-Piše: dr Blažo Zlopaša

Selo Ozrinići kraj Nikšića počelo je da postaje poznato polovinom aprila 1941, na samom početku Drugog svjetskog rata, a posebno u vihoru rata. Ozrinićane zadesi čudo neviđeno; napadali su ih i partizani i četnici. Nijesu su ih ubijali, nego su im kuće preturali. Htjeli su Ozrinićanima da otimaju pare i zlato, jer su preko noći postali bogataši- milioneri. Kralj Petar II Karađorđević i Vlada Kraljevine Jugoslavije došli su limuzinama do Nikšića, a Narodna banka Kraljevine dovukla je u Nikšić sve što se nalazilo u njenom trezoru; dinare i zlato. Sa maloljetnim kraljem došao je sav vojni vrh koji je po nalogu Engleza izveo vojni puč 27. marta 1941. Na kraljevski tron doveden je maloljetni kralj Petar II. Danas je jasno kako se neiskusno dijete moglo snaći u ovoj prljavoj igri Engleza, a ostao je bez oca u atentatu u Marselju kada je imao 11 godina. Njegovog oca, unuka kralja Nikole, rođenog na Cetinju, ubili su oni kojima je 1918. donio slobodu od ropstva pod Austrougarima, koji su do tada bili niko i ništa, sem austrougarski vazali. Maloljetni kralj Petar II kada su ga doveli na kraljevski tron nije znao šta se dešava, kao što ni mi danas ne znamo šta se ovo dešava, nego oko sebe gledamo čudo neviđeno naručeno iz nekog centra!? Maloljetni kralj, na proputovanju za Nikšić, preko Pala kod Sarajeva svratio je do Manastira Ostrog sa patrijarhom Gavrilom Dožićem. Otputovao je za Nikšić, a patrijarh je ostao u Ostrogu. Kralj je prespavao jednu noć u selu Brezovik, u zgradi u kojoj se danas nalazi zdravstveni sanatorijum, a Vlada u hotelu „Amerika“ Spasoja Vujovića u centru grada. Sjutradan svi su bili na aerodromu Kapino polje, spremni za bježaniju iz zemlje. Mladog kralja od Brezovika do aerodroma odvezao je moj prvi komšija, šofer Jovan Vukotić. Malo ko zna da je sa kraljem doputovala i jedna djevojka iz Niša, kraljeva ljubav, sa kojom se upoznao kao đak vazduhoplovne škole u Nišu. Nijesu joj dozvolili da uđe u avion, ostala je da plače na Kapinom polju. General Bora Mirković izbacivao je iz aviona nekoliko ukrcanih jer je trebalo stvoriti mjesto za sanduke sa zlatom. U Nikšić su stigle dvije transportne kolone sa zlatnim sanducima i ogromnom količinom dinarskih novčanica u vrećama. U prvoj koloni stiglo je 166 sanduka težine 8.300 kg zlata u polugama, a u drugoj 38 težine 1.900 kg. Ovu priču ispričao mi je major, pilot kraljevskog vazduhoplovstva Sveto Lolić, koji je sa nikšićkog aerodroma odletio sa kraljem i članovima Vlade. Tvrdi da je od 204 sanduka zlata na Kapino polje stiglo svega 18 sanduka. Major Lolić dugo je živio u Londonu, a od onog dana kada je poletio sa nikšićkog aerodroma nije se vraćao u Jugoslaviju. Slučajno, na letu London-Pariz, upoznali smo se i nekoliko dana družili u Parizu. Imao je želju da se vrati u Jugoslaviju, ali se plašio komunističke vlasti. Obećao sam da ću preko svojih prijatelja to provjeriti. Dočekao sam ga na dubrovačkom aerodromu Ćilipi i nastavili smo druženje. Od Sveta sam doznao mnoge detalje o puču 27. marta 1941. jer je bio učesnik u njemu. Dan prije, tajno je odletjela grupa za London, na čelu sa generalima Borom Mirkovićem, Dušanom Simovićem, braćom Knežević i drugima, gdje su dobili instrukcije i 18 hiljada engleskih funti za izvođenje puča. Pitam ga: „ Sveto, zar tako jeftino uvedoste državu u krvoproliće?“ Sveto odgovara: „To je samo bila akontacija, ali su nas lukavi i podli Englezi prevarali, čekali da vide da li ćemo posao odraditi kako treba!“ Nastavih da mu pričam kakve muke spopadoše Ozrinićane kad pobjegoše sa Kapina polja. Dio zlata ostavljen je u manastiru Ostrog. Iako je Crna Gora bila pod okupacijom Italije, došli su Njemci i odnijeli jednu količinu, a patrijarha Dožića držali na kiši i odatle ga odveli u zloglasni logor Dahau.To zlato poslije rata vraćeno je Jugoslaviji. Ali jedan dio sakriven u Ostrogu otkrila je UDBA i to je nestalo bez traga. Na početku aerodroma, blizu Vukovog mosta bila je samo kuća jednog Nikšćanina. Dobar i omiljen, jer je kao samouki „doktor“ s uspjehom liječio ljude kad bi neko slomio ruku ili nogu. Sveto se prisjetio tog gostoljubivog domaćina, jer se glavna gužva istovara sanduka sa zlatom dešavala oko njegove kuće. Čašćavao ih je svo vrijeme kafom i pićem. U opštoj gužvi i panici dok su sanduke zlata ubacivali u avione, domaćin je na brzinu ćapio jedan, unio ga u kuću i sakrio. Sjutradan, zakopao ga je pored kuće. Imao je šta da ostavi i praunucima. Ali, pod stare dane zavadi se sa ženom i razvede. Žena ga prijavi UDBI, koja otkri i odnese taj sanduk sa zlatom.
No, najveće muke zadesiše Ozrinićane; jer sa zlatom je bila jedna priča, a sa papirnatim novcem u vrećama druga. Predstavnici Narodne banke donesoše odluku da ga unište u pećini, brdu Trebjesa, blizu Ozrinića. Napuniše pećinu milonima dinara, poturiše mine ispod para i zapališe. Mine ekslodiraše, oburdaše kamenje koje ugasi vatru. Tog dana Ozrinićani su krenuli na pazar u Nikšić, s natovarenim konjima i magaradima. Kad ugledaše da iz pećine izbija veliki dim, potrčaše da vide šta se to dešava u pećini. Desi se čudo neviđeno! Razletjele se hiljadarke na sve strane. Za novčanicu od hiljadu dinara mogao se kupiti vo. Rastovariše konje i magarad i natovariše vreće sa milionima dinara. Odnesoše ih u Ozriniće, vratiše se, jer im bi malo, i natovariše još po nekoliko vreća. Kada ostali Ozrinićani saznadoše, navališe na pećinu. Saznadoše i Nikšićani za pećinske pare, navališe i oni. Razlećeše se Ozrinićani do Dubrovnika, Sarajeva i drugih gradova. Pokupovaše sve i svašta. Dva Ozrinićanina kupiše i klavire, iako nikad niko nijednu notu nije znao, niti je udario klavirsku dirku. Ostaviše ih u štalama, rekoše kad se rat završi počeće i svirka. Komšinica pozva komšinicu na kafu, i poče da se hvali da je njihov klavir bolji i ljepši, jer po noći sam svira. Naime, komšinica nije spustila poklopac na dirke klavira, a kokoške skačući po štali skakale su po dirkama izvodeći „ozrinićku simfoniju“ koja će biti pretočena u prvi crnogorski film „Zle pare“. Film se na festivalu u Puli okiti zlatnom medaljom. Slavni Ozrinićanin, režiser Živko Nikolić, koji za života postade klasik, rođen je u Ozrinićima nekoliko mjeseci pošto njegove seljake zadesi čudo neviđeno, kad preko noći postadoše bogataši- milioneri. Živko napravi film „Čudo neviđeno“ i okiti se za ovo veliko umjetničko djelo zlatnom medaljom. Ozrinići su davno, prije zlih pećinskih para i zlatnih filmova, počeli da se kite zlatnim medaljama. Ta čast pripade jednom Nikoliću, slavnom oficiru nosiocu Zlatne Obilića medalje i još devet ratnih odlikovanja za junaštvo.Ostavi u amanet pokoljenjima šta će mu na grobu pisati: da se borio za „srpske ideale“. Zlatnu Obilića medalju kao vojno odlikovanje ustanovio je Petar II Petrović Njegoš 1847. Crnogorski vladari ovo odlikovanje dodjeljivali su slavnim ratnicima. Između mnogih čuda koja se dešavaju u Crnoj Gori desi se i nezapamćeno- anticivilizacijsko, antihrišćansko, anticrnogorsko i antisrpsko, veliko čudo neviđeno! Rektoru crnogorskog univerziteta zasmeta prađedov amanet, što je sebe smatrao srpskim junakom, oskrnavi mu grob, ukloni nadgrobnu ploču i stavi novu. Rektor se pravda da je grob privatna stvar. Ovaj nije, jer je na njemu ispisana slavna istorija, a skrnavljenjem nadgrobne ploče rektor poručuje kakvu istoriju treba da uče studenti. Durmitorac Radenko, kad ču za ovo čudo neviđeno, uze gusle i pjesmom posla poruku praunuku: „Crna Gora jes malena, al‘ je časna i poštena. Tu unuci đedu svome, sad nadgrobnu ploču lome, samo zato, đede mio, što si častan srpski junak bio!“
U Crnoj Gori se i dalje dešavaju čuda neviđena- podigoše spomenik Titu, a proglasiše počasnim građaninom Podgorice Stipu Mesića, čovjeka koji je dao istorijsku izjavu: „Izvršio sam zadatak, Titove Jugoslavije više nema!“Jedan crnogorski ministar, nebitna ličnost, čas izjavljuje jedno, a čas drugo. Poslednji „biser“ mu je izjava: „Svako ima pravo na vojsku, pa i Kosovo!“ Ovih dana pridruži im se i Sulejman Ugljanin, protestnom šetnjom „1918. godina okupacije Sandžaka! “Može se očekivati da će crnogorski ministar dati i novu izjavu: „Svako ima pravo na vojsku, pa i Sandžak!“ Pošto su priznali Kosovo, proglasili Veliku narodnu skupštinu u Podgorici ništavnom i sramnom, podigli lažni spomenik komitama, neće biti iznenađenje ako i Sandžak priznaju kao državu i predlože prijem u UN! Svi se pozivaju na „nauku“ jednog crnogorskog istoričara koji je prvi „Božićnu pobunu“ pretvorio u „ustanak“ i „dokazao“ „teror“ oslobodilačke vojske fotografijom „vješanja“ Crnogoraca 1920. na Cetinju! Međutim, ta fotografija pokazuje istinu- vješanje Srba 1914. u Trebinju! Bruka! Kako se brzo zataška ovaj skandal i „ naučni dokaz“ crnogorskog istoričara da je ujedinjenje bilo okupacija!? Mnogo je čuda neviđenih ovih dana, pa ću ovaj tekst završiti riječima slavnog crnogorskog glumca Petra Božovića: „Ljudi, dokle će ovo, zna li iko?!“

---