-Autor: Vla­di­mir Gli­go­rov

Kor­bin, vo­đa la­bu­ri­sta, pred­sta­vio je stav svo­je stran­ke o od­no­si­ma Ve­li­ke Bri­ta­ni­je s Evrop­skom uni­jom. Tu je klju­čan nje­gov od­nos pre­ma ca­rin­skoj uni­ji, a po­tom sa­rad­nja s evrop­skim je­din­stve­nim tr­ži­štem. Naj­pri­je, u če­mu je raz­li­ka iz­me­đu ca­rin­ske uni­je i je­din­stve­nog tr­ži­šta? Pod pr­vim se pod­ra­zu­mi­je­va za­jed­nič­ka ca­rin­ska po­li­ti­ka pre­ma tre­ćim ze­mlja­ma. Ona mo­že da bu­de pu­na ili dje­li­mič­na. Po­ne­kad ze­mlje že­le da pre­u­zmu ca­rin­sku po­li­ti­ku ne­ke dru­ge ze­mlje ili, kao u ovom slu­ča­ju, re­gi­o­nal­ne za­jed­ni­ce pre­ma tre­ćim ze­mlja­ma, re­ci­mo, u obla­sti tr­go­vi­ne in­du­strij­skom ro­bom. Ili i u uslu­ga­ma. Ili u sve­mu. Oko to­ga je, na­rav­no, po­treb­no po­sti­ći do­go­vor. Po­sli­je to­ga, even­tu­al­ne pro­mje­ne u ca­rin­skoj po­li­ti­ci mo­gu da vo­de ili pri­hva­ta­nju tih pro­mje­na ili na­pu­šta­nju ca­rin­ske uni­je. La­bu­ri­sti se sa­da za­la­žu za pu­nu ca­rin­sku uni­ju sa Evrop­skom uni­jom, što zna­či da će u bu­duć­no­sti nji­ho­va ze­mlja pre­ni­je­ti ca­rin­sku po­li­ti­ku na Evrop­sku uni­ju.
Je­din­stve­no tr­ži­šte je vi­še od ca­rin­ske uni­je, jer pod­ra­zu­mi­je­va ne sa­mo je­din­stve­nu tr­go­vač­ku po­li­ti­ku već i je­din­stve­no ure­đe­nje unu­tra­šnjeg tr­ži­šta. La­bu­ri­sti bi htje­li da se to od­no­si na sva tr­ži­šta osim na tr­ži­šte ra­da, ma­da nji­hov naj­no­vi­ji stav o to­me za­pra­vo sa­mo obe­ća­va uti­caj na pre­ko­gra­nič­na kre­ta­nja rad­ni­ka, a ne i ne­ka po­seb­na ogra­ni­če­nja. Raz­li­či­te vr­ste uti­ca­ja na kre­ta­nje rad­ni­ka unu­tar Evrop­ske uni­je već po­sto­je u mno­gi ze­mlja­ma, ta­ko da to čak i ne bi bi­lo ne­što što je u ne­skla­du sa je­din­stve­nim tr­ži­štem, ona­kvim ka­kvo je sa­da. Je­di­no što Bri­ta­ni­ja ne bi mo­gla da uti­če na pro­mje­ne u tr­ži­šnim pro­pi­si­ma do ko­jih će ne­mi­nov­no do­la­zi­ti.
Ko­nač­no, la­bu­ri­sti su sa­da sprem­ni da pri­hva­te do­pri­no­se bu­dže­tu Evrop­ske uni­je ka­ko bi obez­bi­je­di­li član­stvo u ca­rin­skoj uni­ji i pri­su­stvo na je­din­stve­nom tr­ži­štu. Raz­log to­me je nji­hov ra­zu­mljiv strah od to­ga da će na­pu­šta­njem Evrop­ske uni­je, uko­li­ko je ono pot­pu­no, za­po­sle­ni, rad­ni­ci da­kle, iz­gu­bi­ti pra­va ko­ja sa­da ima­ju. Ovo je pred­vi­dlji­vo. Uko­li­ko Bri­ta­ni­ja že­li da za­mi­je­ni tr­ži­šte Evrop­ske uni­je ne­kim dru­gim, bi­lo da je ri­ječ o Ame­ri­ci, Ki­ni ili In­di­ji, tr­go­vač­ki ugo­vo­ri ko­je će s nji­ma sklo­pi­ti ili će pod­ra­zu­mi­je­va­ti pri­hva­ta­nje ni­žih stan­dar­da za za­po­sle­ne, ili će sa­ma tr­go­vi­na to­me vo­di­ti jer će ina­če bi­ti te­ško obez­bi­je­di­ti kon­ku­rent­nost na tim tr­ži­šti­ma. Ov­dje mo­žda ima smi­sla ma­la di­gre­si­ja. Mno­gi ko­ji su u Bri­ta­ni­ji gla­sa­li za na­pu­šta­nje Evrop­ske uni­je ra­ču­na­li su s ti­me da će sma­nje­na kon­ku­ren­ci­ja stra­nih rad­ni­ka do­ve­sti do po­ve­ća­nja nji­ho­vih pri­ma­nja, a i do ve­će si­gur­no­sti za rad­na mje­sta. Ovo je uglav­nom u ne­skla­du sa či­nje­ni­ca­ma, jer stra­ni rad­ni­ci u naj­ve­ćoj mje­ri ne kon­ku­ri­šu do­ma­ćim. Na­su­prot to­me, ve­ća okre­nu­tost tr­ži­šti­ma na ko­ji­ma su i na­kna­de ni­že i pra­va ma­nja sva­ka­ko će uti­ca­ti na pla­te i pra­va bri­tan­skih rad­ni­ka. Sa sta­no­vi­šta Kon­zer­va­tiv­ne par­ti­je, to je po­li­tič­ki pri­hva­tlji­vo jer će za­pra­vo po­ra­sti uti­caj onih ko­ji za njih gla­sa­ju, ali to je bez sum­nje ne­po­volj­no po La­bu­ri­stič­ku par­ti­ju, ko­ja bi da pred­sta­vlja rad­ni­ke i za­po­sle­ne.
Šta to go­vo­ri o sa­moj Evrop­skoj uni­ji? Pri­je sve­ga da po­sto­ji za­in­te­re­so­va­nost čak i ze­ma­lja kao što je Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja da ima­ju pri­stup nje­nom je­din­stve­nom tr­ži­štu. I za­i­sta, pr­vo­bit­ni mo­tiv za pri­stu­pa­nje ta­da­šnjoj Evrop­skoj eko­nom­skoj za­jed­ni­ci bio je upra­vo taj da se slo­bod­no tr­gu­je sa čla­ni­ca­ma za­jed­ni­ce. Taj je mo­tiv jak i ka­da je ri­ječ o svim dru­gim ze­mlja­ma čla­ni­ca­ma Uni­je. Ključ­ni raz­log zbog ko­jeg se Evrop­ska uni­ja još uvi­jek ni­je ras­pa­la je­ste in­te­res da se bu­de dio je­din­stve­nog tr­ži­šta. Ta­ko da dok je tog in­te­re­sa, op­sta­će i Evrop­ska uni­ja.
Ovo­me bi tre­ba­lo do­da­ti i in­te­res za član­stvo u mo­ne­tar­noj uni­ji. Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja ni­je mo­ra­la i ne mo­ra da se ba­vi eurom, jer ni­ka­da ni­je od­u­sta­la od sop­stve­nog nov­ca. Me­đu­tim, ze­mlje kao što je, na pri­mjer, Ita­li­ja ima­ju in­te­res da ko­ri­ste euro za­to što jef­ti­ni­je mo­gu da fi­nan­si­ra­ju svo­je pri­vat­ne i jav­ne du­go­ve ne­go što bi to bio slu­čaj ako bi se vra­ti­li li­ri. To či­ni pri­vat­ne i jav­ne bu­dže­te odr­ži­vi­jim ne­go što bi bi­li uko­li­ko bi se pla­ća­le ve­će ka­ma­te. Po­go­to­vo sa­da ka­da će se ka­mat­ne sto­pe, ka­ko iz­gle­da, po­ve­ća­va­ti ma­nje-vi­še svu­da u svi­je­tu. Iz­van eura, Ita­li­ja bi već sno­si­la tro­ško­ve oče­ki­va­ne pro­mje­ne mo­ne­tar­nog re­ži­ma ame­rič­ke cen­tral­ne ban­ke, dok će taj efe­kat bi­ti spo­ri­ji i znat­no bla­ži unu­tar evrop­ske mo­ne­tar­ne uni­je. Ko­nač­ni raz­log što se Evrop­ska uni­ja ne ras­pa­da je­ste ve­ća bez­bjed­nost, sva­ka­ko naj­va­žni­ji evrop­ski pro­blem, isto­rij­ski po­sma­tra­no. Ka­ko je do ukla­nja­nja te­ri­to­ri­jal­nih su­ko­ba do­šlo jer su tr­go­vač­ki, ko­mer­ci­jal­ni in­te­re­si u osno­vi evrop­skog po­li­tič­kog si­ste­ma, ni­vo bez­bjed­no­sti ko­ji sa­da pre­o­vla­đu­je u Evro­pi, i za­pra­vo sa­mo unu­tar Evrop­ske uni­je, zah­ti­je­va ve­o­ma ma­le po­li­tič­ke i voj­ne tro­ško­ve. La­ko je vi­dje­ti ka­ko bi iz­gle­da­li od­no­si me­đu dr­ža­va­ma uko­li­ko bi se po­če­lo raz­mi­šlja­ti, što bi se re­klo, ge­o­po­li­tič­ki i ge­o­stra­te­ški.
Ta­ko da se Evrop­ska uni­ja još uvi­jek ne ras­pa­da za­to što je je­din­stve­no tr­ži­šte ko­ri­sno čak i oni­ma ko­ji bi da je na­pu­ste, za­to što se lak­še pre­va­zi­la­ze fi­nan­sij­ske kri­ze i za­to što su ri­zi­ci po bez­bjed­nost zna­čaj­no sma­nje­ni. To još uvi­jek ne zna­či, kao što zna­mo iz ju­go­slo­ven­ske i post­ju­go­slo­ven­ske isto­ri­je, da se Uni­ja ne­će sve­jed­no ras­pa­sti, ali za­sad još uvi­jek ne­će.
Pe­šča­nik.net