Sje­ća­te li se? Po­mi­nja­li smo ne­gdje jed­nom, ili čak vi­še pu­ta... zna­te već, one raz­ne mo­men­te ko­ji se ti­ču čud­no­va­tih de­ta­lja iz ma­te­ma­ti­ke, bi­o­lo­gi­je, isto­ri­je ili fi­zi­ke. Po­put onih da čo­vjek ima 32 zu­ba ko­ji mo­gu da ugri­zu na 84 na­či­na. Pre­vi­še sti­lo­va u uje­da­nju za ta­ko ma­lo zu­ba, či­ni se. Od svih krv­nih gru­pa, nul­ta je naj­če­šća… Ona što se obi­lje­ža­va nu­lom. Mo­žda je baš zbog nje to­li­ko svi­je­ta oko nas be­zna­čaj­no. Svi se mno­ži­mo... uglav­nom s nu­lom.
Na pri­sta­ni­štu drev­ne Alek­san­dri­je, na nje­nom kraj­njem do­ku, u is­pup­če­nom ka­me­nu ure­zan je znak ko­ji uka­zu­je na se­dam od­lu­ta­lih la­đa – one ko­je su dav­no od­ve­le tra­ga­če na če­ti­ri stra­ne svi­je­ta. Tre­ba­lo je da se vra­te sa Atlan­ti­đa­ni­ma, od ko­jih se oče­ki­va­lo da uči­ne mu­drim vas­ko­li­ki ljud­ski rod. Ne zna se da li se ijed­na bar­ka vra­ti­la... ako i je­ste, ono što su do­vu­kle ni­je bi­la mu­drost. Za­si­gur­no. I po­red sve jag­me za zla­tom, na Ze­mlji ima to­li­ko ple­me­ni­tog me­ta­la da mo­že da je pre­kri­je ci­je­lu u slo­ju od čak jed­nog me­tra. E sad, za­što smo to­li­ko lu­di za njim kad ga, vi­di­te i sa­mi, ima i pre­vi­še? I za­što je po­bo­gu ta­mo ne­ki hlad­ni me­tal ple­me­ni­ti­ji od nas? Eski­mi ko­ri­ste pre­ko 15 ri­je­či za sni­jeg – i sva­ka no­si dru­ga­či­je zna­če­nje. Za sve osta­le stu­den ne­ma ni­ka­kvu lje­po­tu… ma­da su pa­hu­lje ne­ri­jet­ko to­pli­je od mno­gih za­gr­lja­ja. A svi­jet, opet, za za­gr­ljaj ima uglav­nom sa­mo po jed­nu ri­ječ. A ta­ko mno­go vr­sta gr­lje­nja. Od 1815. go­di­ne, do da­nas je vo­đe­no sko­ro 220 me­đu­na­rod­nih ra­to­va – tri ci­vi­li­za­ci­je su is­tri­je­blje­ne. Da­će Bog da će­mo is­tri­je­bi­ti još ko­ju, sve mi­ri­še na rat. Sto­pe osta­vlja­ju mo­kar oti­sak ko­ji li­či na sen­tu­in­ski sim­bol – onaj ko­ji tvr­di da lju­di ima­ju dva pa­ra skri­ve­nih kri­la. Da­nas mno­gi­ma tra­go­vi na zmij­ske li­če. Kri­la za­mi­je­ni­smo smra­dom, ne­pod­no­šlji­vom apom. Zvuk pu­tu­je tri pu­ta br­že kroz vo­du ne­go kroz va­zduh – uvre­da od­li­je­že u umu se­dam­de­set do­bo­va du­blje od bi­lo ka­kvog pra­ska. Čo­vjek u svo­jim usti­ma sva­ko­dnev­no pro­iz­ve­de oko je­dan li­tar plju­vač­ke… a bi­lo bi po­treb­no sko­ro de­ve­de­set go­di­na da se sva ta ko­li­či­na sa­ku­pi, pre­ra­di i “is­ku­je” je­dan ma­li bi­ser. Do­kaz da i ka­da vam plju­nu u li­ce, mi­li­gram uvre­de no­si trun­ku se­def­na sja­ja. U pro­sje­ku svi mi ba­ra­ta­mo sa oko 5. 000 ar­ti­ku­li­sa­nih ri­je­či dnev­no… Me­đu­tim, sko­ro 80 od­sto ot­pa­da na raz­go­vor ko­ji vo­di­mo sa­mi sa so­bom (ne­ko gla­sni­je, ve­ći­na u se­bi). U tri od če­ti­ri slu­ča­ja čo­vjek ima po­riv da “ne­što” po­seb­no na­đe za ži­vo­ta… sa­mo je­dan u dva­na­est hi­lja­da na­đe ono za čim tra­ga. A tek sva­ki dve­sto­ti (ta­kav) bu­de za­do­vo­ljan bla­gom. Ja­bu­ka se sa­sto­ji od 25 od­sto va­zdu­ha… za­to i pli­va u vo­di. Mi se ve­li­kim di­je­lom sa­sto­ji­mo od vo­de – za­što on­da ta­ko la­ko go­ri­mo? S do­la­skom tmur­nih zim­skih da­na po­ve­ća­va se za tre­ći­nu čo­vje­ko­va te­žnja za snom. Po­čet­kom mar­ta ova po­tre­ba po­či­nje da se sma­nju­je – za­jed­no s na­go­nom da bu­de­te vo­lje­ni. To­tal­no po­mra­če­nje sun­ca do­ga­đa se sva­kih 18 go­di­na. U to vri­je­me že­na­ma po­tam­ni la­te­ni dio oko ze­ni­ce – i ne is­pra­vlja se. Na­še sr­ce u to­ku jed­nog da­na ot­ku­ca pre­ko 100 hi­lja­da, a trep­ne­mo pri­bli­žno de­set hi­lja­da pu­ta. U oba slu­ča­ja, sr­ce mno­go pri­je pred­o­sje­ti iz­vor uz­ne­mi­re­no­sti ko­ji od­ne­kud vre­ba – oko ga tek na­knad­no evi­den­ti­ra. Pr­vi grad na svi­je­tu ko­ji je do­sti­gao mi­li­on sta­nov­ni­ka bio je Rim – 133 go­di­ne pri­je no­ve ere. Lon­don je mi­li­o­ni­tog sta­nov­ni­ka do­bio tek 1810. go­di­ne, a Nju­jork 1875. go­di­ne. Da­nas u svi­je­tu ima oko 300 gra­do­va s vi­še od mi­li­on sta­nov­ni­ka. A u sko­ro sva­kom gra­du oko 70 od­sto sta­nov­ni­štva osje­ća kao da su pot­pu­no sa­mi u sve­mi­ru. U svi­je­tu sva­ko­dnev­no umi­re na sto­ti­ne lju­di od gla­di… u in­du­strij­skim ze­mlja­ma sva­kog ubo­gog da­na se ba­ci oko 37 od­sto hra­ne. Pro­sječ­no če­lja­de u svom vi­je­ku mo­že da pro­či­ta 1.200 knji­ga… či­me se po pro­či­ta­nom dje­lu po­stup­no po­ja­ča­va men­tal­na spo­sob­nost, ali i ot­klju­ča­va­ju uspa­va­ne zo­ne uma. Ma­da, sa­mo jed­na knji­ga ne­ke bu­da­le mo­že da vam de­ro­gi­ra spo­znaj­nu moć. Za­pre­mi­na vo­de se po­ve­ća za sko­ro de­set pro­ce­na­ta ka­da se za­mr­zne… isto kao i ljud­ska zlo­ba. Pa­cov mo­že bez vo­de da iz­dr­ži za če­tvr­ti­nu du­že vre­me­na od ka­mi­le. Lju­di štet­ne na­ra­vi i opa­kih na­mje­ra u pro­sje­ku ima­ju za tre­ći­nu vi­še šan­si da pre­ži­ve ra­to­ve, po­ša­sti i sva­ko­ja­ke ku­ge od osta­lih. Iz­dr­žlji­vi­ji su. Za­to ne­moj­te mi­sli­ti da su va­ši pre­ci bi­li he­ro­ji i pra­ved­ni­ci. Ve­li­ke su šan­se da ste po­tom­stvo upra­vo ne­kog va­ra­li­ce, la­žo­va i ku­ka­vi­ce.
Fre­kven­ci­ja udi­sa­ja se pro­mi­je­ni za pu­nu di­men­zi­ju ka­da su­ze kre­nu… po­sta­je pli­će ka­da smo raz­dra­ga­ni. Or­ga­ni­zmu iz­gle­da ne tre­ba to­li­ko va­zdu­ha ka­da nas ne­ko usre­ći. Plu­ća u tom mo­men­tu udi­šu ne­što sa­svim dru­go… he­mi­ja i ma­te­ma­ti­ka ne zna­ju šta. Mi, do­du­še, zna­mo. Dva krup­ni­ja gra­ma so­li su do­volj­na za 15 da­na ži­vo­ta – ne­kad su gor­či­na i jod je­di­ni na­čin da op­sta­ne­te u svi­je­tu slat­kih na­da.
Pla­če­mo to­kom bo­la, i kad tru­ne­mo. Ta­da mi­sli­mo “sa­mo da pro­đe, pa ću se smi­ja­ti i ne­ću pre­sta­ti da za­smi­ja­vam dru­ge do­vi­je­ka”. Laž. Čim mu­ka pro­đe, bo­li­mo dru­ge ili ih la­ga­no tru­li­mo. Svi smo ne­ko­me pa­ra­zi­ti, ma­lo ko­me li­jek. Ti ho­ćeš da bu­deš dru­ga­či­ji? Sa­mo iz­vo­li... i da us­pi­ješ, sve­jed­no. Svi­jet ne da­je pi­šlji­va bo­ba.
(Autor je knji­žev­nik)


Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić