<br />
- Dosta fin san... pun. - (obrće bojanu materiju po rukama) - Jeste li sigurni?

- Da. Potpuno.

- Čak ni pramičak da zadržite?

- Ni pramičak!

- Hm... dobro... - (pažljivo smjesti čovjekove nade u stakleni kovčežić)-... Šteta, toliko lijepih snova. Koliko smo ono rekli, milion i po?

-Tražio sam milion... ali ako Vi mislite...

- Ovo je vrednije od toga... dobićete milion i po u zlatu, biserima i nešto sitnine od peruška žar ptice. Valjaće - pruži mu priznanicu da potpiše - Sjutra ujutro, otprilike oko šest sati, pored kreveta ćete zateći dogovoreni iznos. A sada... - dotače ga do nosa -... Zbogom. (i prilika nestade)

- Sledeći!

Kroz kamena vrata se presabraše ruke, potom lice... onda i cijelo tijelo. Ukaza se smotuljav gospodin, raširenih očiju.

- Mi-mislio sam da me nećete primiti...

- Naravno da hoću - premaza ruke spužvom umočenom u katalizator neutralnosti - Zapravo nije do mene... samo oni od grlene čistote mogu da pronađu Zalagaonicu. Kako Vam mogu pomoći?

- Ovaj... ja bih... - primače se i spusti sako na drveni pult -... Sve sam pogriješio, znate... baš sve. Ništa nije onako kako sam želio... zapravo, radio sam kako se očekivalo...

- Posao? Porodica? Navike?

- Da, da... - (otklimljuje) - Sve! Sve pogrešno! Žao mi je... volim ih... ali sve je pogrešno.

- Dobro - zalagaoničar popravi cvike - Šta hoćete da uradimo?

- Može li... - (stidljivo) - Može li da se poništi?

- Mislite, druga šansa?

- Da... nešto tako?

- Znate li datum kad ste se... kako rekoste... „pogrešno” prelomili?

- Da, da...

- O, to olakšava situaciju - pruži priznanicu - Vi meni dajte postojeće, a ja ću Vas vratiti u prošlost. Kad želite da počnete? Sjutra? Za nedjelju dana?

- Može li odmah?

- Hm... naravno. Mislio sam da želite da pođete kući... da sredite stvari... da se pozdravite... na neki način...

- Molim Vas, odmah.

- U redu - prstima mu izvuče lance sudbine iz grudi i smjesti u staklenu kutiju - Zatvorite oči... mislite na taj datum... i ne dišite par sekundi... - dotače ga do nosa -... Zbogom, i neka je sa srećom.

Čovjek nestade.

Spužvom nanovo pređe preko dlanova, zagleda se u stari časovnik...

Uskoro će pauza. Taman mi se jede salata od šišarki i...

Neko pokuca.

Bah! Opet!

-Izvolite, otvoreno je.

Kroz kameno okno se izli sjenka, zatim cjelokupna figura.

Mladić sa košuljom iskrzanom od upotrebe. Ne onom na leđima... ta je bila opeglana, bez izvučenog končića... već ona druga... alja od ćilima duše. Tako grubo izjedena. Previše rana za sitan život... a i muzika iz njegovog srca bješe tiha... uznemirujuće tiha za osjetljive uši zalagaoničara.

- Dobar dan.

- Dobro došli - nabi cvike dublje i osmijehnu se - Kako Vam mogu pomoći?

- Htio bih nešto da založim... ali nisam siguran da li će biti dovoljno... Donio sam ovo... - iz ramena, pa sve do prstiju pokulja mjesečev etar... Da je tirkiz imao sestru.... takve bi boje bila njena priroda.

- Struna od suza? - majstor trgovac se iznenadi - Ovo nisam gledao... sigurno jedno osamsto godina. Prelijepo... (oču mu zacakliše od prizora) - Šta želite zauzvrat? I molim Vas, ne budite skromni... ovo i bogovima treba da od toga načine himne ili uspavanku za podivljale zvijezde...

- Oprostite... (spusti pogled)... Ne bih nju... Želim zaborav da ponudim.

- Zaborav? (ustuknu i ispravi se) To je jedino što može da Vas sačuva... da vremenom zaliječi... prikrpi tu izderanu košulju.

- Znam, ali želim sve da pamtim. Molim Vas...

Gledao ga je nekoliko trenutaka. I prije nego što je prstom krenuo do njegovog lica reče:

- Dobro... Vi meni zaborav... a šta želite zauzvrat?

Mladić povuče u sebe mjesečev etar...

- Znate, svaku kap čuvam... samo želim da spoznam kako izgleda kada se i od sreće plače.

* * *

Sjutra se u tren oka presvuče u juče.

Slatko od želja prekuva u slane uspomene.

U staklene kutije će ono što je dobro i mnogo toga što nije.

A opet... Tuge najbolje nauče da se raduješ.

U ovom bijesnom svijetu, moje zvijezde nisu podivljale.

Suze bez soli, i neke lijepe sreće... nadolaze.

Zato, ljubazni gospodine, pruži tu priznanicu...

da se potpišem.

Odoh... odoh, da se na sebe naviknem.

Ne dam da sa srcem ne umijem.

(Autor je književnik)

---

”Previše rana za sitan život... a i muzika iz njegovog srca bješe tiha... uznemirujuće tiha za osjetljive uši zalagaoničara