- Piše: Milutin Mićović

Ovo je ništa! Šta bi moglo drugo biti? Da je išta drugo, neko bi znao šta je. Ovako niko ništa ne zna. Zato ništa ima odriješene ruke, sva oruđa i oružja. Crni čovjek ne zna odkuda mu sve puca. Izgleda nekad da puca sa svake strane. Ne samo spolja, nego i iznutra. Od toga metka nema baš nikakve odbrane. Nije to metak, nego topovsko đule. Pa održi se goloruk i gologlav pred tim đuletom. A nišandžija je samo takav. Nikad ne možeš da vidiš kako je zalegao. S koje će strane da puca. Ti si njegova meta, i nikad te nije skidao s oka, koje ne možeš da vidiš, a ono te gleda otkad si progledao. Ubiće te nevidljivi nišandžija, danas, sjutra.

Tako me tješi, sagovornik!

– Šta to pričaš, jezik presjekao? Pa ne mogao progovoriti ni to što znaš. Znaš samo što je zlo i naopako. Pun si takvih znanja. I jedva čekaš da ih nekom sručiš na glavu. Ne samo na glavu, nego u dušu. Pa nije duša mjesto gdje se odlaže smeće. Ili, misliš da jeste?

– Đavo je ovo sve predvidio, a Bog dopustio. Da se tako poigraju sa čovjekom. Da se vidi – kome će se privoljeti carstvu? Ali sad je najgora situacija. Kad đavo odvoji čovjeka od Boga, već je u njegovim rukama, i šapuće mu na uvo: Šta ću da ti radim, crni sine. Piću ti krv na pamuk, a nećeš od mene imati nikakve odbrane. Pribiću te uza zid, i pričaću ti priče od kojih će izludjeti tvoja duša. Mislio si da me nema? Mislio si da će proć’ život onako. Oj, ha. Duša u pašu, mozak na otavu. Ovo je najsavršeniji od svih svjetova. Svi su poluđeli koji su kao nešto važno mislili. Ludaci su nas i doveli dovde... Tako je svijet postao samo naše – đavolje pozorište. U prošlom vijeku S. Beket je opisao odsustvo Boga, ali nije vidio prisustvo đavola. Mislio je da nema ni Boga ni đavola, nego da su to ljudske izmišljotine. Ili je o svemu tome ćutao, nemajući kome šta da kaže, pošto je „Bog umro“.

Ništa vazda radi, a čovjeku prođe život, da o tom ništa i ne dozna. Čovjek je radio cijelog života nešto, a ništa nije saznao o ništa koje se nikad ne odmara. Uđe u čovjeka ko sipac u debelo stablo, a zavrzan koliko je jak, neće ni da se osvrne na ništa. Ništa to meni ne može, kaže. A ništa može što niko drugi ne može. Ništa može sve, a to je teško prihvatiti svakom ko misli da samo svojim rukama može uraditi nešto.

Ništa je danas mobilisalo sve vlade svijeta, i uplašilo sve narode. Ništa je okupator od koga nema odbrane. Svjetskim liderima daju se generalske uloge, da bi napravili što veće ništavilo od čovjeka. Prepredeniji je đavo više nego što čovjek može pomisliti. Ko bi mogao zamisliti da će nacionalni lideri pristati da budu generali ničega, da bi svoje podanike uveli u izgubljen rat sa ničim. Oni znaju da je odbrana od ništa nemoguća, ali mogu, zahvaljujući liderskoj ulozi, da cio podanički narod uvedu u ništa, i tako se iživljavaju nad stadom, koje završava u strahu i stidu što su tobož još ljudi.

Evo, prazne se bolnice, pune se karantini. Ko je bolestan od poznate bolesti ide kući, ko je bolestan od nepoznate, u državni karantin. Što je sigurno, sigurno. S ništa čovjek nikad nije siguran, zato je najsigurnije da svako ko pokazuje znake ništavila potraži zaštitu državne bolnice. Dosta su izbjegavali smrtnici da se susretnu s ništavilom, sad je ono tu pod maskom stare morone i njene sestre korone. Susret će biti obezbijeđen tvrdim državnim obezbjeđenjem. Pacijenti oboljeli od ništa, imaće svaku vrstu njege, samo će morati, makar i poslednjim snagama da ugoste Ništa, ništavilo, i svoju ništožnost. Time pokazuju da su patriote, odani i svojoj i svjetskoj vladi, kojoj je dovođenje ljudi do ništa, jedan od projekata. Kaže mi sagovornik, kome lice ne vidim.

(Autor je književnik)

---