- Pi­še: Mi­ha­i­lo Me­de­ni­ca

–Go­spo­di­ne pred­sjed­ni­če, ja bih že­lio da osta­nem na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji, ali…
–Ri­je­še­no, osta­ješ!
–Ne, ni­ste me sa­slu­ša­li do kra­ja…
–Ra­ču­naj­te da je i to za­vr­še­no, ni­ko­me ne­ću do­zvo­li­ti da Vas po­ni­ža­va i sa­slu­ša do kra­ja!
–Ne, ne, ne…htio sam da ka­žem ka­ko ne­mam…
–Đu­ri­ću, pi­ši: „Pod hit­no obez­bi­je­di­ti čo­vje­ku da i da­lje ne­ma! Dok sam ja pred­sjed­nik sva­ki Sr­bin će na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji ne­ma­ti do­volj­no, to Vam ga­ran­tu­jem!“
–Ne­mam po­sla, go­spo­di­ne pred­sjed­ni­če, to sam htio da ka­žem.
–Bu­di bez bri­ge- ne­ćeš ga ima­ti ni da­lje i ne­moj da te ne­ko la­že ka­ko će bi­ti dru­ga­či­je! Ako ga i do­bi­ješ, ne sje­ki­raj se- osta­ćeš bez nje­ga…
–Ni­je sa­mo po­sao, pred­sjed­ni­če, imam i pe­to­ro dje­ce ko­ja…
–Bra­vo! Đu­ri­ću, za­pi­suj i pod­vu­ci: „Obez­bi­je­di­ti čo­vje­ku i še­sto di­je­te ka­ko bi što vi­še Sr­ba osta­lo na og­nji­šti­ma…“
–U to­me je i pro­blem, od ku­će mi je osta­lo sa­mo og­nji­šte, pa ako mo­že…
–Na­rav­no da mo­že, a kad bu­deš u pri­li­ci sa­zi­daj i ku­ću, ide fe­bru­ar, bi­će vam hlad­no sa­mo kraj og­nji­šta, čo­vje­če! Neo­zbi­ljan si, bre!
–Či­me, go­spo­di­ne pred­sjed­ni­če, kad…
–Naj­bo­lje ti je od ci­ga­la, pa izo­la­ci­ja i blo­ko­vi, ali ako ne­maš va­lja i kar­ton za ne­ko vri­je­me…
–Ne, mi­slio sam ko­jim sred­stvi­ma da sa­zi­dam kad…
–A, to…pa ru­ka­ma, a vla­da će da obez­bi­je­di i mje­ša­li­cu pa li­je­po po­zo­veš kom­ši­je na mo­bu i…
–Ko­je kom­ši­je, pred­sjed­ni­če, oni mi spa­le i to ma­lo što us­pi­jem da…
–Eto vi­diš- ni­šta bez kom­ši­ja! Dok god ima ko da ti spa­li, ni­si sam, a i dr­ža­va je uz te­be…
–Mi­slio sam na pi­ta­nje bez­bjed­no­sti, ne osje­ćam se bez­bjed­nim u…
–Eto, čim ne­što osje­ćaš zna­či da smo već do­sta uči­ni­li, a po­vrh sve­ga do­bi­ćeš i jed­nog je­le­na, do­na­ci­ja ja­go­din­skog ZOO vr­ta da po­ja­čaš stoč­ni fond, pa po­la­ko…
–Ne tre­ba me­ni je­len već slo­bo­da, go­spo­di­ne pred­sjed­ni­če!
–Slo­bo­da je, pri­ja­te­lju, re­la­ti­van, ap­strak­tan po­jam, a je­len je ono što za­pra­vo te­bi tre­ba, ali i ne znaš da ti tre­ba.
–Ma, ne­ću je­le­na, ho­ću nor­mal­ne uslo­ve da osta­nem na svo­jem…
–Do­bro, ho­ćeš fo­ku ako ne­ćeš je­le­na, ma­da lič­no mi­slim da je za op­sta­nak Sr­ba na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji va­žni­ji je­len, al’ ako ti je ve­ća vaj­da od fo­ke mo­lim li­je­po…
–Ne tra­žim sto­ku, aman, već slo­bo­du i ma­lo mi­ra da mi dje­ca bez stra­ha pro­še­ta­ju po…
–Za­vr­še­no ti je i to- slo­bod­no nek še­ta­ju, sa­mo pa­zi da ih ne­ko ne na­pad­ne, znaš.
–O to­me i go­vo­rim sve vri­je­me, go­spo­di­ne pred­sjed­ni­če, ali…
–Ne, go­vo­riš o ne­ka­kvoj fo­ki ko­li­ko sam ja shva­tio, Đu­rić je već za­pi­sao i ra­ču­naj da sju­tra sti­že…
–Ma, čo­vje­če, ja bih sa­mo da ra­dim, ob­no­vim dom, da mi dje­ca od­ra­sta­ju slo­bod­no i da osta­ne­mo na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji!
–Pa, ra­di, bre, ko ti bra­ni?! Sje­diš ov­dje i pri­čaš već po­la sa­ta umje­sto da si na po­slu…
–Ali, ne­mam ga, pred­sjed­ni­če, ne­mam!
–Pa, za­to i ne­maš što sa­mo sje­diš i pri­čaš za raz­li­ku od me­ne ko­ji sje­dim k’o De­da Mraz s ovim mo­jim vi­le­nja­kom Đu­ri­ćem i is­pu­nja­vam že­lje…
–Pa, on­da že­lim i da mi se vra­te otac, brat, stric, ujak…
–Vra­ti­će se, ne bri­ni, sad ću da po­ša­ljem Đu­ri­ća da ih po­tra­ži i…
–Ne, ne, ni­su oti­šli ni­gdje već ih je Ha­ra­di­naj od­veo još pri­je…
– A, na Srp­skoj li­sti su, je l’? Li­je­po od njih, baš li­je­po…
– Je­su, ali ne na toj već na onoj ko­ju je Ra­muš pra­vio bez pra­va gla­sa pro­tiv…
–Pa ni­su ni ovi mo­ji pro­tiv ni­če­ga što Ra­muš pred­lo­ži, ne ra­zu­mi­jem ko­ja je to pa­ra­lel­na srp­ska li­sta?
–Ona ko­ja se ni­kad ni­je vra­ti­la, a ima to­me…
–Đu­ri­ću, bre, ko­ji su ti to ko­ji od­la­ze i ne vra­ća­ju se Ra­mu­šu, a?! Je­smo li se ta­ko do­go­vo­ri­li ili da mu se na­đu uvi­jek kad je te­ško?
–Mo­žda čo­vjek mi­sli na one ko­je je Ha­ra­di­naj ’98. i 99. od­veo da…
–Iz­vi­ni­te, go­spo­di­ne, ne ču­jem Vas vi­še baš naj­bo­lje, ga­la­ma je, ali za fo­ku ne bri­ni­te- sti­že! Va­še je sa­mo da osta­ne­te na og­nji­štu i da ne bu­de­te li­je­ni već sa­zi­da­te ku­ću, a za osta­lo ne bri­ni­te- ne­će ga bi­ti ni ubu­du­će!
–A otac, brat, stric, ujak…
–Ne ču­jem Vas naj­bo­lje! Šta ste re­kli: „Pa­ro­vi“, „Za­dru­ga“…mo­že­te da uđe­te, ali mi­slim da je Va­ša oba­ve­za da osta­ne­te na vje­kov­nom og­nji­štu, te­ško je u ri­ja­li­ti­ju, ne bi­ste Vi pod­ni­je­li te mu­ke, Ri­sti­če­vi­ća smo po­slije jed­nog mo­ra­li da uba­ci­mo u po­sla­nič­ku gru­pu na re­ha­bi­li­ta­ci­ju, ali…
–Ne­ću u ri­ja­li­ti, po­bo­gu, ho­ću ži­vot, sa­mo pri­sto­jan ži­vot!
–Pro­baj­te ipak pr­vo s fo­kom pa da vi­di­mo ka­ko ide? Nju smo po­ni­je­li, a za ži­vot se ni­smo baš pri­pre­mi­li ma­da sam pi­tao Đu­ri­ća šta na­ro­du na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji ne­do­sta­je, a on re­kao: „Pa, je­dan cir­kus u di­rekt­nom pre­no­su bi bio eks­tra“, za­to smo i po­to­va­ri­li fo­ke, bam­bi­je, je­le­ne, či­ta­vu ple­ja­du klov­no­va…a obe­ća­vam da će­mo za sle­de­ći put na­ći spon­zo­re i za ži­vot, sa­mo da vi­dim u či­ju nad­le­žnost to spa­da, ne mo­gu ja baš sve sam….
Đu­ri­ću, ne dri­je­maj ne­go pi­ši: „Pri­sto­jan ži­vot, po mo­guć­no­sti da ni­je mno­go pre­šao i da je re­la­tiv­no oču­van…“
Ma, ne znam ni ja šta mu je to, daj mu dva sen­dvi­ča, fla­ši­cu vo­de i ne­ko čvr­sto obe­ća­nje, mo­žda je na to mi­slio, a?