-Autor: Mi­lan Ru­žić

Ži­vje­ti u Sr­bi­ji zna­či ži­vje­ti od iz­bo­ra do iz­bo­ra. Ži­vot se u mo­joj ze­mlji svo­di na ko­li­či­nu obe­ća­nja ko­ju si spre­man da ču­ješ i na broj la­ži ko­ja se iz njih iz­ro­de, a ko­je mo­žeš da pod­ne­seš. Sr­bi­ja ni­je ho­tel sa pet zvje­zdi­ca, već sve vi­še li­či na stra­ća­ru ko­ja ju­ri za onih dva­na­est sa one pla­ve za­sta­ve. Po­li­ti­ka u Sr­bi­ji je stvar ne­va­spi­ta­nja. Bi­ti dio na­ro­da ne zna­či bi­ti dio onih ko­ji ov­dje ži­ve, već onih ko­ji ov­dje pre­ži­vlja­va­ju.
Ne ži­viš u mo­joj ze­mlji ako ti ni­su svi obe­ća­li ono što ti tre­ba, a ni­su te sla­ga­li. Dok je je­dan ko­ji is­pu­nja­va ono što je obe­ćao, dru­ga je ze­mlja u pi­ta­nju. Sr­bin si ako te gle­da­ju kao di­vlja­ka, ko­lja­ča, te­ro­ri­stu, a po­gle­da­ju li te ika­ko dru­ga­či­je, on­da ti po­gle­daj u pa­soš – ni­je srp­ski. Ako ti na­rod od­u­mi­re i na­pu­šta ovaj brod ko­ji to­ne, u mo­joj si ze­mlji. U ovoj opljač­ka­noj ku­ći ko­ja još uvi­jek ima dr­sko­sti da no­si ime Sr­bi­ja od­lu­ču­ju oni ko­ji ne bi smje­li, a pljač­ka­ju sa­mo oni ko­ji ima­ju. Onaj ko ne­ma, on spa­da u na­rod. Ima li na­ro­da bez dr­ža­ve? Mi smo do­kaz da ima. Ima li dr­ža­ve bez na­ro­da? Opet smo mi do­kaz da ima.
Ka­da oko se­be vi­đaš one ko­ji su se ov­dje ro­di­li, a je­di­ni san im je da odu, si­gur­no si u mo­joj ze­mlji. Ako je sa­dr­žaj tvog gla­sač­kog li­sti­ća je­di­no što in­te­re­su­je one ko­ji te po­zna­ju i je­di­no po če­mu ti su­de, je­di­no zbog če­ga si još uvijek ovdje i je­di­no od če­ga će za­vi­si­ti tvoj ži­vot, on­da si u mo­joj ze­mlji. Mo­žeš da ju­riš prav­du, po­ma­žeš, upo­zo­ra­vaš, pro­svje­tlju­ješ, pod­u­ča­vaš, da­ru­ješ – ni­šta od to­ga ni­ko­me ne zna­či ako ti onaj kru­žić ni­je na pra­vom bro­ju na gla­sač­kom li­sti­ću. Ako la­ješ, uje­daš, za­glu­plju­ješ, pri­je­tiš, va­raš, kra­deš, is­ko­ri­šća­vaš, ba­na­li­zu­ješ, sa­ta­ni­zu­ješ, hu­liš, sva­đaš, hu­škaš, na­za­du­ješ, a ipak na­pre­du­ješ – u mo­joj si ze­mlji! Sve tvo­je za­slu­ge, pri­zna­nja, di­plo­me, na­gra­de su ne­što što te sa­mo ospo­ra­va i dis­kva­li­fi­ku­je, a sva­ka tvo­ja gre­ška je još je­dan or­den na gru­di­ma u ze­mlji u ko­joj ži­vim! Ako si učen – ne­uk si, ako si pa­me­tan – bu­da­la si, ako si do­bar – loš si, ako si ko­ri­stan bez ade­kvat­ne po­li­tič­ke po­za­di­ne – bes­ko­ri­stan si, ako si rad­nik – ne­rad­nik si, ako si­jaš – si­jaš be­smi­šljem, ako pri­čaš – la­ješ, ako mi­sliš – dan­gu­biš, ako go­vo­riš – pri­jet­nja si, ako ne gla­saš – ne po­sto­jiš!
U mo­joj ze­mlji na­gra­đe­ni su naj­go­ri, oti­šli su naj­bo­lji, a si­ro­ma­šni­ma se pro­gla­ša­va­ju bo­ga­ta­ši! Ka­da si u mo­joj ze­mlji, ova­kvoj ka­kva je sa­da, sve ti mo­že bi­ti obe­ća­no, ali ti ni­šta ne smi­je bi­ti is­pu­nje­no. Ako vi­diš ze­mlju u ko­joj se he­ro­ji za­bo­ra­vlja­ju, bu­da­le is­ti­ču, po­no­sni sti­de, ve­li­ki lju­di ospo­ra­va­ju, pa­met­ni iz nje bje­že, znaj da si u mo­joj ze­mlji.
Ako ču­ješ da ti svi ne­što tra­že, pa on­da na­re­đu­ju, ša­ma­ra­ju te, pa mi­lu­ju, pro­go­ne, pa vra­ća­ju, po­ni­ža­va­ju, pa uz­di­žu, vo­le, pa te pre­zi­ru, ci­je­ne, pa plju­ju, oslo­ba­đa­ju te, pa te za­tva­ra­ju, u te­be se ku­nu, pa te pro­kli­nju, on­da znaj da si u ze­mlji iz ko­je sam i ja. La­ko ćeš tu ze­mlju na­ći… Idi ta­mo oda­kle svi od­la­ze! Uđi on­dje oda­kle svi iz­la­ze! Po­gle­daj u ono od če­ga svi od­vra­ća­ju po­gled! Upa­li svje­tla ta­mo gdje su po­ga­še­na!
Na­ći ćeš je ta­mo gdje ne­ma ni­če­ga. Osje­ti­ćeš je kao pla­nin­ski va­zduh u va­ku­u­mu isto­ri­je. Vi­dje­ćeš je­di­ni uve­li list na hra­stu u pro­lje­će kad svi oze­le­ne. Na­ći ćeš ku­kolj u ži­tu. Za­vi­ri u školj­ku ko­ju pro­na­đeš na su­vom i obr­ni ne­be­sa na­gla­vač­ke. Kad sve to ura­diš i pro­na­đeš ne­što, znaj da je to mo­ja ze­mlja.
Ni­je ona kri­va što su je ta­ko iz­da­li, pro­da­li, po­kra­li, pre­bi­li i una­za­di­li. Za­to, bi­lo ko, ko se na­đe u mo­joj ze­mlji, a naj­pri­je mi ko­ji ov­dje ži­vi­mo, bu­di­mo vje­tar ko­ji lju­lja zvo­na na cr­kva­ma i ma­na­sti­ri­ma, bu­di­mo bu­ji­ca ko­ja će ob­ra­do­va­ti su­vi ka­nal, bu­di­mo prav­da ko­ja će is­tje­ra­ti ne­prav­du, bu­di­mo luč ko­ja će za­pa­li­ti va­tru i do­ni­je­ti svje­tlo ovoj ze­mlji ko­ja je ogre­zla u ta­mu, bu­di­mo pr­vi vje­snik ne­kog no­vog pro­lje­ća, bu­di­mo sve ono što ni­su oni ko­ji su nas dov­de do­ve­li i ko­ji nas vo­de da­lje u pro­va­li­ju, ako ima da­lje. Bu­di­mo ču­do, jer nam je sa­mo ono do­volj­no!
A ka­da je na­đeš i do­đeš, ili se vra­tiš, pa ugle­daš ne­što što je sve­to i pro­kle­to, na­smi­ja­no i upla­ka­no, po­bjed­nič­ko i gu­bit­nič­ko, svo­je i tu­đe, ri­jet­ko i če­sto, sit­no i ogrom­no, bož­je i bez­bo­žnič­ko, pa­met­no i pri­glu­po, ne­vi­no i kri­vo, bo­ga­to i si­ro­ma­šno, obe­ća­va­ju­će i obe­ća­no, vi­do­vi­to i sli­je­po, či­sto i uka­lja­no, zlat­no i blat­no, ži­vo i mr­tvo – to je mo­ja ze­mlja i u nje­no te ime mo­lim – po­mog­ni ili se sklo­ni, jer ni­kad ni­je bi­lo po­šte­đe­nih ka­da je Sr­bi­ja usta­la.
wwwi­skra.co