-Pi­še: Kr­sto J. Pe­jo­vić

Na­met­nu­ti duh neo­li­be­ral­ne eko­no­mi­je sve vi­še „uzi­ma pro­stor“ ši­rom svi­je­ta. Nor­mal­nom čo­vje­ku taj duh je do­nio no­vo (ne)vri­je­me ko­je, za­si­gur­no, ni­je nje­gov iz­bor. Tu­đe (ne)vri­je­me stva­ra no­ve or­ga­ni­za­ci­je, pre­o­bli­ku­je po­sto­je­će i na­ja­vlju­je bu­du­će. Da­je sve ma­nje zdra­ve pa­me­ti, smi­sla i ve­se­lo­sti du­ha. Po­sta­vlja se pi­ta­nje: da li je na­rod slu­čaj tog tu­đeg (ne)vre­me­na, da li je ko­la­te­ral­na gre­ška? Sto­ga i ne ču­di što je­dan dio nor­mal­nog svi­je­ta bje­ži, tra­že­ći ,,nor­mal­ni eko­nom­ski po­re­dak». Čo­vjek ovog vre­me­na, bez ob­zi­ra na to s ko­jeg je me­ri­di­ja­na za­pad­ne he­mis­fe­re, ne­ma mo­guć­no­sti da svoj pro­stor uči­ni svje­tli­jim i s ma­nje ma­ni­pu­la­ci­ja. Ri­jet­ko ko po­mi­šlja na pre­o­bra­žaj du­še, a ma­lo je onih ko­ji na­ja­vlju­ju pri­jat­nu bu­duć­nost. Sti­če se uti­sak kao da se svi­jet po­mi­rio s po­ra­zom. Za­bo­ra­vlja se da bu­duć­nost ne če­ka na­rod. Smi­sao ri­je­či ,,vri­je­me” je iz­gu­bljen. Tu­đe (ne)vri­je­me da­nas je iz­mi­je­ni­lo i ka­rak­ter pri­ro­de. Da­le­ko je ma­nje onih ko­ji su na stra­ni ljud­skog. Bi­je­sa, ner­vo­ze i agre­si­je je sve vi­še. Plju­va­nja i pso­va­nja ima na­pre­tek. Ide­je prav­no­sti su po­tro­še­ne, a do­bre na­mje­re za­bo­ra­vlje­ne. Ve­ći­ni je ži­vot po­tro­šen. Nji­ho­vi pu­te­vi su iz­gu­blje­ni. Šek­spir bi ka­zao: ,,Ovo vri­je­me go­spo­da­ri lju­di­ma, ono sa­mo na­re­đu­je, a mi smo mu po­da­ni­ci». Ho­ra­ci­je bi do­dao: ,,Ovo vri­je­me nam oti­ma sve.” Op­šta ocje­na je da su su­šti­nu za­mi­je­ni­le po­vr­šnost i im­pro­vi­za­ci­ja. Pri­ja­telj­stvo te­ško da se mo­že osje­ti­ti. Emo­ci­je po­pu­šta­ju pred tu­đim (ne)vre­me­nom, kao da je svi­jet od emo­ci­ja imun, pa je sve ma­nje pri­jat­nog uži­va­nja. I go­di­šnja do­ba su ne­ka­ko kra­ća. Sve nam ma­nje nu­de svo­je dra­ži. Iz­gle­da da je sa­vre­me­na ci­vi­li­za­ci­ja ne­moć­na pred (ne)vre­me­nom. To, sva­ka­ko, po­tvr­đu­je sta­nje sa­da­šnjo­sti ko­je je for­mi­ra­lo no­vu svi­jest ko­ja ne tra­ži ne­ku dru­gu stvar­nost. I to ne ču­di, jer ni za­ko­ni ni­je­su usmje­re­ni ka do­bru na­ro­da. S pra­vom se po­sta­vlja pi­ta­nje da li ovo tu­đe (ne)vri­je­me ima te­melj i krov. Ovo tu­đe (ne)vri­je­me kao stam­pe­do do­vo­di in­te­li­gen­ci­ju da ,,iz­da» sop­stve­nost. Za­đe li se u pro­šlost, sa­zna­je se ka­ko je ljud­skost iz­gu­bi­la svoj smi­sao, ko­li­ko je obič­nog čo­vje­ka i vre­me­na sve ma­nje. A, ako po­ne­gdje i ima ,,nor­mal­nog čo­vje­ka», on je po stra­ni. Ovo tu­đe (ne)vri­je­me obi­čan svi­jet na­vo­di na za­klju­čak da pra­vič­nost kao ljud­sko pra­vo ne po­sto­ji. Igra­nje s mo­ra­lom tra­je bez pre­stan­ka. Ri­jet­ko ko že­li da uži­va u za­jed­ni­štvu. Moć­ni­ke no­vog svjet­skog pro­jek­ta i po­ret­ka ne za­ni­ma gdje je obi­čan čo­vjek i ka­ko mu je. Sa­o­sje­ća­nje, kao vid ra­zu­mi­je­va­nja, prak­tič­no da i ne po­sto­ji. Iz­op­šte­nost ko­si. Sa­vjest i svi­jest pre­vi­še su ubi­je­ne. Je­di­no je do­bra knji­ga uto­či­šte i pro­stor nor­mal­nog ži­vo­ta, uko­li­ko knji­ge još ko­ga in­te­re­su­ju. Kla­sič­na knji­žev­nost je de­tro­ni­zi­ra­na. Kul­tu­ru je za­mi­je­ni­la pot­kul­tu­ra, pa čo­vjek če­sto po­mi­sli da je i ,,ne­bo pro­ma­še­no». Tu­đe (ne)vri­je­me uči­ni­lo je da „za­mi­sao po­sta­ne hra­brost“. Kao da je na­ro­du je­di­no sta­lo, ka­ko ka­že Cr­njan­ski, da ho­da po mje­se­či­ni. I to je ža­lo­sna sud­bi­na da­na­šnjeg čo­vje­ka. Slo­je­vi isto­rij­skih na­u­ka su po­re­me­će­ni. Oči svi­je­ta na­la­ze se na go­loj po­lja­ni oivi­če­noj tr­njem. Je­di­no se još ču­je poj iz bo­go­mo­lja, što da­je na­du i sna­gu na­ro­du, ba­rem onom di­je­lu svi­je­ta ko­ji je vje­ru­ju­ći i ko­ji zna da sun­ce iz­la­zi na is­to­ku. S vi­di­ka, sa­da­šnjem (ne)vre­me­nu ne­ma al­ter­na­ti­ve. Ina­če, sud­bi­na da­na­šnjeg čo­vje­ka u vre­me­nu di­gi­ta­li­za­ci­je ni­je ru­ži­ča­sta. Strah od gu­bit­ka rad­nog mje­sta se odo­ma­ćio, či­me je uči­nje­no da čo­vjek ne po­mi­šlja na re­ne­san­su do­brog po­sla. Sti­če se uti­sak da ,,ra­zum sa­vre­me­nog čo­vje­ka» ho­će da iz­bri­še tra­go­ve sva­kog vje­kov­nog do­bra. Mo­žda ni­je ni čud­no, jer je svi­jet ras­trg­nut mi­sli­ma o ,,ko­ri­je­ni­ma zla”. Go­vo­ri se da je pra­va isto­ri­ja mit­sko vri­je­me ko­je ni­kad ni­je do­no­si­lo do­bro. Za­bo­ra­vlja­ju svjet­ski kre­a­to­ri tu­đeg (ne)vre­me­na da još ima na­ro­da ko­ji se ko­ri­sti svo­jim ra­zu­mom. Tvor­ci ovog (ne)vre­me­na za­ne­ma­ri­li su či­nje­ni­cu da su pret­hod­ni vje­ko­vi osta­vi­li ma­te­ri­jal­ne do­ka­ze i isto­rij­ske iz­vo­re ko­ji po­tvr­đu­ju da ono što ne mo­že bi­ti po­tr­to je­ste sje­ća­nje i pam­će­nje. Ba­rem to či­ni da da­na­šnje (ne)vri­je­me ne mo­že bi­ti dru­ga­či­je od onog ka­ko ga na­rod odan Bi­bli­ji do­ži­vlja­va. Osta­je nor­ma­lan svi­jet pri onoj Be­ko­no­voj da ,,ne­vo­lje naj­bo­lje ot­kri­va­ju vr­li­ne”. Sa­mo ta­ko svi­jet će us­pje­ti da ga (ne)vri­je­me ne ,,do­ve­de u nok­da­un”.