-Piše: Ratimir Vujačić

Kako je Zapad postao fatalno privlačan za DPS, kad više ne liči na sebe, i od konzervativnog društva liberalnih ideala, postao multi-kulti horor bez religije, nacije, porodice i pola. Doduše, nije sve u ljubavi, ima nešto i u novcu. Obrću se neki miliončići, a naš prevaziđeni narod je već primijetio da „para vrti `đe burgija neće“. Tako se desilo da Titini omladinci u revolucionarnom žaru, onako patrijarhalni, zabrazde u nihilizam, prevaziđu sami sebe - sve je na prodaju: od đedovine do đeda. Dobar đede može da se revalorizuje za lijepe pare, ko umije, i bolje od đedovine. Ako si rektor državnog univerziteta, što i nije tako loše namještenje, ali imaš đeda Srbina, e tu se može napraviti dobar posao. Država je široke ruke i ne škrtari. Samo izjaviš, pod punom materijalnom i državotvornom odgovornošću, da je đede, doduše posmrtno, evoluirao, toliko, da nije više Srbin. Ako je ikada i bio. Vrata biznisa se širom otvaraju.


DRŽAVA I (NjENA) SVOJINA

Država je otanjila sa svojinom, ode svekolika državotvorcima. Ali država se jednako diči i klikuje, velji glas a kami pod pas. Živi se od poreza, i onda prifali svako malo. Državna svojina je prolazna faza prema ličnoj, komunista i simpatizera: otimanje je počelo davne 1945., konačno ubrzanje i zamah 90-ih, finalizaciji upravo prisustvujemo. Titina omladina odana je komunističkim, ali i svim drugim idealima. I vizijama: malo li su puta pomenuli kako ih (vizije) posjećuju u besanim noćima.

Otuda nesporazum koji proizvode neke naivčine, dok opanjkavajući političare i njinu tekovinu udaraju nesmotreno na državu i njene simbole. Mnogima takođe nije jasno da Zapad i kad je prestao da liči na sebe mora da nam upravo stoga bude uzor, pred kojim se drhti, i koji slijedimo. Sve da mu predamo i svega da se odreknemo, onoga što smo bili, i što možemo da budemo. Uostalom DPS nas uči, i što da zadržimo: od državne svojine ništa, radnici kud koji (vratiti radnu nedjelju i praznike, čim uđemo u Evropu), Tuđemilska bitka je OK, Mojkovačka je greška, azbuku preinačiti, pismenost utanjiti, jer nam uskoro neće trebati. Crnogorski jezik i onako svi znamo, tu su đedovi i babe da nas poduče. Brisel i Vašington da nam daju zadatke.


DRŽAVA I DEMOKRATIJA

Omiljena je priča koju DPS priča o sebi da su radi demokratiji. I Evropi kao korisnoj nejasnoći. Sumnjiva je ta njihova hvala, kao i oni sami, kao uostalom i sve drugo što klikuju. Upozoravao je đede Marks - takođe Evropljanin: ne cijenimo nikoga po onome što sam o sebi misli. DPS demokrate osim sebe i svog interesa ništa drugo ne vide, niti šta drugo priznaju. Upravo im tu bahatost omogućuje država na koju se neprestano pozivaju. Ali, nota bene, pri svakoj transakciji, pozivaju se i na Crnu Goru. Na poštenje i ljepotu, obaška. U strahu da ne budu uhvaćeni u nedjelu, prosto su alergični, onako demokratični, na drugačije viđenje i promišljanje stvarnosti, ali i na drugačiji vrednosni poredak. Njihov je prevashodno: lično bogaćenje po svaku cijenu. Na drugom mjestu je opet bogaćenje ali da bude što brže. E, na trećem mjestu je, ali ne i najmanje važno- da sve to rade zbog Crne Gore.

Slično je i sa demokratijom: uvažili bi oni drugo mišljenje i vrijednosti ali kako?Ne samo da njihov način podrazumijeva korupciju i neograničenu vlast, nego i isključivost, koju, budući demokrate, mogu opravdati jedino, da sve druge proglase ludacima i teolozima. Pa su tako oni (jedina) naša sudbina, a njina vlast nema vele alternativu. Domišljato zaista, ali samo donekle. Previdjeli su i zanemarili čitav narod. Čak se time i hvalili pred gazdama. Dok se konačno nisu zaigrali i zaglavili u sopstvenoj pohlepi. Niče raja k`o iz zemlje trava.