba, da ne­ma dr­žav­nog uda­ra bez dr­ža­ve, al’ tu ti je vi­še ri­ječ o po­ku­ša­ju po­ku­ša­ja uda­ra na pri­vat­nu dr­ža­vu stri­ka Mi­la... La­ko bi oni da je ri­ječ sa­mo o Cr­noj Go­ri, za nju ma­re kol’ko i Kat­nić za isti­nom, al’ kad uda­riš na pri­vat­no, na pr­ći­ju Mi­lo­vu i dru­ga­ra mu, e s tim već ne­ma ša­le!
Zna­či, ra­zu­mje­li smo se, uko­li­ko te ovo pi­smo za­tek­ne na slo­bo­di- u štek i ni­gdje oda­tle do pro­lje­ća, a on­da će­mo vi­dje­ti šta i ka­ko da­lje, valj­da do ta­da ovaj mu­če­ni svje­dok iz­la­pi sa ,,pri­sje­ća­nji­ma”?!
Ako te, pak, uhap­se - drž’ se ba­ba mu­ški, ni­šta ne pri­znaj, i ča­sno od­ro­bi­jaj svo­je za šta si kri­va!
Je­si li bi­la u Pod­go­ri­ci po­me­nu­tog da­na- je­si! Je­si li ima­la ,,zo­lju” na ra­me­nu, dva re­de­ni­ka opa­sa­na i de­se­tak bom­bi za­dje­nu­tih za po­jas - je­si!
Ne­ma ve­ze što ni­si, opet je­si, pa ne­ćeš valj­da vi­še vje­ro­va­ti se­bi ne­go svje­do­ku sa­rad­ni­ku i Kat­ni­ću pra­vo­vjer­nom?!
Nas ne po­zna­ješ i ni­smo ti ni­šta u srod­stvu, a pi­smo ako ne stig­neš da pro­gu­taš smo­taj du­van u nje­ga i re­ci da ti je zbog go­di­na lak­še da sa­vi­jaš u A4 for­mat, oči te iz­da­ju i ta­ko to...
Što se osta­log ti­če, svi smo do­bro i zdra­vo što i te­bi s ove ne­po­zna­te lo­ka­ci­je že­li­mo!
Sreć­na ti No­va 2018, ba­ko, pa se ako Bog da vi­di­mo usko­ro!
Mi­slim, vi­di­mo se il’ te vi­di­mo to­kom pre­no­sa su­đe­nja na klu­pi za op­tu­že­ne, a ti se drž’ ju­nač­ki i sve po­ri­či!
Ako oni do­ka­žu da po­sto­ji dr­ža­va, on­da ne­ka hap­se i za po­ku­šaj uda­ra na nju! Ako se svje­dok sa­rad­nik ne pri­sje­ti der ti pri­po­mog­ni, pam­tiš ono­li­ko, sje­ti ih na da­ne ka­da je Cr­na Go­ra bi­la dr­ža­va za­i­sta, po­no­si­ta i pro­ko­sna, a ne tek bi­ljeg na in­ter­fo­nu Mi­la Đu­ka­no­vi­ća...