-Piše: Jovo Pejović

Davno sam naučio da razum čini čovjeka, ali ga u životu mora voditi srce da bi put imao smisla. Žan Žak Ruso je rekao: „Možemo se obrazovati i za ljekara i za ratnika, ali se možemo vaspitavati samo za čovjeka.“ Ova izreka bi mogla biti formula na kojoj se izgrađuje i vaspitava jedno društvo koje bi u prvi plan stavilo čovjeka koji bi bio po mjeri Rusoa. Kriza morala koja nas je zapljusnula sa svih strana nije zaobišla ni našu državu, naprotiv, stiče se utisak da se ovdje primila brže i lakše nego što su i najveći optimisti mogli očekivati. Preko noći smo od jedne mirne zemlje postali zemlja crnih hronika. Obračuni kriminalnih grupa i privredni kriminal, narko, građevinska i koja sve još ne mafija postale su stalni pratioci naših života. Takvom stanju umnogome pogoduje ukupna ekonomska i politička situacija u kojoj se Crna Gora nalazi. Demagozi, politikanti, foliranti, najamnici režima i međunarodnih organizacija preplavili su političku scenu. Oni koji prepoznaju probleme i koji imaju hrabrosti da se suprotstave pohari Crne Gore izloženi su progonu režima. Žali mi se mnogo časnih ljudi koji su čitavog života poštenim radom, sa svojih deset prstiju, vodili borbu da prehrane sebe i svoju porodicu, koji nikada ni mrava nijesu zgazili, a kamoli nekome naudili, da ih režim, ne znaju zbog čega, privodi na informativne razgovore, vrši pretrese stanova, porodičnih kuća, pokušavajući da ih pred komšijama i ukupnom javnošću ponizi. Danas niko ko drugačije misli od režima nije siguran šta ga sjutra čeka, bez ikakvog povoda svi mogu biti hapšeni, maltretirani i šikanirani, bez mogućnosti da se brane. Danas građani koji glasaju opoziciju žive pod strahom od izmišljenih, montiranih krivičnih djela u režiji režima i njihovih lokalnih požmirepa. U ovaj scenario uklapa se i progon poslanika DF-a koje režimski sudovi, mediji, policija, pa čak i građani koji podržavaju režim šikaniraju i progone. Najnovija hapšenja i najave hapšenja čelnika DF-a imaju za cilj da pošalju poruku svim građanima koji drugačije misle šta mogu očekivati, budući da se od progona vlasti ne mogu odbraniti legitimni predstavnici naroda. Mnogo je onih koji se pitaju kako bi prošli opozicioni građani da su na svojim protestima nosili transparente s natpisima da su čelnici režima fašisti, kao što su to u noći 29. novembra činile pristalice režima, nazivajući mitropolita Amfilohija i čelnike DF-a fašistima. Naravno, režim te i takve građane doživljava kao nacionalne heroje o čemu govori podatak da zbog toga niko nije pozvan na odgovornost. Prepoznao sam u televizijskim prilozima sa tog skupa među tim velikim Crnogorcima i one koji su, kada im je to bilo profitabilno, nosili Titove slike, slike Slobodana Miloševića, Šešelja i Momira Bulatovića, i organizovali prikupljanje pomoći srpskom narodu u BiH devedesetih godina. Znam i one koji su proslavljali 29. novembar i slavili 1. decembar, Dan ujedinjenja, i kako se od njihovog jugoslovenstva nije moglo opstati. Nažalost, to je Crna Gora, zemlja u kojoj je ubijana sloboda govora, u kojoj se građani primoravaju da služe režimu i u kojoj se opozicioni glasači tretiraju kao neprijatelji države, odnosno kao građani drugog reda.
Bolje upućeni u istoriju Crne Gore kažu da je na ovim prostorima uvijek bilo konvertita. To vrijeme se ponovo vraća. Sve to se radilo i radi zbog ličnih interesa. Kada krene moralno propadanje, onda se pred državom otvara provalija bez dna. Znam mnogo ljudi koji su godinama bili pritiskani od režima da bi na kraju popustili. Neko je to radio da bi sačuvao radno mjesto, neko da bi zaposlio člana porodice, neko da bi preživio. Svi oni koji istinski vole Crnu Goru s pravom se pitaju zašto režim stalno insistira na podjelama ako se zna da su nas podjele uvijek vodile u katastrofu, s nesagledivim posledicama. Igranje na kartu podjela u najvećem broju slučajeva nije proizvod želje da se instistira na kontinuitetu stremljenja svojih predaka već na lovu u mutnom. Tako su danas, nerijetko, potomci četnika najžešći čuvari lika i djela partizana i obrnuto. Ista je situacija i sa potomcima bjelaša i zelenaša, kao što su nekada veliki Srbi sada postali veliki Crnogorci i obrnuto. Današnji političari i sudije, ali i druge ličnosti bili su u raznim periodima života saučesnici malih i velikih prevara koje su im donosile malu ili veliku korist. Ko je makar jednom u životu učestvovao u bilo kakvoj prevari, pa makar na nju bio primoran, teško da može biti pravedan. Nemoralnost se kao zarazna bolest prenosi na sve pore društva i postaje obrazac ponašanja. Ako se prisjetimo svih izbornih prevara i protagonista tih prevara, teško da se može vjerovati u moralnost onih koji su bili protagonisti tih prevara. Svi znamo da je to tako i svi ćutimo i mirno posmatramo, kao da se to nas ne tiče, kao da nijesmo naučili staro pravilo da mečka jednoga dana može zakucati i na naša vrata. Moralni genocid je najstravičniji zločin i tihi ubica časnih i moralnih ljudi, ali i čovječanstva. Od kada smo prestali da se vaspitavamo za čovjeka, izgubio se razum, a zbog čega nam se sve ovo i dešava.