- Pi­še: Mi­lan Mi­šić

No­va go­di­na je opet od sta­re pre­u­ze­la či­tav pr­tljag glo­bal­nih kon­fli­ka­ta, kri­znih ža­ri­šta i sve­ko­li­kih ri­zi­ka, što je ap­so­lut­na ga­ran­ci­ja da nam u sle­de­ćih 358 da­na (se­dam smo već po­tro­ši­li) ne­će bi­ti do­sad­no.
Po­go­to­vo za­to što je po sta­rom na­sta­vio i glav­ni svjet­ski za­ba­vljač, ame­rič­ki pred­sjed­nik Do­nald Tramp. Tek što je za­vr­še­no iš­ču­đa­va­nje zbog nje­go­vog tvi­ta u ko­jem se hva­lio ka­ko je nje­go­vo dug­me za lan­si­ra­nje nu­kle­ar­nih ra­ke­ta mno­go ve­će i moć­ni­je od ono­ga ko­je po­sje­du­je sje­ver­no­ko­rej­ski li­der Kim Džong Un, tu vi­jest smi­je­ni­la je no­va, ta­ko­đe sa glo­bal­nim od­je­kom.
Ri­ječ je o knji­zi ,,Va­tra i bi­jes: Tram­po­va Bi­je­la ku­ća iz­nu­tra”, po­zna­tog ame­rič­kog no­vi­na­ra Maj­kla Vol­fa, ko­lum­ni­ste ugled­nih ča­so­pi­sa kao što su ,,Nju­jork ma­ga­zin”, ,,Ve­ni­ti fer” i dnev­ni­ka po­put lon­don­skog ,,Gar­di­ja­na” i ame­rič­kih no­vi­na ,,Ju Es tu­dej”.
Nje­na pro­da­ja je po­če­la čim je ot­ku­ca­la po­noć iz­me­đu če­tvrt­ka i pet­ka (mno­gi su če­ka­li u re­do­vi­ma is­pred ame­rič­kih knji­ža­ra da je ku­pe, kao svo­je­vre­me­no kad su ob­ja­vlji­va­ni na­stav­ci avan­tu­ra Ha­rija Po­te­ra). Po­slije ob­ja­vlji­va­nja ne­kih od­lo­ma­ka u štam­pa­nim i on­lajn me­di­ji­ma i pu­bli­ci­te­ta ko­je je to pro­iz­ve­lo, po­sta­la je in­stant best­se­ler - sa po­čet­ne po­zi­ci­je od 48.449. mje­sta na rang-li­sti ,,Ama­zo­na” po­sta­la je broj 1.
,,Va­tra i bi­jes” je, pre­ma pr­vim ocje­na­ma, do­sad naj­de­talj­ni­ji uvid u ono što je u pro­te­klih go­di­nu da­na bi­lo op­šte mje­sto: da sre­di­šte iz­vr­šne vla­sti u Ame­ri­ci funk­ci­o­ni­še iz­u­zet­no ha­o­tič­no i da je ,,naj­moć­ni­ji čo­vjek svi­je­ta” u oči­ma nje­go­vog okru­že­nja naj­slič­ni­ji ,,ću­dlji­vom dje­te­tu”.
Za ko­men­ta­to­ra ,,Gar­di­ja­na” ri­ječ je o ,,otrov­noj čor­bi sva­đa per­so­na­la, neo­r­ga­ni­zo­va­no­sti i po­na­ša­nju ko­je je alar­mant­no”.
Knji­ga za ko­ju autor tvr­di da je za­sno­va­na na raz­go­vo­ri­ma sa vi­še od 200 sa­da­šnjih i biv­ših lju­di iz Tram­po­vog okru­že­nja opi­sa­na je i kao zbir­ka tra­če­va či­ja se vje­ro­do­stoj­nost mo­že do­ve­sti u pi­ta­nje – i od stra­ne Bi­je­le ku­će već je­ste – ali, ka­ko je to oci­je­nio Džon So­pel, ured­nik Bi-Bi-Si-ja za Sje­ver­nu Ame­ri­ku, ,,čak i ako je sa­mo po­lo­vi­na od iz­ni­je­tog tač­na, to je za­stra­šu­ju­ći por­tret jed­nog pa­ra­no­id­nog pred­sjed­ni­ka i ha­o­tič­ne Bi­je­le ku­će”.
Me­đu mno­štvom pi­kan­te­ri­ja ko­je je obje­lo­da­nio Majkl Volf su i one da je Tramp bio šo­ki­ran i isto­vre­me­no upla­šen svo­jom iz­bor­nom po­bje­dom nad Hi­la­ri Klin­ton, jer mu je pr­vo­bit­ni cilj bio sa­mo da iz­bor­ni pu­bli­ci­tet is­ko­ri­sti za lan­si­ra­nje sop­stve­ne TV mre­že.
Pr­vo su­o­ča­va­nje sa re­al­no­sti­ma do­ži­vio je pri­li­kom ina­u­gu­ra­ci­je, ka­da su nje­go­vo sla­vlje od­bi­le da uve­li­ča­ju po­pu­lar­ne ho­li­vud­ske i mu­zič­ke zvi­je­zde (ne­ke su, me­đu­tim, uče­stvo­va­le u de­mon­stra­ci­ja­ma pro­tiv nje­go­vog iz­bo­ra pri­re­đe­nim to­ga da­na).
Po use­lje­nju, Tramp je svo­ju zva­nič­nu re­zi­den­ci­ju do­ži­vio kao ,,uz­ne­mi­ru­ju­ću”. On i su­pru­ga Me­la­ni­ja su se use­li­li u odvo­je­ne spa­va­će so­be, što je bi­lo pr­vi put od ka­ko su to, pri­je ne­što vi­še od po­la vi­e­ka, uči­ni­li Džon i Ža­kli­na Ke­ne­di.
Šta­vi­še, Tramp je in­si­sti­rao da do­bi­je ključ za za­klju­ča­va­nje svo­je so­be, što je na­i­šlo na že­stok ot­por pri­pad­ni­ka Si­kret ser­vi­sa ko­ji su in­si­sti­ra­li da ne bu­du do­ve­de­ni u si­tu­a­ci­ju da u nju, u ne­kim van­red­nim okol­no­sti­ma (ko­je su uvi­jek mo­gu­će, ma­da ne i vje­ro­vat­ne) pro­va­lju­ju.
Po­red jed­nog te­le­vi­zo­ra s ve­li­kim ekra­nom u svo­joj spa­va­ćoj so­bi, Tramp je za­tra­žio da mu se in­sta­li­ra­ju do­dat­na dva (ra­ni­je je već iz­ni­je­to da u gle­da­nju te­le­vi­zi­je, ka­blov­skih in­for­ma­tiv­nih pro­gra­ma, pro­vo­di i po če­ti­ri sa­ta dnev­no).
Tram­pa i pr­vu da­mu Me­la­ni­ju (kao i ra­ni­je pred­sjed­nič­ke pa­ro­ve), op­slu­žu­je po­sa­da od oko sto­ti­nu so­ba­ri­ca, ba­tle­ra, ku­va­ra i dru­gih. Dok su ra­ni­ji pred­sjed­ni­ci pri­sta­ja­li da se pod­re­de po­sto­je­ćim obi­ča­ji­ma i pra­vi­li­ma, Tramp je in­si­sti­rao na sop­stve­nim. Jed­no od njih je i da ni­ko ne smi­je da do­dir­ne nje­go­vu čet­ki­cu za zu­be, jer se stra­šno pla­ši bak­te­ri­ja i mo­guć­no­sti da bu­de za­ra­žen.
Volf ot­kri­va i Tram­po­vu sklo­nost da se udva­ra su­pru­ga­ma svo­jih pri­ja­te­lja (i da se hva­li da je spa­vao s nji­ma), što je do­ne­kle u skla­du sa nje­go­vim uvje­re­nji­ma obje­lo­da­nje­nim u za­vr­šni­ci pred­iz­bor­ne kam­pa­nje o to­me ka­ko ,,kad si mo­ćan že­na­ma mo­žeš da ra­diš šta god po­že­liš”.
Od po­li­tič­kih pi­kan­te­ri­ja u pr­vi plan se iz­no­si uvje­re­nje ve­ći­ne sa­rad­ni­ka da Tramp ,,men­tal­no ni­je spo­so­ban” za po­sao ko­jeg se pri­hva­tio, za­tim na­sto­ja­nja biv­šeg glav­nog stra­te­ga Sti­va Be­no­na da ob­u­zda Tram­po­vu ćer­ku, si­na i ze­ta, kao i na­vod­ni do­go­vor ze­ta Dža­re­da Ku­šne­ra i Ivan­ke Tramp da će, uka­že li se pri­li­ka, ona bi­ti ta ko­ja će se kan­di­do­va­ti za pred­sjed­ni­ka.
Sam Tramp je na sve ove na­vo­de re­a­go­vao bi­je­sno, tvi­tu­ju­ći da je knji­ga ,,pu­na la­ži, po­gre­šnih na­vo­da i ne­po­sto­je­ćih iz­vo­ra”. Bi­je­la ku­ća je iz­da­va­ču po­sla­la zva­ni­čan za­htjev da se knji­ga ne pu­šta u pro­da­ju, što je ig­no­ri­sa­no. Prav­ni struč­nja­ci, ina­če, ne vje­ru­ju da će bi­ti pod­ni­je­ta zva­nič­na tu­žba.
Me­dij­ska ha­la­bu­ka ko­ja je ovim po­vo­dom po­dig­nu­ta sva­ka­ko je za­bav­na, ali i pri­lič­no obes­hra­bru­ju­ća. Jer, ri­ječ je o pred­sjed­ni­ku Sje­di­nje­nih Ame­rič­kih Dr­ža­va.
(Autor je biv­ši
glav­ni i od­go­vor­ni
ured­nik ,, Po­li­ti­ke’’)