- Autor: Dejan Ilić

Kao u priči, baba roge izlaze u javnost i plaše opoziciju – šta će biti dan posle bojkota, buuuu… Treba odmah reći, u Srbiji pitanja „šta će biti sjutra” i „ šta će biti dan posle eventualnog bojkota” imaju praktično istu težinu. Ko god u Srbiji nije u klijentelističkom gvozdenom zagrljaju/stisku s režimom ima dovoljno razloga da strepi od svakog novog jutra. Iz tog ugla, šta god da donese bojkot, to može biti ili isto ili bolje od onoga što svakodnevno doživljavamo. Od odgovora na pitanje šta će biti dan posle bojkota treba se plašiti taman toliko koliko ima razloga da se plašimo šta će biti dan posle izbora pod uslovima koje sada imamo.

Pretpostavimo da baba roge – mahom iz redova NVO, što čitavu stvar čini posebno zanimljivom – imaju neku viziju dana posle koja ih plaši. Spekulišimo malo o tome. Odnosno, ne moramo spekulisati, možemo se pozvati na dobronamjerni članak Andreja Ivanjija o danu posle, čiji naslov ponavlja i ovaj tekst. S razlogom zabrinuti Ivanji, ovako kaže: „Ako lideri opozicionih partija budu pozvali građane Srbije da zbog neregularnih i nefer izbornih uslova bojkotuju izbore, šta potpuno odsječeni od institucionalnog političkog života i kakvih-takvih finansija namjeravaju da rade? Konkretno. Korak po korak. Počev od dana nakon izbora. Kakav im je plan? Dokle su spremni da idu?“

Ivanji pritom u obzir uzima najbolji scenario: „Pođimo od toga da bojkot uspije, da izlaznost na parlamentarnim ili lokalnim izborima u Beogradu bude tridesetak odsto. Šta onda?“ Dakle, bojkot uspijeva, ali opozicija tako biva odsječena od „institucionalnog političkog života“, kao i od „finansija“. Šta onda radi mimo institucija i bez finansija, pita opoziciju Ivanji. Zašto Ivanji to pita opoziciju? Treba se nadati da ona ipak ima neki plan za bojkot. Taj plan ne bi trebalo ni Ivanjiju da bude nezamisliv. Prvo, ako bojkot uspije, to će značiti da opozicija već raspolaže izvjesnim resursima i određenom moći izvan institucija u kojima je već neko vrijeme nema, te iako već godinama raspolaže minimalnim novcem, i to samo jedan njen dio („Ne davimo Beograd”, recimo, kao i stranka Slobode i pravde, ne raspolažu nikakvim sredstvima iz budžeta). Ako bojkot uspije, jasno je da je sledeći korak izlazak opozicije na ulicu u pokušaju da se blokiraju nelegitimne političke ustanove.

Da li to treba da nas plaši? Ne, naravno. Imamo primjere iz svoje prošlosti i iz susjedstva: pošto dobije većinu na izborima opozicija mora da izvede građane na ulicu da bi autokratski režimi priznali poraz posle brojanja glasova. Sama pobjeda stranke Zorana Zaeva na izborima u Makedoniji nije bila dovoljna da dođe do smjene vlasti. Doslovno je morala da padne krv (u parlamentu Makedonije) prije nego što je Gruevski priznao poraz. To je bilo nedavno, ako smo zaboravili 5. oktobar 2000. Pobjeda na izborima nad autokratskim režimom isto je što i uspješan bojkot izbora koje taj režim organizuje – oboje vode ka razrješenju na ulici. Ako se takvih rješenja plašimo, onda je nebitno da li pričamo o bojkotu ili izlasku na izbore, jer nam ni jedno ni drugo neće odgovarati, u slučaju da opozicija uspije. Razumije se, moguć je i neuspjeh opozicije, bilo u bojkotu bilo na izborima. Šta će biti onda? Sve isto kao i dosad. Vidjeli smo već više puta kako to izgleda pošto se izbori pokradu i opozicija ih izgubi. Desi se sve ono što Ivanji projektuje kao neki mogući scenario posle bojkota: opozicija ostaje bez finansija i odsječena od institucionalnog političkog života. Ako je suditi po onome što se događalo na izborima od 2012. naovamo, izlazak na izbore je po opoziciju već bio poguban upravo tako kako se sad predviđaju pogubne posledice bojkota.

S obzirom na sve to, ponovićemo: izlazak na izbore pod sadašnjim protivpravnim uslovima opoziciji i žiteljima Srbije donijeće upravo još istog. Dakle, to je opcija s najmanje rizika i najviše štete. Ozbiljna prijetnja bojkotom možda može prinuditi režim da poštuje izborne zakone, ali u to treba sumnjati. Sam bojkot, ako ne uspije, takođe neće donijeti ništa. Ali, ako uspije, to će biti prvi korak u potpunoj demontaži režima. Drugi korak će podrazumijevati masovni (ulični) angažman žitelja Srbije, najavljen neizlaskom na izbore. Ako neko misli da ćemo se ovog režima riješiti na jeftiniji način, grdno se vara.

Ima još nešto neobično u vezi sa strahom od dana posle, kao da je to svojevrsni sudnji dan. Napetosti u društvu tumače se mahom kao posledica bojkota političkih ustanova i najave bojkota izbora. Pa se onda od opozicije traži da položi račun i izađe s planom za otklanjanje posledica. Ali, bojkot političkih ustanova, kao i izbora je iznuđena reakcija. Nije opozicija obesmislila domaće ustanove i procedure, kao ni izbore; to je učinio upravo režim bukvalno otjeravši opoziciju na ulicu da mu se odatle suprotstavi. Kao da smo digli ruke od zahtjeva režimu da položi račun, jer nam je to postalo nezamislivo.

Utješno je što se to ipak očekuje od opozicije. Ali, tražiti danas od nje da izađe sa konkretnim planom za dan posle (na šta bi to ličilo da se, recimo, od opozicije 2000. tražilo da javno izađe s detaljnim planom za 5. oktobar?) naprosto nije dobro, jer to ne može biti ništa drugo do plan mobilizacije za opštu građansku neposlušnost podstaknutu uspješnim bojkotom izbora. Otkrivanjem plana, ako ga ima, otvara se prostor za široku režimsku kampanju protiv takve mobilizacije, sasvim nalik na kampanju koju upravo gledamo – a koja se vodi iz redova NVO i kojom se zagovara tobožnji dijalog a sa ciljem da se obezbijedi privid demokratske legitimnosti uzurpatorskom režimu.

Sve u svemu, strah od dana posle ima dva lica. Jedno se pokazuje kao strah od uspjeha opozicije, bilo na izborima bilo u bojkotu. Drugo strahuje od neuspjeha opozicije. Prvo lice je moralno korumpirano, i kao takvo diskvalifikuje se iz ozbiljnog razgovora. Potonje je, ponovimo, dobronamjerno, ali bi da pobjegne od moguće neprijatne istine – da je opozicija isuviše slaba. Ali, sve i ako se pokaže kao takva u danu posle, to će takođe biti nužan korak na putu ka rješenju.

Peščanik.net

---