- Piše: Predrag Perišić

Sjedio sam u kafiću u kome sjedim skoro svakog dana. Poručio sam kafu i uzeo da pročitam novine. Kelner mi je donio kafu i dosta glasno rekao: „Komšija, zašto čitate to đubre?” Nije bilo zlobe u njegovom glasu. Osjećala se čak iskrena zabrinutost za moje mentalno zdravlje. „Oni objavljuju samo laži i obmane”, to je već rekao povišenim tonom. Ljudi u kafiću su se okrenuli prema meni. Odjednom se atmosfera promijenila. Ili se meni tako učinilo. Ljudi su me gledali nekako drugačije. Nisam bio uplašen, ali mi je bilo neprijatno, u meni se pojavio nekakav osjećaj krivice, bez razloga i bez povoda. Shvatio sam koliko se suzio prostor opšte i lične slobode. Pomislio sam: danas mi propisuju šta da čitam, sjutra će šta da govorim, prekosjutra šta da mislim…. kao spas zazvonio je mobilni telefon. „Ja sam doktor iz psihijatrijske ustanove „Laza Lazarević”. Da li ste vi gospodin P.?” – „Da.” – „Imamo ovdje jednog pacijenta koji tvrdi da vas poznaje i da vi da garantujete za njega ako ga pustimo.” – „Kako se zove?” – „Đorđe V.” – „Ne poznajem čovjeka.” – „Tako smo i mi mislili… On umišlja razne stvari, pa je tako vjerovatno izmislio i vaše ime. Izvinite na uznemiravanju.”

Te noći iznenada sam se probudio... i sjetio... Đorđe V je moj drug sa fakulteta. Prokleta starost. Prokleti zaborav. Đorđe V. je bio briljantan student svjetske književnosti, paralelno je studirao i Fakultet dramskih umjetnosti. Bio je aktivni učesnik studentskih nemira ’68 godine, držao vatrene govore u Kapetan Mišinom zdanju, pisao za „Student” i „Vidike”, držao tribine u Studentskom kulturnom centru o književnosti i politici. I onda iznenada nestao iz javnosti. Šta se dogodilo sa njim? Gdje je nestao? Nisam imao pojma, nisam ga vidio, dvadeset, trideset godina…

Ujutru sam sjeo u auto i krenuo prema „Lazi”. Zagrlio sam svog druga i pitao: „Otkuda ti ovdje? U čemu je problem?” Govorio je tihim, jedva čujnim glasom: „Sinoć oko ponoći izašao sam iz stana da bacim đubre. Obukao sam na golo tijelo bade mantil jer je kontejner ispred moje zgrade. Bacio sam đubre u kontejner i sa kesom đubreta bacio i ključeve od stana koje sam držao u ruci. Bila je noć, padala je kiša, nisam znao šta da radim. Popeo sam se i ušao u kontejner prepun đubreta… nisam uspio da nađem ključeve. U blizini je policijska stanica. Otišao sam onako sav prljav u stanicu i zamolio da mi pomognu, gledali su me prilično sumnjičavo. U međuvremenu dok sam objašnjavao šta mi se dogodilo, naišao je kamion, ispraznio kontejner i otišao. Poludio sam, počeo da urlam, da vičem... Policajci su me zatvorili i ujutro prevezli u „Lazu”. Da maler bude veći, bio je vikend, opet sam se drao i bjesnio jer su mi rekli da će doktor doći u ponedjeljak, tako da su me zadržali i dali mi sredstva za smirenje. Kada me je pregledao, doktor je tražio da navedem nekog prijatelja ili rođaka koji bi garantovao za mene. Nećeš mi vjerovati: nisam mogao da navedemo nijedno ime. Žena mi je umrla. Ćerka mi živi na Novom Zelandu, znaš gdje je to? Na drugom kraju Zemljine kugle... ja ne znam kada je tamo ponoć, a kada podne? I uvijek zovem u pogrešno vrijeme kada oni spavaju, tako da sam prestao da zovem i ja njih i oni mene. Odjednom sam shvatio da sam sam na svijetu, da nemam nikoga… „Ma daj svi smo u ovim godinama sami, pa živimo...” „Nemam razloga da živim. Nikome ne trebam. I nikome neću nedostajati kada me ne bude bilo. Kada sam se našao u nevolji odjednom sam shvatio da nemam kome da se obratim za pomoć. Cio život pomagao sam drugima, a kada je meni potrebna pomoć nema nikoga. Tebe sam se sjetio slučajno. Čitam tvoje tekstove u novinama. Hvala, što si došao.” „Ja ću sjutra otići u tvoj stan sa bravarom. Promijeniću bravu, donijeću ti ključ i biće sve u redu”. Sjutradan sam otišao sa bravarom u stan svoga prijatelja. Stan mi je djelovao kao da je neko upravo izašao: na stolu novine i šoljica napola popijene kafe, upaljeno svjetlo i uključen televizor. Promijenili smo bravu, uzeo sam novi ključ i krenuo u bolnicu. U sobi sam zatekao prazan krevet.

„Gdje je moj prijatelj”” pitao sam – „Umro je noćas”, odgovorio je doktor. „Je l’ bio bolestan? – „Nije..” – „Pa od čega je umro?” – „Od samoće i tuge.” – „Zar može da se umre od samoće i tuge?” – „Kao što vidite, može.” Organizovao sam sahranu. Na sahrani smo bili samo pokojnik i ja. Od njegove ćerke sam dobio poruku da ne može da stigne sa Novog Zelanda jer je razvedena i nema ko da joj čuva djecu. Javiće mi se kada dođe u Beograd da proda očev stan. Zamolila me je da snimim sahranu i da joj pošaljem sliku da stavi na Fejsbuk. Odgovorio sam da ne znam kako se to radi… Dao sam čitulju za svoga prijatelja, Došao sam u kafić i raširio novine da svi vide šta čitam. Konobar mi je donio kafu. Nije ništa rekao. Samo me je čudno pogledao. Kafa je bila hladna i gorka…

(Autor je profesor Fakulteta dramskih umjetnosti)

6yka.com

---