-Pi­še: dr Pe­tar Rmuš

I po­sle Klar­ka -Klark! Zlo na zlo. Zlo­či­nac ho­do­ča­sti na mje­sto zlo­či­na, sram­no udo­sto­jen ve­le­i­zda­jom dr­žav­nič­ke po­sr­nu­lo­sti.
Zdra­vom ra­zu­mu i či­stoj pa­me­ti, na svim ni­vo­i­ma, ja­sno je da sva­ko ljud­sko dru­štvo ima svo­ju evo­lu­ci­ju i svo­je te­ko­vi­ne, da­kle kon­ti­nu­i­tet raz­vo­ja u pro­sto­ru i vre­me­nu. I to je lič­na kar­ta pro­ce­sa sve­ko­li­kog čo­vje­čan­stva. Dru­štve­no ob­li­ko­va­nje i kon­ti­nu­i­ra­na svje­do­čan­stva no­se pe­čat ori­gi­nal­no­sti pro­že­te fi­lo­zo­fi­jom ži­vo­ta. Ta­ko je i Cr­na Go­ra, vi­te­ški i bur­no, sti­ca­la svo­ju isto­rij­sku oko­sni­cu. Gra­di­la svoj lik u pro­me­te­i­zmu isto­rij­ske oluj­no­sti. Taj raz­voj­ni luk gr­če­vi­to je sli­je­di­la, iako ma­la, ali čoj­ski ve­li­ko­du­šna Cr­na Go­ra, bi­la su­ho­ljet­ka, „slam­ka jed­na me­đu vi­ho­ro­ve“ i u naj­te­žim mo­men­ti­ma bi­ti­sa­nja, kre­i­ra­la sa­mo­bit­nost je­stva svo­ga, no­si­la bar­jak slo­bo­de, gri­ja­la na­du sud­be i va­ga­nom bra­šna mje­ri­la sre­ću si­to­sti. Slo­bo­dar­skim hum­ka­ma pe­ča­ti­la je i ki­ti­la ute­me­lje­nost srp­skog na­ci­o­na. I ti­me li­ko­va­la, po­sto­ja­la „srp­ske kru­ne dra­go ka­me­nje“. Nje­na svi­je­ća, iako drh­ta­va i ta­nu­šna, bi­la je svje­ti­o­nik čoj­stva na bur­noj po­zor­ni­ci tra­ja­nja i za­kr­vlje­nih ljud­skih od­no­sa. Odo­lje­la je, kao ka­men sta­nac, svim is­ku­še­nji­ma i ne­vo­lja­ma, jer je ima­la se­be i Bo­ga. Bi­la je svo­ja, pro­srp­ska. A nje­na sla­va čoj­stva, vi­te­štva i ju­na­štva osva­ja­la je, pi­to­mom di­vlji­nom, sim­pa­ti­je i ci­je­nu Evro­pe. I to je bi­la istin­ska Cr­na Go­ra i cr­no­gor­stvo. Uz­vi­še­ni po­nos i gor­do pri­zna­nje. Et­nos i etos etič­no­sti.
Na­še vri­je­me, ža­lo­sno i sram­no, tu­pi oštri­cu cr­no­gor­ske čoj­ske sje­či­to­sti, a nje­na ma­ti­ca, po­mu­će­na i od­ro­đe­na, pla­vi i ko­ro­vi sop­stva ne­ka­da­šnjeg pre­po­zna­va­nja. Ak­tu­el­na Cr­na Go­ra ni­šti sop­stve­ni iden­ti­tet i po­sta­je ni­ko. Mi­je­nja svo­je li­ce, ga­zi tra­di­ci­ju, bić­no se ras­pa­me­ću­je, od­ri­če se sa­me se­be. Me­ta­mor­fo­zom ne­po­čin­stva ni­šti sop­stve­ni kod, pr­vo­lik i po­sta­je po­kor­no – hi­brid­na tvo­re­vi­na. I još go­re i naj­go­re – Sr­bi­ji otu­đu­je ko­li­jev­ku iz ko­je je na­sta­la. Ne­za­pam­će­ni pre­se­dan. Po­raz bes­pra­vlja i vje­či­ta ra­na brat­ske iz­da­je. Cr­na tač­ka isto­ri­je, ko­ro­ta obra­za i svi­je­sti. Po­pri­ma iz­gled ko­ji joj ne pri­sto­ji i ne li­či. Uta­pa se u sa­vre­me­ne po­ša­sti pe­si­mi­stič­ke an­tro­po­lo­gi­je, na bje­lo­svjet­skom je re­še­tu de­struk­tiv­nih moć­ni­ka, ko­man­do­sa ra­zor­ne glo­ba­li­za­ci­je, u agre­siv­nom obru­ču vi­ru­lent­ne ame­ri­ka­ni­za­ci­je. Ame­ri ro­be svi­jet, mi­je­nja­ju mu iz­gled i ro­bo­tu­ju čo­vje­ka, ame­ri­ka­ni­zu­ju ga. Ame­rič­ki dik­tat je pre­o­bra­zio Cr­nu Go­ru, ona na svom bes­pu­ću gu­bi kom­pas, po­sr­će i bi­va po­slu­šna ro­bi­nja. Iz­o­pa­ču­je se. Ame­rič­ka op­sa­da po­tre­sa svi­jet, da­vi sa­vjest čo­vje­ka i dik­ti­ra pod­jarm­lje­ni ko­lo­ni­jal­ni im­pe­ri­ja­li­zam. Ona pr­stom, a Cr­na Go­ra gla­vom i bez gla­ve, no­si ame­rič­ke či­po­ve. U to­me vi­di moć svo­je ne­mo­ći. La­ko se od­re­kla Ko­so­va i Me­to­hi­je –svo­je ko­li­jev­ke i svog is­ho­di­šta. Svo­je Bi­bli­je. A na ko­sov­skom za­vje­tu Cr­na Go­ra je gra­di­la svoj slo­bo­dar­ski lik i bi­la tra­gič­ni ju­nak stra­vič­ne epo­pe­je. Za­tim je uda­ri­la u sop­stve­no srp­stvo i sr­ce, na če­mu je vje­ko­va­la i po­ro­di­la no­vu na­ci­ju – ne­do­no­šče, ko­ja pam­će­nju cr­no­gor­skom ni­je po­zna­ta. Ras­kr­šće­no je bi­će Cr­ne Go­re, ra­sr­blje­no, raz­je­zi­če­no. Oje­zi­če­na je je­zi­kom ko­ji je ne­po­znat i ko­jim ni­ko u Cr­noj Go­ri ni­je ni­kad go­vo­rio. Ali vi­li­cu no­vog je­zi­ka ni­je mo­gla ni iz­mi­sli­ti, ni stvo­ri­ti. Osta­la je jed­na, je­di­na, srp­ska. Cr­no­gor­ci njo­me mo­gu sa­mo srp­ski da op­šte. Ne­će im se u dru­gi je­zik, ni­ka­ko. Do­ka­zu­ju ono što ni­ko do­ka­zao ni­je. Ubi­še se kva­zi-ino­va­ci­jom cr­no­gor­stva. Ob­ma­na­ma i na­sil­nom ja­lo­vo­šću pro­pa­gan­de, ra­di­ja­ci­jom vi­so­ko­par­nih ri­je­či pre­kra­ja se i ru­ši isto­rij­ska ver­ti­ka­la, ga­si se dič­na Cr­na Go­ra, a na bes­pu­ću joj di­vlja­ju ra­ko­tvor­ne će­li­je. Gra­do­vi i se­la sje­ve­ra za­jed­no sa gro­bljem umi­ru? Umi­re i Cr­na Go­ra.
In­te­gral­no ro­bo­va­nje u pa­u­ko­voj mre­ži zbu­nju­je či­stu svi­jest, mu­či sa­vjest i obez­vre­đu­je čo­vje­ka. Ame­rič­ka ho­bot­ni­ca kon­ti­nu­i­ra­no pri­ti­ska svi­jet, a Cr­no­gor­ci ne lju­be lan­ce! Pro­šlo je to, po­pu­sti­la je tvr­đa, po­ne­ki lju­be Ve­sli Klar­ka i oda­ju mu po­ča­sti, jer je ubi­ca do­šao na mje­sto zlo­či­na. Ti­me je iza­zvao bu­ru i ne­go­do­va­nje slo­bo­do­lju­ba­ca, ča­snih iz­da­na­ka cr­no­gor­skih. Ovo bo­de u sr­ce, „bra­ćo“ Cr­no­gor­ci, krv pi­je i mo­zak le­di. On­to­lo­ška na­pu­kli­na bi­ća cr­no­gor­skog ne­ma li­je­ka, ona je su­no­vrat i bes­pu­će. Po­nor je i po­greb sla­ve cr­no­gor­ske. Ka­da bi, ne daj Bo­že, vas­kr­sle na­še ča­sne sta­ri­ne re­kle bi svo­ji­ma ono što je Mar­ko Kra­lje­vić re­kao na po­ziv va­pi­ju­ćim Sr­bi­ma... Iz tav­ni­ne, du­bi­ne i da­lji­ne ču­jem le­lek za Cr­nom Go­rom.