- Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek

Znam da Đek­na još ni­je umr­la, i znam da ne zna­mo ka’ će. Isto ta­ko vr­lo do­bro znam da još ni­ko ni­je uspio da po­bjeg­ne od se­be, a znam i da ni­ka­da ne­će ni us­pje­ti.
Čud­na je ži­vulj­ka to če­lja­de. Va­zda ho­će ta­mo gdje ni­kad ne mo­že sti­ći. Ute­ći od se­be, ugle­da­ti svo­ja le­đa ni­su mo­gli ni oni naj­br­ži, a bo­ga­mi ni oni ko­ji­ma je hva­ta­nje kri­vi­na glav­no i je­di­no za­ni­ma­nje. Ka­ko god, mr­tva tr­ka na sve sta­ze. Bez ob­zi­ra na to što se na taj cilj ni­ka­da ni­je sti­za­lo, ni­ti će ,,bje­ža­ni­ja’’ je jed­na od glav­nih oso­bi­na da­na­šnjeg ,,tr­ka­ča’’.
Ho­će ,,po­be­gu­lja’’ ta­mo, oda­kle bi sve dru­go i sve dru­ge da vi­di, osim se­be i svog je­di­nog ,,ja’’. Umi­sli­la ,,po­be­gu­lja’’ da se skri­va­njem i la­ži­ma isti­na mo­že na­sa­ma­ri­ti. Na­bil­do­va­la la­žne osmi­je­he, pa bi ta­ko vje­štač­ka i pla­stič­na da okre­ne li­ce pre­ma sun­cu. Sjen­ku bi svo­ju ova ne­spret­na i ne­sret­na ku­ka­vi­ca, da mo­že ika­ko, da pre­tek­ne. Ma, da mo­že ne­ka­ko da je po­klo­pi, da je spljo­šti, u ze­mlju da je sa­tje­ra. Ka­ko bi ra­do ova ,,pti­ca tr­ka­či­ca’’ kao noj za­bi­la gla­vu u pi­je­sak, a da joj zad­nji­ca dio pu­ta vi­di. Sve bi da­la ova ,,šam­pi­on­ka’’ da mo­že ne­koj dru­goj se­bi po­klo­ni­ti po­bjed­nič­ki pe­har, pa ga di­ći uvis, iz ina­ta onoj pr­voj i pra­voj što joj se u du­ši gu­ši. Iza­šla bi ,,po­be­gu­lja’’ iz svo­je ko­že da ika­ko mo­že, ma­kar je i po­de­ra­la. Ju­ri­la bi ona i gla­vom bez ob­zi­ra, sa­mo da stig­ne ta­mo gdje ni­ko ni­je sti­gao. Ru­ši­la bi i zna­ko­ve po­red pu­ta, pa ne bi u svo­joj mr­tvoj tr­ci ni okre­nu­la gla­vu na An­dri­će­ve ri­je­či ,,Va­zdan kao da bje­žiš, prem­da znaš da bje­ža­nje ne do­no­si spas. Bje­ža­nje je hod una­zad. Od se­be ne mo­žeš po­bje­ći. A, kad već ne mo­žeš od se­be po­bje­ći, za­sta­ni. Po­gle­daj li­je­vo i de­sno. Shva­ti­ćeš, ako do­bro po­gle­daš, da ni­si ov­dje iz­me­đu ne­ba i ze­mlje sa­mo se­be ra­di’’.
Ne do­pi­ru ove bla­go­tvor­ne ri­je­či na­de i upo­zo­re­nja do sa­mo­lju­bljem i ku­ka­vič­lu­kom is­pu­nje­ne ,,po­be­gu­lje’’. Ne zna ona da su mno­gi na tom uza­lud­nom pu­tu bje­ža­nja, pri­je sve­ga, iz­gu­bi­li se­be. Ga­zi­la bi ona pre­ko dru­gih ne ma­re­ći za nji­ho­ve du­še, sa­mo da se mo­že do­ko­pa­ti ne­ke ta­mo se­be, one što je ni­kad sre­la ni­je. E, da mo­že, ka­ko bi joj s ape­ti­tom pre­ću­ta­la oda­kle do­la­zi i ka­ko bi joj sa­mo za­ma­za­la oči še­pu­re­ći se ,,no­vim ru­hom’’. S uži­va­njem i po­no­som bi se, da mo­že, ova ,,he­ro­i­na’’ oki­ti­la tu­đim per­jem. E, da mo­že na vrh br­da bi se po­pe­la pa vik­nu­la da je sti­gla i da je se­bi ute­kla! E, da mo­že, ali ne mo­že! Uza­lud se ,,po­be­gu­ljo’’ tru­diš, uza­lud ,,tre­ni­raš’’, uza­lud se ba­tr­gaš. Ne mo­žeš ni ma­kac, pa to ti je! Ako opet kre­neš u taj po­hod be­smi­sla, na isto ćeš mje­sto sti­ći. Usred svo­je mu­ke. Ne­go, za po­če­tak se ti, ona­ko pr­sa u pr­sa, su­o­či sa so­bom. Is­pri­čaj po­šte­no se­bi ka­kvi te ja­di mu­če. Oša­ma­ri slo­bod­no svoj ku­ka­vič­luk, une­si mu se u li­ce. Pri­znaj gre­ške, sa­mo ta­ko pro­na­ći ćeš onu pra­vu is­kre­nu se­be. Po­bje­ći je naj­lak­še, naj­te­že je osta­ti u se­bi.
Za­to, dra­gi mo­ji, bez vr­da­nja i bez še­vr­da­nja. Ne­ma nam bo­ljeg dru­ga, ni sa­bor­ca od onog rat­ni­ka u na­ma. Bo­ri­te se. Ja tu bit­ku ne na­pu­štam. Ni ja, ni moj bič. Jer bje­ža­nje od se­be je kič.
(Autor­ka je pje­sni­ki­nja)