-Piše: Milutin Mićović

„Došao sam do zaključka da se sa sobom ništa ne pitam. To ide kako ide, to jest uvijek po nekoj logici, koja mi ostaje skrivena. I tek kad vidim da je ta neotkrivena logika jaka koliko nesaglediva, i da se neuporedivo bolje u mene razumije, nego ja u samog sebe, onda još lakše otjeram svaku logiku od sebe, koju bih unaprijed smilio i prepuštam se putu koji me vodi na nove rudokope, a potom daje radost i bezbrižnost“.

Nijesu, naravno ovo moje misli, nego mog prijatelja, sa kojim se povremeno konsultujem povodom dubljih pitanja i preispitivanja. Jednom sam mu rekao: „Ne bih ja pisao ove kolumne, ali me nešto primorava na to, ne samo da me primorava, nego kao da neko meni nepoznat, uzme moju ruku, pa i moj um, i napiše to što napiše. Ja tog prijatelja nikad nijesam vidio, ali je bliži meni od mene samog. To je ono što me istovremeno i zabrinjava i relaksira“. Sagovornik me je odmah opomenuo: „Nemoj da govoriš komplikovano, nauči da pojednostavljuješ misli, jer komplikovane misli ne postoje“. „Kako ne postoje misli“, pitam ga skoro već malo uzbuđen i malčice razdražen? „Ne postoje misli, postoji samo život. Postoji samo život koji pojednostavljuje sve misli, ostvarujući ih. Dok čovjek misli, sve je komplikovano, kad živi, sve je jednostavno. Jesi li to doživio, jesi li to vidio”, pita me... „Da, jesam, kažem mu, ali čovjek ne može uvijek da bude u toj jednostavnosti. Vidiš li gdje smo, u kojoj zemlji, u kojoj državi, u kojem svijetu živimo.“

I kao da je moj sagovornik nekako preuzeo vlast nadamnom, i mojim mislima, pa mu ispričah i ono što sam mislio da neću.

„Ti vazda živiš u čistoti, i u dobrim mislima, iako je svijet pun prljavštine. Ti si se zaštitio sopstvenom aurom, koju više ništa ne može uprljati. A ja živim u ovom svijetu, punom opačine, prevara i podvala, zle krvi, otrova i ubistava. I često posegnem da izanaliziram ovaj svijet, parče ovog svijeta, koje se zove Crna Gora. I osjetim tada da se udaljim od onog svog prvog elementa, od suštine i čistote. Znate, ponekad ja pišem i političke tekstove, društveno-političke. Toliko me opsjedne to da se uplašim da ću izgubiti suštinu, i čistotu. Tada poželim da se zapalim i da se tako očistim. I taj sam zanat savladao. Kad se nađem pod velikim naslagama prljavštine koja kulja iz žlijezda političkog, podzemnog crnogorskog života, onda uzmem dosta hemikalija, kao varikine, razređivača, i operem dobro ruke do lakata, prečistim prste, ponekad i usta izmućam. Onda odlazim u pećinu za moj radni sto, a u blizini uvijek imam flašu čistog špiritusa. Napijem se čistog špiritusa, onda ubacim varnicu, i sve plane. Gori mi unutrašnjost, čistim se. Prolazim kroz stanje čuda, ostajem živ u tom čudu, koje mi daje novi život. Poslije toga plamena ustajem novorođen, čist i lak kao dijete.

Kad nemam uslova da se tako brzo i efikasno operem, kad sam recimo na putu, svratim na pumpu i nagrcam se bezolovnog benzina, ili čistog gasa, onda uzmem hotelsku sobu i opet gorim do mile volje...“

Sagovornik me je pažljivo saslušao, pogledao me pravu u oči sa nekim prepoznavanjem kao da mu je bio poznat moj slučaj. „Vidjećemo se opet, kad to bude potrebno“, reče i ode u nepoznatom pravcu, ostaviviši me u sred ovakve Crne Gore da me gaze kola, konji i volovi.

(Autor je književnik)

---