- Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić

Prak­ti­ko­va­nje ži­vo­ta - če­sto od­ba­ci­va­na kar­dio di­sci­pli­na kod lju­di. Naj­če­šće zbog ko­lek­tiv­ne svi­je­sti ko­ja je pod­jar­mi­la lič­nost... zbog to­ga oče­ku­je­mo da bu­de «ta­ko i ta­ko, jer dru­ga­či­je ne mo­že ni­ka­ko». Sma­tra­mo da se ne­što pod­ra­zu­mi­je­va iako ap­so­lut­no ne mo­ra. Za­to ću da vas na­u­čim ka­ko da naj­bo­lje gri­je­ši­te... jer svi osta­li uče dru­ga­či­je. Pa opet ne ide. Ova­ko će­te ma­kar zna­ti na če­mu ste.

* * *

Vo­liš ga već to­li­ko du­go. Pa­tiš za njim. On je di­van, sna­žan, spor­ti­sta, uspje­šna ka­ri­je­ra. A ti mi­sliš da si tek obič­na cu­ra... pa pla­češ od lju­ba­vi. Slu­šaš sve tu­žne pje­sme ovog svi­je­ta. I ne pred­u­zi­maš ni­šta... a i ka­ko bi kad mi­sliš da ga ne za­slu­žu­ješ. Ne be­ri bri­gu, zla­to. Za­pam­ti, sve je stvar ko­mu­ni­ka­ci­je. Vje­žbaj šta bi re­kla. Ka­ko bi se is­ka­za­la. Po­đi od to­ga «hm, šta bih ja vo­lje­la da ču­jem?». Bu­di ubje­dlji­va, ali ne i na­me­tlji­va. Ope­ri ko­su, ne­ka ti lok­ne pa­da­ju na ra­me­na. Na­ta­ka­ri osmi­jeh na li­ce. Nek ti zu­bi pje­va­ju «Ka­ko su bi­se­ri si­ja­li». Iz­bor ri­je­či je put do sr­ca. Po­na­vljaj u se­bi «ja sam ko­mu­ni­ka­tiv­na», «ja mo­gu sve», «mo­ja ko­mu­ni­ka­ci­ja je mo­ja moć» - i sle­de­ći put kad ga vi­diš po­đi i raz­go­va­raj sa nje­go­vim deč­kom.

* * *

Ako su vas iz­ner­vi­ra­li lo­ši lju­di... sa­mo me­di­ta­ci­ja. Udah­ne­te - mi­sli­te na cvi­je­će. Iz­dah­ne­te - bu­di­te ta­las. Ako i da­lje ču­je­te zvu­ko­ve... opet udah - bu­di oblak. Iz­dah - vi­zu­a­li­zuj sun­ce u se­bi. Ako i da­lje do­pi­ru ome­ta­ju­ći zvu­ci iz oko­li­ne - fo­ku­si­raj­te se ja­če na di­sa­nje. Udah - ja sam svje­tlost. Iz­dah - pun sam lju­ba­vi. E, ako i sa­da ču­je­te zvu­ko­ve - usta­ni­te i pri­teg­ni­te po­vez pre­ko usta go.ni­ma, mo­ra da se tra­ka raz­la­ba­vi­la.

* * *

Sma­traš da si po­se­ban. Da su tvo­ji ta­len­ti iz­u­zet­ni. Ali ni­ko to da vi­di. Osje­ćaš da mo­žeš mno­go vi­še. Da te oko­li­na ne za­slu­žu­je... Ne ra­zu­mi­ju te pri­ja­te­lji, po­ro­di­ca... A ti znaš da mo­žeš da pro­mi­je­niš svi­jet! I usa­mljen si zbog to­ga. Ja­ko usa­mljen. Imaš to­li­ko osje­ća­nja ko­je si sa­bio u sto­mak - i ve­neš, iako si naj­ljep­ši cvi­jet pod ovim ne­bom.
Po­mog­ni se­bi, uči­ni ne­što. Pr­vo, uzmi te­le­fon... is­tr­či na uli­cu... udah­ni taj li­je­pi va­zduh i uklju­či ka­me­ru... sni­maj sve. Sni­maj sva­ko­ga ko pro­la­zi. Idi da­lje! Uđi u ka­fi­će, bu­ti­ke, re­sto­ra­ne... sva­kog sni­maj. Sni­maj po­la da­na ako tre­ba. Kad se umo­riš, ali baš umo­riš, po­đi ku­ći. Opu­sti se, pre­ba­ci sni­mak na komp, sku­vaj ka­fu, za­va­li se i kre­ni da gle­daš sva ta li­ca... Gle­daj ih do­bro. Sve te no­se­ve, oči... obra­ze... sve te gla­ve. Je­si li ih baš pa­žlji­vo vi­dio? E, oni se osje­ća­ju isto kao ti. Sve po­se­ban do po­seb­nog, maj­mu­ne.

* * *

Ti vo­liš ve­se­lja. Svad­be su ti po­seb­no dra­ge. I tru­ba­či... joj, tru­ba­či! Ka­žeš da slu­šaš pop i rok, ali za­pra­vo ti je Ce­ca kra­lji­ca. Ima ona ne­što što te­be is­pu­ni ko pla­ni­nu, pa erup­ti­raš ko vul­kan. I Da­ra Bu­ba­šva­ba je top. Ti znaš da se jed­nom ži­vi. I da je uli­ca naj­ve­ća ško­la. Ti vo­liš sva­ko­ga... ne osu­đu­ješ. Lju­biš se sa lju­di­ma kad ih sret­neš. Okre­neš bri­gu na ve­se­lje. Di­žeš kre­dit ra­di pu­to­va­nja, jer «kad ćeš ako ne­ćeš sad?»... čo­vjek ne­ma vre­me­na da se ner­vi­ra. Od onih si ko­ji su sve ra­no shva­ti­li. U se­bi po­na­vljaš «fo­li­raj dok ne us­pi­ješ». I us­pje­ćeš, znaš!
Mo­lim te, po­ša­lji mi svoj broj, mejl, adre­su sta­no­va­nja, Skajp i Vaj­ber... da znam ko si, i da te svu­da blo­ki­ram.

* * *

U ovoj go­di­ni su kre­i­ra­li je­di­nje­nje Gt23ER - ili naj­ja­ču sin­te­tič­ku tvar ko­ja stva­ra ne­sa­gle­di­ve psi­ho­ak­tiv­ne po­sle­di­ce. Već su je na­zva­li «Kri­ket» - kon­zu­mi­ra­njem vo­di do to­ga da čo­vjek po­či­nje da se ogla­ša­va zvu­ci­ma na­lik cvrč­ku. Ne­ke od fi­zič­kih pro­mje­na su: iz­bu­lje­ne oči (gor­nji kap­ci se pa­ra­li­šu i ne mo­gu da se pre­klo­pe), ra­me­na se iz­di­žu do ni­voa uši­ju, bra­da je iz­ba­če­na - pa oso­ba dje­lu­je kao da je sprem­na da ugri­ze, pr­sti su ra­ši­re­ni, a no­ge u bla­go po­vi­je­nom po­lo­ža­ju - kao go­ri­la sprem­na za kav­gu. U men­tal­no-du­šev­nom smi­slu ka­rak­te­ri­sti­ke su: ma­ni­ja, po­ja­čan li­bi­do, agre­si­ja, ka­ni­ba­li­stič­ki po­ri­vi, vi­zu­el­na kom­pre­si­ja (stva­ri se pri­ka­zu­ju kao po­ja­ve - npr. pe­gla se če­šlja), agre­si­ja, na­pa­di pla­ča i gr­le­nog smi­je­ha, znoj na zglo­bo­vi­ma (po­seb­no na ko­lje­ni­ma), spo­ti­ca­nje, ne­nor­mal­no lu­če­nje plju­vač­ke, ne­raz­li­ko­va­nje šta je go­re, šta do­lje... gdje je li­je­vo, a gdje de­sno. Je­dan od na­uč­ni­ka re­če da je ova­kve ne­sret­ni­ke naj­hu­ma­ni­je li­je­či­ti met­kom u če­lo.
Ina­če, Gt23ER je do­bi­jen re­pli­ci­ra­njem hor­mo­na kod dje­ča­ka u pu­ber­te­tu. Na­dam se da vam je sad ja­sno za­što smo ova­kvi.

* * *

Ta sta­ri­ca je umr­la sko­ro. Bi­la je po­vu­če­na, bla­ge na­ra­vi. Ru­ke to­ple, neo­bič­no me­ke... kao gu­či­ca va­te kad se ugri­je. I vo­lje­la je da te gle­da u oči... ra­do­va­li su je su­sre­ti, sit­ne stva­ri i pu­nje­ne čo­ko­la­de. Ma baš ne­ka mi­la sta­ri­ca bje­še. Od onih za ko­je svi ka­žu da se pam­te... ali ih br­zo za­bo­ra­ve. Pri­ča­la je is­pod gla­sa i sve na bi­je­lom svi­je­tu joj bi­lo po vo­lji i ka­ko tre­ba. Do­ži­vje­la je de­ve­de­set pet lje­ta, i upi­ta­še je ma­lo pri­je ne­go je oti­šla: «Ba­ko, za čim naj­vi­še ža­liš?».
Ona im stid­no od­go­vo­ri: ,,Ža­lim što sam mi­sli­la da sam pre­vi­še sta­ra ka­da sam ima­la se­dam­de­set go­di­na».
Mno­go su se svi smi­ja­li... i tu aneg­do­tu pre­pri­ča­va­li.
Svi­ma je i da­lje smi­je­šna... svi­ma, osim me­ni. Mo­žda je ni­su do­bro shva­ti­li?
Me­ni se ne­što u gru­di­ma ot­ka­či kad na ovo po­mi­slim, pa se o sr­ce spo­tak­ne, pa mi du­šu raz­va­li.
Pro­pu­sti­li smo to­li­ko za­gr­lja­ja i sje­dje­nja na tra­vi. Sve uče­ći ka­ko da ti ži­vot po­sta­ne obi­lan i obi­man. I ka­ko da se ozva­ni­či. Ka­ko da zve­či, ka­ko da sja­ji.
Pla­šim se da nam, na kra­ju, žal za obič­nim ne bu­de ve­ći od te po­hot­ne gla­di.
A ja bih od svih tih iz­ne­na­đe­nja na ko­ja na­ba­sam... sit­na, ve­li­ka i zna­čaj­na, grd­na i alj­ka­va... da do­če­pam ono ko­je sva­ko dru­gi pre­vi­di - ono ko­je će da me na­u­či ka­ko da se­bi pri­jam, pa ma­kar sve osta­lo da is­pu­stim. Ma šta dru­gi ka­za­li.
Pa da jed­nom, na kra­ju sve­ga, iz­u­stim - Ple­sa­li smo val­cer, kad su svi dru­gi tan­go igra­li.
(Autor je knji­žev­nik)