-Pi­še: Mil­ka Šće­pa­no­vić

Mon­stru­o­zni zlo­čin ko­ji se do­go­dio pri­je ne­ko­li­ko da­na, ka­da je zvjer­ski ubi­jen pet­na­e­sto­mje­seč­ni dje­čak, na­tje­rao je na su­ze sve one ko­ji se bo­re za bo­lju bu­duć­nost dje­ce, ko­ji stva­ra­ju bu­duć­nost svo­joj dje­ci, sve one ko­ji su stvo­ri­li dje­cu - ro­di­te­lje.
Dvi­je ri­je­či – ,,smrt­na ka­zna” su naj­spo­mi­nja­ni­je ovih da­na u Cr­noj Go­ri. Kao i svu­da, bez ob­zi­ra na ge­o­gra­fij­ski po­lo­žaj i raz­vi­je­nost dru­štva, pod­stak­nu­ti bi­je­som, lju­di tra­že smrt­nu ka­znu kao na­iz­gled je­di­nu mje­ru ne­mjer­lji­vog zlo­či­na. A bi­jes je, kao što ne­ki po­zna­ti isto­ri­ča­ri re­ko­še, od­raz ne­mo­ći. Očaj­nič­ke ne­mo­ći ko­ja se ra­ši­ri­la Cr­nom Go­rom on­da ka­da je ob­ja­vlje­no da je na mon­stru­o­zan na­čin ubi­je­no di­je­te od stra­ne mu­či­te­lja, pro­go­ni­te­lja, od stra­ne ono­ga ko­ji ga i ni­je stvo­rio i ko­ji je imao naj­ma­nje pra­va da i ton po­vi­si na ne­du­žno di­je­te. Ni­kad ne mo­že da po­sto­ji do­bar raz­log da se ubi­je čo­vjek, a ka­da se ra­di o ne­du­žnom dje­te­tu, on­da je to zlo­čin bez prem­ca, zlo­čin ko­ji ne mo­že opi­sa­ti ni­jed­na op­tu­žni­ca, ko­ji ne mo­že ima­ti prav­nog za­stup­ni­ka, zlo­čin ko­ji ne mo­že da se pra­šta. Ubi­stvo ne­vi­nog bi­ća, tek ro­đe­nog, sprem­nog da po­le­ti, sra­mo­ta je za sva­kog po­je­din­ca ko­ji je znao da se ne­što čud­no de­ša­va, a da to ni­je pri­ja­vio nad­le­žnim in­sti­tu­ci­ja­ma. Isto­ri­ja pam­ti zlo­či­ne i nji­ho­vu su­ro­vost, s tim da su u ne­kim vre­me­ni­ma zlo­či­ni po­vre­me­no bi­li i le­ga­li­zo­va­ni, a su­ro­vost ni­je bi­la ka­žnji­va. Da­nas, u 21. vi­je­ku, gu­bi­mo dje­cu. Do­zvo­lja­va­mo mon­stru­mi­ma da ih ubi­ja­ju, do­zvo­lja­va­mo da ču­je­mo da se ne­što de­ša­va, a ne že­li­mo da re­a­gu­je­mo, jer se bo­ji­mo. Kad se sve za­vr­ši tra­gič­no, če­mu pri­ča, če­mu sve?! Da iole raz­mi­šlja­mo u da­tom mo­men­tu, ne bi že­ne i dje­ca bi­li naj­su­ro­vi­je ubi­je­ni u vre­me­nu ka­da te­ži­mo Evrop­skoj uni­ji. Že­li­mo smrt­nu ka­znu za mu­či­te­lje, za zlo­čin­ce, za mon­stru­me ko­ji nam ubi­ja­ju po­tom­stvo. Ako je za­tvor je­di­no rje­še­nje za one ko­ji se­bi do­zvo­lja­va­ju da spu­ste ru­ku na ne­du­žno di­je­te, on­da ti­me oprav­da­va­mo i dje­lo.
Ni to da Cr­na Go­ra ni­je do­ra­sla evrop­skim nor­ma­ma ni­je raz­log ko­ji bi mo­gao da ob­ja­sni ubi­stvo ne­du­žnog dje­te­ta, ali je­ste ar­gu­ment za vra­ća­nje smrt­ne ka­zne. Ako se ta­ko gle­da, on­da ni Evro­pa ni­je sop­stve­nim nor­ma­ma do­ra­sla. U su­prot­nom ne bi, pri­je šest go­di­na, ka­da je Austri­ja odav­no već bi­la u Evrop­skoj uni­ji, svi­jet ostao za­pre­pa­šćen ka­da se ot­kri­lo da je Jo­zef Fricl svo­ju kćer­ku dr­žao za­tvo­re­nu 24 go­di­ne, mu­čio je i si­lo­vao. Ta­da su pri­jet­nje smr­ću, i Fric­lu i nje­go­vom advo­ka­tu, sti­za­le i iz naj­ra­zvi­je­ni­jih evrop­skih dr­ža­va, i iz svih nji­ho­vih dru­štve­nih slo­je­va. Da li tre­ba da če­ka­mo da nam ubi­ju još ne­ko di­je­te da bi kao lju­di, kao gra­đa­ni, kao in­sti­tu­ci­je, kao dr­ža­va re­a­go­va­li?
Drh­ti mi ru­ka dok sve ovo ku­cam, raz­mi­šlja­ju­ći ka­ko su slo­mlje­na tek ra­ši­re­na kri­la... Mno­go lak­še je kri­ti­ko­va­ti dru­ge ne­go u se­bi su­zbi­ti osje­ćaj ne­mo­ći i po­tre­bu da se, ipak, smi­sli ka­zna ade­kvat­na kr­vo­loč­nom ubi­ci. Sma­tram da bi naj­su­ro­vi­ja ka­zna za ta­kvog ubi­cu, ka­kav je onaj ko­ji dig­ne ru­ku na di­je­te, bi­la smrt­na ka­zna ili za­kon ko­ji bi pro­pi­si­vao od­u­zi­ma­nje svih ljud­skih pra­va. Za­što? Jer ljud­ska pra­va su za lju­de, a ne za zvi­je­ri i ubi­ce. Ono što je do­bro u či­ta­voj si­tu­a­ci­ji je­ste to da se, na svu sre­ću, ne pi­tam ja već se pi­ta­ju sud i dr­ža­va. Jer ako se ika­da bez su­da bu­de su­di­lo, bi­će­mo ka­žnje­ni svi. Sa­mo će bi­ti pi­ta­nje tre­nut­ka. A ,,tre­nu­tak” tre­ba da po­sto­ji za ova­kve zlo­čin­ce.
(Autor­ka je iz­vr­šna
di­rek­to­ri­ca NVO
,,Na­še sun­ce’’)