-Piše: Milisav S. Popović

Bila sam lakonoga, skoro pa lakokrila... no krila nisam imala, iako sam bila vila. Voljela sam stope i tabane... oh, kako sam ih samo voljela... i da... bila sam blijeda. Govorili su mi da sam vjerovatno među prvom od djece Starpanje... i da mi je zbog toga koža nodilo, bijelo reska poput srninog mila.

Nodilo su me i zvali... a imala sam ime... zbilja jesam... ali sam ga, čini mi se, nekako zaturila... Nije mi toliko žao... ali strašno patim što ne mogu da pronađem svojih devet jarića...

Znaš li možda gdje su tako bih ih izgrlila... ne bih više da sam ovo što sam sada... sve bih oprostila... zbilja sve...

Opet bih da budem vila.



* * *
– Krsto! Stigla je, Krsto! Uvatili smo i jarad!

– Đe je? – skoči od astala.

– Ispred – ćelavac sa toljagom podiže ruku – Na livadi.

Ovaj zahvati čanjuk i sjuri vodu niz grlo. Zapra brke uteklim kapima, pa iskoči u tri koraka. Na ledini ga dočeka gomila. Nju su okovali. Izgledala je kao... kao dijete. Sitna.

Ko bi rek`a da je ovo blijedo stvorenje vila?

Približavao se upasavajući potkošulju u gaće i puvtao jaru od rakije.

Kad se primače, odmakoše se ostali... otvoriše mu put do nje.

– Nodilo?

Pogleda ga nakrivivši glavu. Lanci oko nje, kao zmije što je ljubomorno grle.

– Ko si ti? – glas joj bi starovremenski.

– Krsto Novov. Gazda svega ođe i Gradnih dolova – njegov glas bi dubok i salav, poput stomaka – A jesi li ti ta čuvena Nodilo? (podrugljivo)

– Zovu me tako... – posmotri namrgođena lica oko nje, sve momci što bi se popišali sebi u usta samo da Krsto zapovijedi –... Zašto si uradio ovo?

Umjesto odgovora, počeša se po klobuku od grdnog nosa pa upita:

– Kad si mislila da prođeš ovuda?

– Ovuda zima nije bila surova.

– Kuda si kanila onda sa svojim kozama? – rakija zabazdi jače.

– Vojnik planinom, krnovskim stazama možda... otišla bih i do Gole strane, Orlovog brda... tamo je snijeg okovao svaku travku... – spusti glavu i blago se osmijehnu jarićima što su se stisli oko njenih nogu, nisu bili veći od mačadi –... I niste vi koze. Ne slušajte ovog Krsta Novova. Vi ste moja proljećna lanad.

– Tako veliš, a? Tamo ćeš da prođeš ali ne i ovuda... Nema veze što su nama polja i dalje smrzla, je li?

– Za nekoliko dana će omečati... stižu topli dani – pokuša da prstom pokaže put istočnih brda, ali joj lanci ne dadoše – Tamo je led okovao sve. Moram onim stazama da hodim. Da donesem proljeće.

– Hm – opet počeša baburu – Ti ono nisi ni prošle zime dodila?

– Nije bilo potrebe... ni ta nije bila teška.

– Veliš, a? – klimnu, pokvareno se cereći – A šta misliš od čega mi ođe živimo?

– Ne razumijem ljudske poslove. Ne bih znala.

– Od trgovine i rakije, Nodilo. Od rakije – primače joj se u lice – Ako nam bukova ječmena ne nikne do polovine marta... neće biti rakije... nećemo imati šta da ćeramo put mora... i nećemo zaraditi ništa para.

– Možete živjeti kao i do sada. Biće plodova. Nećete ostati gladni.

– Pitaću te nešto samo jednom... – zlo mu zacvrlji iz zenica –... Oli proći našim ledinama?

– Ne. Drugima sam potrebnija.

– Dobro onda – podiže toljagu, zamahnu i njome rasu vili lobanju.

U nekoliko kraćih lukova izudara i njenu lanad proljeća... bijela krv prskala je svuda.

Kad je završio, okrenu se znojav put jednog od magaraca:

– Bacite ih u kanjon Tripac!

U Tripac je završila.

* * *
Bila sam lakonoga, skoro pa lakokrila... no krila nisam imala, iako sam bila vila. Voljela sam stope i tabane... oh, kako sam ih samo voljela... i da... bila sam blijeda. Zvali su me Nodilo.

Ubili su me jer im nisam brže donijela proljeća.

Ubili... ali sam se vratila.

Iz Tripca sam se uzdigla, sluge đavolje sam dovela. Rogate i crne, otrovnih papaka. Postala sam drugačija. Kud god bih kročila snijeg sam dozivala. Sve u Gradnom dolu sam zavijala... poslednjeg sam Krsta Novova zaledila.

Slagala sam... smrt im nikad ne bih oprostila... Prozvaše me Baba sa jarčevima.

Svaka moja zima biće iznenadna. Nema u meni više proljeća.

* * *
I još nešto, ti što ovo sad znavaš... ima toliko vrsta rakija...

Sve što te opija nosi demona... Ako zbog toga dopustiš da iko strada, kad se otrijezniš stići će te kazna...

To ti obećavam ja, obećava ti Baba Marta.

(Autor je književnik)

---