- Pi­še: Mil­ka Šće­pa­no­vić

Ako sma­tra­mo da smo sre­di­na ko­ja nje­gu­je to­le­ran­ci­ju i za­la­že se za po­što­va­nje ljud­skih pra­va, za­što su on­da u Cr­noj Go­ri ne­ki ljud­ski ži­vo­ti ma­nje vri­jed­ni? Sma­tram da ne­ma bo­ljeg pri­mje­ra za to od dje­ce ko­ja su ro­đe­na u van­brač­nim za­jed­ni­ca­ma i ko­ja su pri­nu­đe­na da ži­ve u pat­nji i bez ro­di­te­lja, pa još i osu­đe­na da im se po uli­ci, usred igre, i zbog ma­le ljut­nje obra­ća­ju sa ,,ko­pi­le”.
Znam, pro­šla sam sve to. Bi­jah i ja di­je­te iz do­ma, i ja sam bi­la ne­ko­me do­bra da ima ko­ga usred ljut­nje oslo­vi­ti po­grd­nim ime­nom, ali ne bi­jah ne­ko ko je ćut­ke sve to gle­dao i slu­šao. Pa kad ovo ta­da­šnje ,,ko­pi­le” da ,,po uši­ma” tom fi­nom dje­te­tu iz ča­sne po­ro­di­ce, ko­ja ga je vas­pi­ta­la da ta­ko ka­že svo­joj dru­ga­ri­ci, do­ži­vi­te da vam to isto, po­sle ne­ko­li­ko mi­nu­ta, ka­že i ro­di­telj tog ,,vas­pi­ta­nog dje­te­ta”, i on­da shva­ti­te da ste sa­mo ,,upr­lja­li ru­ke”. No, do­bro. Bi­lo pa pro­šlo.
Če­sto pu­ta su me pri­ja­te­lji pi­ta­li ,,ka­ko bi­ti i osta­ti čo­vjek do kra­ja”... Te­ško je od­go­vo­ri­ti na to pi­ta­nje. Sva­ka oso­ba na svi­je­tu ima in­di­vi­du­al­ni pri­stup i da­će svoj do­pri­nos vri­jed­no­sti­ma ko­je bi tre­ba­lo da bu­du uni­ver­zal­ne i ko­je bi­smo jed­nog da­na pre­ni­je­li i na svo­je di­je­te. Da dje­ca zna­ju pra­ve vri­jed­no­sti. Za­i­sta, kad po­ski­da­mo sve što smo ne­ka­da kao ne­ku vr­stu za­šti­te na­vu­kli pre­ko sop­stve­nog ti­je­la, osta­je sa­mo to jed­no­stav­no ljud­sko bi­će ko­je je jed­na­ko, ma gdje da ži­vi i bo­ra­vi.
Kad se ka­že ,,bi­ti čo­vjek”, mo­ra­mo zna­ti da se pod tim pod­ra­zu­mi­je­va skup osnov­nih vri­jed­no­sti ko­je nas de­fi­ni­šu i po­ve­zu­ju sa svim dru­gim lju­di­ma na pla­ne­ti, ma ko­li­ko nam na­vi­ke, ge­o­graf­ska ili ne­ka dru­ga od­re­đe­nja bi­li dru­ga­či­ji.
Po­sled­njih mje­se­ci, ra­de­ći na svo­joj pr­voj knji­zi, raz­mi­šljam o to­me ko­li­ko u ovoj na­šoj li­je­poj Cr­noj Go­ri ima dje­ce ko­ji­ma će ži­vot bi­ti za­gor­čan sa­mo zbog na­či­na na ko­ji su do­šla na svi­jet. Ta­kva dje­ca pri­pa­da­ju onoj po­seb­noj na­ci­ji ko­ja se kod nas od mi­lja na­zi­va po­grd­nim, tu­žnim, ne­va­spi­ta­nim, po­ni­ža­va­ju­ćim ime­nom – ko­pi­le. To je ono di­je­te ko­je je na­sta­lo u van­brač­noj za­jed­ni­ci, iz ovog ili onog raz­lo­ga, a ko­je je i pri­je ro­đe­nja ,,obi­lje­že­no” kao ne­što pr­lja­vo, ne­po­želj­no, ne­mo­ral­no, ne­do­stoj­no ži­vo­ta u dru­štvu vi­so­kih mo­ral­nih stan­dar­da ka­kvo je na­še... Van­brač­no di­je­te sa­mim svo­jim do­la­skom na svi­jet uz­dr­ma ,,har­mo­ni­ju či­stu­na­ca’’ ko­ji še­ta­ju Cr­nom Go­rom. Za me­ne ne po­sto­ji ,,ko­pi­le”, za me­ne po­sto­je gru­pa­ci­je lju­di ko­ji su dno dna i ko­ji svo­jim pr­lja­vim je­zi­kom bla­te tek ro­đe­no ili još ne­ro­đe­no di­je­te ko­je ni­je ni­za­šta kri­vo, a mo­ra sno­si­ti po­slje­di­ce zbog ne­či­jeg ,,tre­nut­nog za­do­volj­stva”.
Mo­ra­mo da zna­mo, a si­gur­no go­vo­rim o ta­bu te­mi u na­šem dru­štvu, da je to di­je­te za­jed­no sa svo­jom maj­kom pre­zre­no na sva­kom ko­ra­ku (uko­li­ko ni­je osta­vlje­no u do­mu, jer maj­ka ni­je ima­la po­dr­šku onih ko­ji je tre­ba­lo da je po­dr­že)... To je di­je­te ko­me dru­ga dje­ca u ško­li do­ba­cu­ju, uči­te­lji­ce po­ka­zu­ju su­zdr­ža­nost, jer je ta­kav za­kon do­ne­sen da uči­telj vi­še ne mo­že ba­rem skre­nu­ti pa­žnju ne­va­spi­ta­noj dje­ci, a kom­ši­luk ti­ho i s pre­zre­njem iz­go­va­ra ,,ma­gič­nu ri­ječ”. ,,Dje­ca ko dje­ca, ne­će­mo zbog to­ga da ima­mo gr­ke ri­je­či”. Ne ra­zu­mi­jem to. Ja bih sva­ka­ko ima­la šta re­ći ta­kvi­ma, a ni fi­zič­ki ob­ra­čun mi ne bi bio stra­na po­ja­va kad je ri­ječ o za­šti­ti sop­stve­nog dje­te­ta. Tek kad od­ra­stu, ta­kva dje­ca shva­ta­ju gor­ku sud­bi­nu od­ra­sta­nja u mje­stu u ko­jem ih tre­ti­ra­ju kao ne­po­želj­ne, ,,za­ga­đi­va­če oko­li­ne” i na­vod­ne ,,pla­ve kr­vi’’.
Osu­đu­jem sve one ko­ji osu­đu­ju maj­ku van­brač­nog dje­te­ta, na­zi­va­ju­ći je sva­ka­vim po­grd­nim ime­ni­ma, sa­mo zbog to­ga što ne po­stu­pa po nji­ho­vim mje­ri­li­ma i pra­vi­li­ma. Da li se ikad za­pi­ta­mo za­što je ro­di­la di­je­te, pa ga osta­vi­la? Ili da li je još ne­ko ,,ku­mo­vao” nje­noj od­lu­ci da osta­vi di­je­te?
Ka­da bi­smo ih sa­slu­ša­li, pri­če ta­kvih maj­ki i ta­kve dje­ce su sa­svim jed­no­stav­ne. Oni su lju­di kao i svi dru­gi, s ko­ji­ma se ži­vot ili ne­ki čo­vjek po­i­grao tek ta­ko, i ko­ji­ma je ži­vot na­met­nuo te­šku si­tu­a­ci­ju s ko­jom se mo­ra­ju iz­bo­ri­ti. Elem, to su bi­ća kao i sva dru­ga, sa svo­jim pred­no­sti­ma i ma­na­ma, ži­vot­nim pa­do­vi­ma i us­pje­si­ma, že­lja­ma i mo­guć­no­sti­ma. Ta­kva dje­ca su po­put sto­ti­na i hi­lja­da dru­gih, i ni­šta ma­nje ili vi­še vri­jed­na od osta­lih ko­ja su od­ra­sla i ži­vje­la u ta­ko­zva­nim nor­mal­nim po­ro­di­ca­ma.
Iako na­ša ,,ni­sko­ra­zred­na’’ sre­di­na do­bro zna da se ra­di o ljud­skom stvo­re­nju ko­je će ima­ti svoj ži­vot­ni put, ma šta zli je­zi­ci pri­ča­li o nje­mu, ipak je mno­gi­ma u gla­vi sa­mo to da je ta­kvo di­je­te do­šlo iz ne­pot­pu­ne po­ro­di­ce. No­se­ći kroz ži­vot taj gor­ki na­di­mak ,,ko­pi­le”, jer je ne svo­jom vo­ljom do­šlo da ži­vi me­đu na­ma, ta­kvo di­je­te se uvi­jek po­taj­no na­da da će bi­ti pri­hva­će­no kao i osta­la dje­ca ko­ja ima­ju i maj­ku i ta­tu.
Iako se sma­tra da su Cr­no­gor­ci na­vod­no pu­ni ple­me­ni­to­sti, str­plje­nja i lju­ba­zno­sti, iz da­na u dan pa­da­mo sve ni­že na stva­ri­ma ko­je de­fi­ni­šu ljud­skost u nje­nom naj­jed­no­stav­ni­jem ob­li­ku. Ne bi tre­ba­lo da su nam po­treb­ne ni­ka­kve sve­te knji­ge, za­ko­ni, po­li­ti­ka i vo­đe da bi­smo zna­li da pre­ma sva­kom ljud­skom bi­ću tre­ba da se od­no­si­mo s lju­ba­vlju i po­što­va­njem. I da je sva­ko di­je­te sa­mo di­je­te, ne­za­vi­sno od to­ga je li se ro­di­lo u brač­noj ili van­brač­noj za­jed­ni­ci.
(Autor­ka je iz­vr­šna di­rek­to­ri­ca NVO ,,Na­še sun­ce’’)