-Piše: Boris Jovanović

U gostima sam izgleda i ovamo i tamo. Koliko sam se samotan nadao da ću i tamo i ovamo biti svoj na svome. Koliko sam samo ubjeđivao druge da su ovamo i tamo ista pjesma i da sam i tamo i ovamo za tu pjesmu stvoren.

Šipak.

Ni tamo ni ovamo nijesam svoj na svome.

Može biti da ovamo i tamo nijesam jedini u takvom osjećanju, ali nema nas mnogo. Ni tamo ni ovamo.

U zemlji Srbijici malo gore nego u Gori Crnoj.

U Gori Crnoj, čini nam se, ne može biti gore. Samo se čini, vidim da može.

Ponekad mi se, grešnome i malodušnome, čini da postoji samo jedna državica na svijetu u kojoj može biti gore nego u jedinstvenoj državici na svijetu. I da je ta državica ona koja me je ovih godina, ovakvog kakav sam, izgleda zapala.

Ako neko misli da je u Gori Crnoj najgore na svijetu, neka ovih dana dođe u Srbijicu, neka razapne čergu i malo postoji. Ne bi li se ubijedio u provjerenu istinu: i od goreg postoji gore... Jašta.

Srbijica se razboljela, hvala što brinete. I ta bolest odavno traje, hvala na interesovanju.

Ovo je, kako prognoze govore, akutna faza serbskog razboljenja. Nadamo se da nije i terminalna. No, nade su tanke. Hvala na sućuti...

Kada je mali Alek (koji nikada neće porasti) zajahao bio je to živi dokaz oboljenja. Jer, ruku na serbsko srculence, ko bi njemu onakvome kakav jeste i omogućio da zajaše, a da je nešto pri zdravlju.

Mali Alek (koji nikada neće porasti) jedan je od onih unikum-vladara koji spas države vidi u njenoj smrti.

Vjerovatno je mali, a preveliki kakav inače jeste, pomislio da nešto što je bolesno treba dokrajčiti i tako riješiti sve probleme.

Njegova budibogsnama protestanska ideologija ovih dana žanje svoje klasje ludim srpom ispod koga ništa ne ostaje...

Nije Mali Alek (koji nikada neće porasti) kriv. Krivi su samo oni koji su pustili malog Aleka da poraste...

A on nikako da poraste. To što je veći nego što je bio, živi je dokaz da je Srbijica mnogo manja nego prije. Moralom i duhom.

Pored tako unižene državice, čak je i mali Alek veliki.

Konačno je ispunio svoje snove.

Ukoliko ovo čudo u čudesnoj Srbijici potraje, mali Alek (koji nikada neće porasti) odista će biti krupna historijska ličnost.

Eto na šta je spala serbska historija i koliko je porastao onaj koji ne može da poraste...

Poslije ekonomskog sloma i moralnog razaranja, mali Alek (koji nikada neće porasti) krenuo je u uzvišenu misiju potpunog sluđivanja zatečenog smetenog i ubeućenog građanstva.

To što je neko osiromašen i ponižen nije dovoljno malom Aleku (koji nikada neće porasti).

Njegova genijalna ideologija za cilj ima sluđivanje poniženih siromaha jer jedino sluđeni poniženi siromah svoje siromaštvo i poniženje doživljava kao sopstveni uspjeh.

U tome je kvaka ideologije Malog Aleka (koji baš nikada neće porasti): zaludi, pa vladaj. Zavađanje je već obavljeno...

Nekada bjehu kraljevi. Kraljevi imahu dvorske lude.

Sada je kralj postao luda, a dvorske lude su postali mali kraljevi. Tako je trijumfovala ideja da je ludilo jedina tekovina koja ludi omogućavaje da bude vladar u zemlji koja sve više liči na ludnicu...

Zbog toga, černogorski zemljaci, ne pitajte može li gore. Garantujem za tačnost odgovora...

(Autor je književnik)

---